Vesna Dedić za Easylife: Marljivo raditi i biti nasmejan apriori je sumnjivo

Pred TV kamerom je 35 godina, svoju autorsku emisiju „Balkanskom ulicom” uređuje i vodi 25, a iza sebe ima 19 bestselera. Vesna Dedić je, kako sama kaže, samohrana žena i majka, ali i samohrani pisac i izdavač, a stalno mora da dokazuje da valja ono što radi iako je na štiklama i ima lokne

Vesna Dedić pripada generaciji novinara koja još uvek priča o objektivnosti. U odgovorima na jedno od pitanja u ovom intervjuu kaže da je jedino što sebi dopušta, stavljajući pod sumnju novinarsku objektivnost, da favorizuje Partizan u odnosu na Zvezdu.

U istom duhu, i ja ću dopustiti sebi da uvod u ovaj intervju subjektivizujem.

Vesnu poznajem još iz studija RTS-a – tačnije, studija čuvenog tvorca lapsusa „Doktore, kako je to biti majka?”, Baneta Vukašinovića. Retko ko je imao priliku da u taj studio uđe kao njegov voditeljski par. Ona, sa svojih 20 i nešto, jeste. Ja sam tu bila slučajno, vodeći sportske vesti, a za taj deo programa Bane se nije pitao.

Već tada sam prepoznala da imam posla sa osobom čije su misli i dela u skladu. Kasnije smo se sretale u raznim prilikama i poslovnim ulogama, ali posebno me je dojmila u situaciji kada sam sa zajedničkom prijateljicom organizovala humanitarni događaj – nije štedela svoj doprinos.

Dok vodimo ovaj razgovor, drago mi je da konstatujem da je ostala i postala žena kakva danas jeste – svoja, iskrena i jaka. I uprkos svemu, nasmejana. Uostalom, uverićete se u sve to i sami na stranama koje slede.

Ako ne računamo zbirku proznih tekstova „Muškarci devedesetih”, tvoj prvi roman nosi naziv „Kao leto”. Ovaj broj magazina Easy Life posvećen je upravo letu. Zašto si izabrala ovo godišnje doba kao lajtmotiv za svoju prvu knjigu?

‒ Leto uvek kratko traje. Tugujemo za njim u jesen, sanjamo ga tokom zime, radujemo mu se svakog dana proleća, a onda leto dođe i proleti poput nekih velikih ljubavi. Takva je i ljubav u romanu „Kao leto”.

Dok vodimo ovaj razgovor, na tržištu se pojavljuje tvoj novi roman – „Žena koju sam voleo više od svih”. Kako bi nekome ko razmišlja da li da kupi knjigu objasnila zašto bi trebalo da je pročita?

‒ Ako vas je nekada harizmatičan muškarac voleo više od svih žena, ali ste ipak milion puta poželeli da ga ostavite, onda ćete utehu pronaći u romanu „Žena koju sam voleo više od svih”. Ispovest glavne junakinje nije bajkovita priča o romantičnoj ljubavi, već balkanska, strasna i često nedostojanstvena. Ona nije živela spektakularan život, ali jeste vodila velike emotivne bitke – od potrage za identitetom usvojene devojčice do borbe između ljubavi i razuma, očuvanja porodice i potrage za granicom između prilagodljivosti i dostojanstva. Možda će uz ovaj roman kćerke oprostiti majkama koje su nesavršenog oca volele do neba i, nesposobne da ga ostave, uskratile im savršeno detinjstvo. Možda će nekoj čitateljki sitna uteha biti da nije jedina kojoj se u očima vidi da su je ukaljali ljudi koje je volela, premorila deca, razočarali prijatelji, pritisla oskudica ili zastrašujuće izobilje. Možda će neku podstaći da oprosti i sebi i nekom drugom, jer se sa tugom može lepo i časno živeti, ali sa krivicom je nepodnošljivo.

Interesovanje čitalaca za tvoje romane ne jenjava, naprotiv. Kako bi objasnila taj fenomen? Šta to tvoje knjige imaju i donose što čitaoce tako intrigira i inspiriše?

