Za ono što tek dolazi...

Dragi čitaoci, u ovom delu godine uvek počnem drugačije da gledam na vreme. Ne zato što odjednom postane važnije, već zato što nekako postane vidljivije. Godina više nije nova, ali još nije ni pri kraju. Dovoljno je vremena da nešto započnemo, promenimo ili popravimo, a opet smo dovoljno daleko od njenog početka da možemo iskreno da se zapitamo gde smo i šta smo od svega što smo planirali zaista uradili. 

Volim taj prostor između. Nema onu nervozu januara, kada od sebe očekujemo potpuno novu verziju života, niti onu decembarsku potrebu da sve zaokružimo, izbrojimo i ocenimo. Još uvek možemo da promenimo mišljenje. Da napravimo plan koji nismo imali. Da kažemo „ne” nečemu što nam više ne odgovara. Da se predomislimo. Da krenemo putem koji nije bio predviđen. 

Možda je baš zato ovo dobar trenutak da budemo malo iskreniji prema sebi. 

Koliko toga radimo zato što to zaista želimo, a koliko samo zato što smo tako navikli? Koliko vremena dajemo ljudima koje volimo? Koliko često kažemo da nemamo vremena za nešto, a onda ga pronađemo za deset drugih stvari? Kada smo poslednji put uradili nešto bez posebnog razloga, bez fotografije, bez plana da to negde objavimo i bez potrebe da iz toga nastane uspomena? 

Takva pitanja nisu naročito prijatna, ali su korisna. Ne zato što bi trebalo da preispitujemo svaki svoj izbor, već zato što se život vrlo lako napuni stvarima koje nikada nismo svesno izabrali. 

Zato ne želim da ovaj broj bude još jedan mali priručnik za to kako da postanemo produktivniji, organizovaniji, uspešniji ili „bolja verzija sebe”. Mislim da smo se dovoljno dugo bavili idejom da stalno nešto moramo da popravljamo na sebi. 

Možda nam ponekad ne treba popravka. Možda nam treba malo više prostora. 

Za razgovor koji nije usputan. Za prijateljstvo kojem smo se nedovoljno posvetili. Za ideju koju već mesecima odlažemo. Za odlazak negde bez posebnog povoda. Za garderobu u kojoj se osećamo kao mi, a ne kao neko koga smo videli na internetu. Za večeru koja će potrajati. Za jutro koje neće početi proveravanjem svega što se dogodilo dok smo spavali. I za onu vrstu dosade koju smo gotovo zaboravili da cenimo. 

Kada prestanemo da popunjavamo svaki trenutak, počinjemo da primećujemo šta nam se zapravo nalazi ispred nosa. 

U narednim mesecima grad će menjati svoj ritam. Dani će postajati kraći, garderoba slojevitija, planovi sve češći, a kalendar sve puniji. Doći će period okupljanja, slava, proslava, poklona, putovanja i onog poznatog decembarskog osećaja da se godina završila brže nego što smo stigli da je ispratimo. 

Pre nego što stignemo tamo, imamo još vremena. 

Ne da sve završimo. Ne da nadoknadimo ono što smo propustili. Samo da živimo nekoliko narednih meseci malo svesnije. Da ne čekamo neki savršen ponedeljak za promenu koju odavno želimo. Da ne odlažemo susret za trenutak „kad se smiri situacija”. Da ne čuvamo lepe stvari za posebne prilike. Da pažljivije biramo ono čemu poklanjamo vreme. 

Možda je to i moja mala urednička želja za ovaj broj. Da vas ne ubedi da morate nešto novo da postanete, već da vas podseti na to da malo pažljivije pogledate ono što već jeste. 

Na narednim stranicama pronaći ćete teme koje govore upravo o tome. O promenama koje ne moraju biti velike, o svakodnevici koja može da bude zanimljivija nego što joj ponekad dopuštamo, o ljudima, modi, lepoti, putovanjima, kulturi, radu, odnosima i svim onim malim stvarima od kojih na kraju napravimo svoj život. 

Do našeg sledećeg susreta proći će još nekoliko meseci. Dovoljno da se mnogo toga promeni, ali i da neke stvari uradimo baš onako kako želimo. 

Zato neću da vam poželim da do kraja godine ostvarite sve što ste zamislili. Želim vam da prepoznate šta od toga zaista jeste vaše… i da za ono što jeste – napravite mesta.

Autor: Jana Desovski

Foto: