Nova knjiga Džilijan Anderson istražuje šta se krije iza ženskih želja
Kada je Džilijan Anderson 2024. godine objavila knjigu „Želja“, želela je da ženama pruži prostor da govore o onome što često ostaje neizrečeno. Odaziv je bio ogroman, više od hiljadu žena iz različitih delova sveta poslalo je svoje priče, a u konačno izdanje uvrštene su 174 ispovesti. Knjiga se našla i na listi bestselera Njujork tajmsa, ali njen značaj nije ostao samo u velikom interesovanju publike. Pokazala je da intimne fantazije često otvaraju mnogo šira pitanja o tome kako doživljavamo sebe, svoje odnose i ono što nam je zaista važno.
Dve godine kasnije, Anderson tu priču nastavlja knjigom „More“ („Još“), objavljenom u septembru 2026. godine. Nova zbirka donosi ispovesti žena iz više od 50 zemalja, uzrasta od 18 do 80 godina, a izdavač Bloomsbury opisuje je kao otvoreniji i hrabriji nastavak prve knjige. Ovoga puta pažnja nije usmerena samo na ono što žene zamišljaju, već i na način na koji te misli nastaju. Anderson kroz pristigle ispovesti pokušava da pokaže koliko na naše želje utiču iskustva, odnosi, godine i društvena očekivanja. „More“ zato više liči na mozaik ženskih iskustava nego na zbirku provokativnih priznanja. Ideja za čitav projekat, međutim, nastala je mnogo pre nego što je „Želja“ stigla do čitalaca.
View this post on Instagram
Ideja za čitav projekat, međutim, nastala je mnogo pre nego što je „Želja“ stigla do čitalaca. Dok se pripremala za ulogu Džin Milburn u seriji „Sex Education“, Džilijan Anderson pročitala je knjigu „My Secret Garden“ novinarke Nensi Frajdej iz 1973. godine. U toj zbirci Frajdej je sakupila anonimne ispovesti žena o njihovim fantazijama, u trenutku kada se o ženskoj seksualnosti u javnosti govorilo znatno manje otvoreno nego danas.
Fantazija ne mora da bude želja za stvarnim iskustvom
Više od pola veka kasnije, Anderson je poželela da proveri koliko su se stvari zaista promenile. Savremena kultura deluje otvorenije, ali iskustvo rada na „Želji“ pokazalo joj je da su stid, samocenzura i strah od osude i dalje prisutni. Anonimnost je zato postala važan deo koncepta, jer je ženama omogućila da govore slobodnije nego što bi to možda učinile pod sopstvenim imenom.
Jedna od važnih ideja koje Anderson provlači kroz obe knjige jeste da fantazija ne mora da bude isto što i želja za konkretnim iskustvom. Ono što zamišljamo ne mora nužno biti nešto što bismo želele da zaista doživimo. Fantazije mogu da budu prostor u kojem ispitujemo sopstvene granice, uloge i osećanja, bez potrebe da ih pretvorimo u odluke ili postupke.
Psiholog Džastin Lemiler sa Kinsey instituta objašnjava da na njih utiču ličnost, prethodna iskustva, odnosi i kultura. Tokom pandemije, na primer, ljudi su češće prijavljivali fantazije povezane sa romantikom i emocionalnom bliskošću, u periodu kada su takvi oblici povezanosti mnogima nedostajali.
Takvi primeri pokazuju da ono o čemu maštamo ne mora uvek da govori o konkretnoj situaciji koju želimo da doživimo. Ponekad više govori o potrebi koja u tom trenutku nije zadovoljena, bilo da je reč o pažnji, slobodi, sigurnosti, uzbuđenju ili bliskosti. Anderson zato želju ne posmatra samo kroz intimne odnose. Za nju je to i pitanje izbora koje pravimo i toga koliko dobro prepoznajemo sopstvene potrebe. Može da se odnosi na partnerstvo, posao, odnos prema telu, vreme koje odvajamo za sebe ili predstavu o budućnosti kakvu želimo.
Šta se promenilo od „Želje“ do „More“
Žene su dugo podsticane da vode računa o potrebama drugih i da se prilagođavaju različitim ulogama koje istovremeno imaju. U toj svakodnevici sopstvene želje lako mogu da budu potisnute ili proglašene manje važnim. „More“ se u tom smislu razlikuje od prve knjige i po okolnostima u kojima je nastajala. Kada je Anderson prikupljala materijal za „Želju“, projekat je za učesnice bio nešto novo. Do trenutka kada je počela da radi na nastavku, žene su već mogle da pročitaju iskustva drugih i da vide koliko se naizgled vrlo lične misli zapravo ponavljaju kod žena koje se međusobno možda ni po čemu drugom ne bi prepoznale.
View this post on Instagram
Anderson je povodom nove knjige govorila da su tekstovi koji su stizali za „More“ bili otvoreniji i smeliji. To sugeriše da je prva knjiga učinila više od pukog beleženja iskustava. Čitanje tuđih ispovesti nekim ženama je očigledno olakšalo da drugačije sagledaju sopstvene. Prepoznavanje u iskustvu nepoznate osobe može da promeni način na koji doživljavamo ono što smo ranije smatrale neobičnim, neprihvatljivim ili samo svojim. Kada vidimo da slične misli postoje i kod drugih, nestaje deo osećaja izolovanosti koji ih prati.
Zašto je Džilijan Anderson prava osoba za ovu priču
Tema se prirodno nadovezuje i na uloge koje su obeležile karijeru Džilijan Anderson. Od Dejna Skali u „Dosijeu X“, preko Stele Gibson u seriji „The Fall“, do Džin Milburn u „Sex Education“, često je tumačila žene koje imaju autoritet, jasno postavljaju granice i ne određuju sopstvenu vrednost prema očekivanjima drugih.
View this post on Instagram
U poslednjih nekoliko godina sve otvorenije govori i o promenama koje dolaze sa godinama, odnosu prema sopstvenom telu i oslobađanju od samokritike koja ju je, kako je pričala u intervjuima, mnogo više pratila tokom dvadesetih i tridesetih. „More“ se zato uklapa u razgovor koji Anderson već neko vreme vodi o ženskom iskustvu i načinu na koji se odnos prema sebi menja kada prestanemo da sopstvene izbore neprestano merimo tuđim očekivanjima. Na kraju, knjiga ne nudi jednu definiciju ženske želje, niti pokušava da je pronađe. Njena vrednost više je u mnoštvu različitih iskustava koja pokazuju koliko se ono što želimo menja sa godinama, iskustvom i načinom na koji upoznajemo sebe.
„Želju“ je u Srbiji objavila Laguna 2025. godine u prevodu Gorana Skrobonje, dok je „More“ za sada dostupna na engleskom jeziku u knjižarama Vulkan.
Autorka: Anastasija Pavić