‒ Mislim da im se, pre svega, dopada moj stil pisanja, neka lakoća i emotivnost čije je uporište u poetici i načinu pripovedanja Bore Stankovića, od koga sam najviše naučila i još uvek učim. Ono što povezuje poetiku svih mojih romana jeste misao iz prvog: „Tragedije se u životu dešavaju, a sreća se gradi.” Verujem da, iako se često uz neke stranice plače, svaka žena posle čitanja moje priče osvesti u sebi odluku da pronađe način da postane voljenija i slobodnija od nametnutih obrazaca uspeha i sreće. Jedna od osnovnih funkcija umetnosti jeste uteha, a mislim da je čitaoci pronalaze u mojim romanima.

Koliko su društvene mreže promenile odnos između tebe kao pisca i čitalaca?

‒ Društvene mreže su mi omogućile veću bliskost sa čitaocima. Zahvaljujući tom direktnom kontaktu, u svakom trenutku znam šta radim. Mislim da bih više sumnjala u sebe i lutala u temama kada bi mi bila oduzeta ta mogućnost komunikacije. S druge strane, u situaciji kada sam već pet godina na listi nepoželjnih gostiju svih nacionalnih televizija i tabloidizacije ostalih medija, društvene mreže mi umnogome pomažu da informacija o onome šta radim dođe do onih za koje radim.

Kako pronalaziš ideje za svoje romane? Ima li u njima autobiografskih motiva?

‒ Svaki moj roman ima temelj u ispovestima žena koje mi se jave putem Instagrama sa porukom: „Mislim da je moja životna priča za vaš roman.” Onda na te temelje nadogradim sopstvena iskustva i emocije. Ima mnogo autobiografskih elemenata u mojim romanima, ali ne u ravni događaja, već u načinu kako junakinje i junaci promišljaju stvarnost i reaguju u određenim okolnostima. Ipak sam ja napisala više romana nego što sam imala ljubavi, pa bih odavno prestala da pišem da sam pisala o sebi.

Da li, kada pišeš, puštaš da te priča nosi ili praviš plan, skice likova i strukturu romana?

‒ Početak je uvek plan kompozicije romana, istraživanje tema o kojima pišem, karakterizacija likova, konsultacije sa psiholozima. Potom, kada ispišem prvu ruku, puštam da me priča nosi, što je najuzbudljiviji deo, jer nikada ne znam ni ja kako će se roman završiti.

Da li ti se desila spisateljska blokada? Ako jeste, šta te je tu najviše uplašilo?

‒ Nikada nisam imala spisateljsku blokadu, ali jesam periode lenjosti, kada mi se ne radi, ne piše i ne sedi u kući. U tim periodima pustim sebe da se ponašam kao u gimnaziji kada sam bežala iz škole, pa kada vojnik u meni podvikne, zatvorim se u karantin i pišem po petnaest sati dnevno.

Da li postoji mesto ili okruženje u kome najradije pišeš?

‒ Svaki kutak u mom stanu prilagođen je osobi koja sedi satima za laptopom. Često posmatram izloge prodavnica nameštaja sa nekim divnim komadima, ali koji nisu za pisca. Kreveti i fotelje u mom stanu imaju pomerljive naslone, jer je pisanje i fizički iscrpljujuć posao. Najlepše pišem u Pržnom, u hotelu „Maestral”, i sanjam da jednog dana plate novinara porastu toliko da mogu tamo da kupim stan u kojem ću napisati svoj najbolji roman. Ima u toj obali i vazduhu nečeg što čini da u Pržnom najbolje i lako pišem, kao da mi neko diktira.

Teško je oceniti da li si prepoznatljivija kao književnica ili autorka emisije „Balkanskom ulicom”. U tvojim biografijama piše da si književnica, novinarka, voditeljka, urednica, scenaristkinja i izdavač. Koja ti od tih uloga najviše prija? Osećaš li se bolje za stolom dok pišeš, ispred kamere ili u kancelariji?

‒ U kancelarijama se nikad nisam dobro osećala. Jednom sam prihvatila da budem urednik kulturno-zabavnog programa TV Politika i posle nekoliko meseci dala ostavku. Radno vreme, sastanci i kancelarije iscede me više nego bilo koji intervju ili pisanje romana. Ne znam da li više volim da radim pred kamerama ili da pišem. To je kao da imaš sina i kćerku, podjednako ih voliš, tvoji su, ali se prilagođavaš njihovim karakterima.

