Koliko sam odrasla i šta to uopšte znači
Rođena sam odrasla. Stara sam duša, došla sam ovde po ko zna koji put, prevalila sam put odrastanja po ko zna koji put i plašim se da ću morati da to radim još ko zna koliko puta. Pamtim sva svoja osećanja iz detinjstva, još iz vremena kad nisam mogla da ih artikulišem i valjda mi je zato toliko važno da to stalno radim sada kad mogu. Moja najveća trauma iz detinjstva je brutalan prizor mog mede kako se posle pranja suši na žici, okačen štipaljkama za uši. Vidim sebe malu kako stojim očajna pod žicom koju ne mogu da dosegnem i zapomažem „njega to boli“ dok moja racionalna majka objašnjava da je to samo igračka i da ne oseća ne bol i da nemam razloga da plačem. Ah, mama, mama, predavala si filozofiju i čitala psihološku literaturu, trebalo je da znaš bolje. „Samo“ igračka je u psihologiji poznata kao „prenosni objekat“ sa kojim se dete poistovećuje. Nije bolelo medu, nego mene. Snažno sam osećala nepravdu i nedostatak senzora odraslih i pitala sam se kako je moguće da se ne sećaju kako su se osećali kad su bili deca.
Sigurno još nisam krenula u školu kad sam se zarekla da ću pamtiti sva svoja osećanja i da ću to pamćenje upotrebiti kad budem imala decu. Ispunjavam svoj zavet već dvadeset godina. Uvažavam osećanja svoje dece, poštujem ih i zahvalna sam im. Zbog njih sam majka kakvu sam želela da imam. Zbog majčinstva sam zahvalna svojoj majci što je bila sebična, neosetljiva, distancirana, psihotična. Svojim nedoslednim, usputnim i nevoljnim majčinstvom, omogućila mi je da naučim da budem dosledna, prisutna i voljna u svakom trenutku, da posmatram, uviđam, prihvatam. Da opraštam. O, to je najteži nauk za odraslu osobu.
Toliko sam želela da odrastem kad sam bila mala. Da dosegnem ženstvenost, da budem majka, da radim onako kako osećam da je potrebno i ispravno. Od nošenja maminih štikli i stavljanja klupčića u brushalter, preko besomučnog pubertetskog inata apsolutno svemu u svetu odraslih, do intuitivnog majčinstva, oslobođenog strahova, pritiska, zahteva – do gajenja dece bez vaspitavanja. Bez dresure. Sigurna sam da sam to dobro shvatila i dobro odradila. Naučila sam da praktikujem slobodu sa punom odgovornošću, sa plaćanjem svih njenih cena i suočavanjem sa svim njenim posledicama. Stalno sam to učila, mnogo puta sam bankrotirala preplaćujući cenu slobode, koja je bila samo još jedan obrazac – sve suprotno od onoga što rade odrasli (moja majka).
Vidite, moja majka stvarno nikada nije odrasla. Nije nikada postala majka koja joj je bila potrebna, nije iskorstila neprocenjivu priliku koju pruža majčinstvo, da osvesti i poneguje dete u sebi, da se druži sa svojim detetom, da se igra, da se ukoreni, da izleči svoje rane. Ona nije rasla sa mnom. Nije rasla. Zato ja rastem, mama, rastem i dalje, jer uopšte nije sigurno da sam potpuno odrasla i da ću to ikada biti. Jer odraslost nema veze sa uzrastom, ima veze sa razvojem kao procesom koji ne prestaje. Uvek može još da se odraste. Ili barem, izraste. Kroz bolna iskustva i uvide, uglavnom.
I danas se igram sa svojom decom. Na načine na koje se oni sada igraju. Nedavno sam učestvovala u foto-šutingu, koji je organizovala moja ćerka, jer se bavi fotografijom i sprema kolekciju za izložbu. Imala je ideju, pa mi je pričala šta bi radila i kakav joj model treba za postapokaliptične scene u porušenom objektu u kome je već napravila neke fotografije. Našle smo model – prijatelja, koji voli da se igra. Ludo smo se proveli, ona je napravila neke stvarno fantastične fotke i dok smo ih gledali i komentarisali, imali smo još hiljadu ideja za fotkanje. Igraćemo se još, baš nam ide. Deca u nama su živa, radoznala, razigrana, spremna da se odazovu i odreaguju, ali su isto tako fina i lepo vaspitana, pa nisu htela da budu nametljiva i da iznose sve što im padne na pamet. Zaključili smo da smo previše fini overtinkeri i da je trebalo da se više otkačimo. I dogovorili smo se da to svakako uradimo sledeći put. To je bilo baš odraslo od nas.
Sagledavanje ograničenja i sputavanja koja sebi namećemo, jedna je od najvažnijih veština odraslih. I u tome smo baš dobri. I ja i moja ćerka i prijatelj. Stvarno sam ponosna na nas.
Mislim da matori ljudi postaju sebični, ogorčeni, dementni, zato što nisu odrasli. Samo su deca koja su omatorila i druga deca neće da se igraju sa njima. I svima zavide na igračkama. Poznajem mnogo takvih matorih. Ali, poznajem i moju nanu, koja se igrala sa nama, unučićima i pružala nam ono što naše majke nisu umele i ono što ona nije mogla da pruži njima dok su odrastale. Ona je u ulozi bake pronašla i nadoknadila ono što je propustila kao majka. Pokazala nam je šta je sloboda i kako se koristi za uživanje i dobrobit svih. Nikad nas ničim nije gnjavila, svuda nas je vodila i upućivala da istražujemo, da se igramo, da uživamo. Ostala je vitalna, bistrog uma i iskričavog duha, do poslednjeg dana. Znam još neke matorce koji se i dalje igraju, doživljavaju, uče, čude se i raduju. Gajim ambiciju da budem jedna od njih, kad budem stvarno matora. Mislim, govorim ja o sebi da sam matora i sada, ali više zato što pokušavam da se naviknem na činjenicu da moje godine broje više od pola veka i da mi ogledalo to saopštava, nego što verujem da to ima neke veze.
Stara sam duša, a stare duše ne matore, samo se sele. Mnogo zadataka sam preuzela na sebe, neke sam otkrila, neke odradila, nekima se još opirem. Još učim. Još rastem. Još koješta moram da razrešim sa svojm majkom. Da posegnem u oproštaj i prihvatanje još dublje.
Ima vremena za mene da odrastem. U ovom životu.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