Pred TV kamerama si od svojih dvadesetih. Mnogo toga si u toj ulozi doživela, ali ipak moram da pitam da izdvojiš neke trenutke koje ćeš uvek pamtiti.

‒ Ove godine je tačno 35 godina od mog prvog pojavljivanja na televiziji NTV Studio B, a u proleće i na jesen od mog prvog „Dobro jutro” na RTS-u. Na Badnji dan naredne godine, emisija „Balkanskom ulicom” napuniće 25 godina. Postoji milion trenutaka koje ću zauvek pamtiti, ali je bitnije ono što pamte gledaoci. Najvažnije, ne postoji nijedan trenutak u mojoj karijeri kojeg se stidim ili osetim neprijatnost.

Skoro isto koliko pred TV kamerama, nalaziš se i pred kamerama javnosti. Kako se nosiš sa tim? Šta ti u tom odnosu prija, a šta ne prija?

‒ Volim svoju popularnost i zahvalna sam nebu što postoji armija onih koji vole „Balkanskom ulicom” i moje romane. Ne postoji veća privilegija od one da radiš ono što voliš i uspevaš sa svojih deset prstiju da obezbediš svoju egzistenciju i egzistenciju onih za koje si odgovorna. Ono što mi ne prija jeste nemoć kada ljudi iznose javno neistine i, naravno, mizoginija, koja je duboko ukorenjena u našem mentalitetu.

Osnovala si svoju izdavačku kuću „Dedić”. Da li je lakše ili teže kada se pisac bavi i tim delom posla?

‒ Više bih volela da imam tretman koji imaju popularni pisci u Americi ili Engleskoj i da se bavim samo pisanjem. S obzirom na svoj karakter i situaciju u našem izdavaštvu, opredelila sam se da budem ne samo samohrana žena i majka već i samohrani pisac i izdavač. Teško je, ali podnošljivo.

Moram da primetim da žene retko svoj biznis nazivaju po svom prezimenu. Ima li u ovoj odluci malo kaprica ili je razlog nešto drugo?

‒ Nema nimalo kaprica, već je priča potpuno drugačija. Ja sam bez ikakvog znanja o biznisu i bez imalo talenta za trgovinu odlučila da napravim svoju izdavačku kuću koja će biti nešto kao mala obućarska ili poslastičarska radnja, koje se najčešće nazivaju po prezimenu gazde. Takođe, u tom trenutku moj otac je već bio na nebu i nije doživeo da gleda „Balkanskom ulicom” niti da pročita neki moj roman, pa je ime moje izdavačke kuće posvećeno njemu.

Na koju stranu staješ u često prisutnim diskusijama o tome da je ženama teže ili lakše u biznisu? Ima li biznis uopšte pol?

‒ Biznis ima pol. Da sam muškarac autor „Balkanske ulice” i vlasnik devetnaest bestselera objavljenih u sopstvenoj izdavačkoj kući, bila bih mnogo opuštenija. I bolje situirana! Kao žena, stalno sam, i po prirodi i zbog tretmana ženskog stvaralaštva, pod sumnjičavim pogledima i u situaciji da dokazujem da valja ono što radim iako sam na štiklama i imam lokne. Čak i nasmejana, što je apriori sumnjivo.

Jedna od dobrih strana globalizacije jeste to što su nam postale dostupne knjige autora iz svih delova sveta. Istovremeno, to je zaoštrilo i konkurenciju. Kako vidiš položaj domaćih autora na srpskom tržištu knjiga?

‒ Volela bih kada bismo sopstvenu umetnost cenili poput ostalih evropskih naroda. Kod nas su rečenice „Ne čitam domaće pisce”, „Ne gledam domaće filmove” ili „Ne slušam našu muziku” postale kao neki dokaz intelektualnog elitizma. Taj potcenjivački stav je poguban za našu kulturu isto koliko su, s druge strane, nacionalističke ideje pogubne za mentalno zdravlje nacije.

Iako tako ne izgleda kada se posmatra spolja ili na društvenim mrežama, ljudi koji te poznaju svedoče da kroz celu karijeru mnogo i vredno radiš. Možeš li da proceniš koliko je u tvom uspehu presudan bio marljiv rad, a koliko sreća da sretneš određene ljude, dođeš u određene prilike?

‒ Nažalost, nikada nisam imala sreću da mi neko poznanstvo donese priliku ili da mi s neba padne neka nenadana povoljna poslovna okolnost. Nisam se ni potrudila da sa ljudima koji odlučuju o mojoj sudbini budem u prijateljskim odnosima. Nikada nisam bila miljenica menadžmenta ili deo nekog klana, partije ili udruženja. Iza svega lepog što mi se desilo u životu krije se isključivo moj talenat, rad, hronični nedostatak vremena za odmor i hrabrost da okrenem leđa i potražim sreću na drugoj adresi kada postane zagušljivo na onoj na kojoj sam trenutno.

Tvojim prijateljima poznato je i da voliš druženje, vino i muziku. Na koje se još načine opuštaš?

‒ Razgovori sa Lenkom i vreme provedeno sa njom eliksir su moje životne energije. Zahvaljujući njoj, svoje zrele godine živim bez grča, nemira i strahova. Kada naiđu periodi nepovoljnih okolnosti, kupim kartu i odem kod nje u Los Anđeles. Posle jednog njenog zagrljaja – sve nestane. Ma, nestanu sve brige čim me ujutro pozove i kaže nešto duhovito.

Vesna Dedić na blic

• Šta za tebe predstavlja idealan odmor? More, planina ili gradski vikend?

‒ More. Planina može na dan i po.

• Imaš li destinaciju kojoj se rado vraćaš?

‒ Kalifornija, u kojoj poslednjih pet godina provodim najdragocenije trenutke sa Lenkom i ljudima koji čine njen život.

• Pripadaš li onoj grupi ljudi koja voli aktivan odmor?

‒ Ako pod aktivnim odmorom podrazumevate restorane, muzeje i masaže, onda sam za vrlo aktivan odmor.

• Da li si osoba koja detaljno planira put ili voliš spontanost?

‒ Imam prijatelje sa kojima putujem i koji sve isplaniraju, pa tako i privilegiju da spontano uživam u njihovoj organizaciji. Ja sam uvek ona koja ne zna u kom smo hotelu, u koji restoran idemo i u koliko je sati let.

• Koja ti je najlepša uspomena sa letovanja?

‒ Sva letovanja u Pržnom sa Lenkom i bratovom decom dok su odrastali i trenuci kada sa prijateljima ispijam vino i posmatramo decu koja trče po plićaku dok sunce zalazi. Naravno, i smeh tokom putovanja sa prijateljima na daleke destinacije.

• Šta obavezno nosiš u koferu?

‒ Laptop, haljinu i štikle koje ću obući za romantičnu večeru i svilenu spavaćicu.

• Da li na letovanju uspevaš potpuno da se isključiš iz poslovnih obaveza i kako?

‒ Uspela bih, ali nisam u situaciji. Budim se u zoru i kada sam na putovanju, jer moram da pišem, a tokom dana sam na mejlovima i završavam obaveze u vezi s televizijom i izdavačkom kućom. Šta se mora – nije teško.

• Da li tokom odmora čitaš? Koju bi knjigu preporučila za odmor?

‒ Naravno da čitam tokom odmora, i to najčešće knjige koje kupim na Beogradskom sajmu knjiga i čuvam ih za leto. Ne bi bilo kolegijalno da preporučim delo jednog pisca. Kao što ne bi bilo lepo, s obzirom na to da sam novinar, da preporučim muziku jednog pevača ili kažem ko mi je omiljeni domaći glumac. Jedino što sebi dopuštam, stavljajući pod sumnju novinarsku objektivnost, jeste da uvek favorizujem Partizan u odnosu na Zvezdu.

• Gde ćeš i kako provesti ovo leto?

‒ Deo leta ću biti na promocijama svog novog romana širom regiona, potom sa kćerkom i porodicom u Beogradu i Podgorici, zatim sledi mesec dana sa prijateljicama u Pržnom.

Autor: Svetlana Preradović

Foto: Ana Marković, Privatna arhiva