Klimakterični mozak

Moja ćerka stalno ima neke planove. Ima dvadesetak godina, pa valjda zato. Imam i ja planove. Samo, njeni planovi su u kalendaru, a moji su na časovniku. Njeni podrazumevaju postignuća, a moji rutinu. I onda tako počne da me obaveštava – sledeće nedelje završava predavanja, a posle počinju ispiti, pa pripreme za neko takmičenje u Grčkoj, a u međuvremenu planira da obavi praksu… stani dete, izgubila si me već kod „posle“. Mesecima unapred zna kakav joj je veliki raspored, a onaj mali, dnevni je prilagodljiv. Razumela sam samo da će više puta odlaziti i vraćati se u, za nju, kratkom periodu, a za mene, u ovom veku.

Kad sam prestala da se orijentišem u odnosu na kalendar? Pa, kad je počeo da me drma klimaks, otprilike, samo što mi je trebalo neko vreme da ukapiram šta mi drma kavez. Preživela sam trudnički mozak, valjda ću preživeti i ovaj klimakterični. Možda mi nekad uspe da ponovo progovorim kalendarskim jezikom, pa da prestanem da svakog dana prevrćem očima i izgovaram „molim te, počni to da mi najavljuješ pet dana unapred (svakodnevno), jer nema šanse da zapamtim, meni je to strašno daleko.“

Moj mozak efikasno dobacuje do večeras. I eventualno, do sutra. Juče sam planirala da spremam pitu, ali sam do uveče shvatila da uopšte ne mogu time da se bakćem, a i da sam zaboravila da kupim crni luk. Nisam ga kupila ni danas. Nema veze, meso će pojesti mačke. Do večeras, kapiram. Sutra? Pa, videću kako stvari stoje sutra, ako se probudim. Nisam pesimista, verujem da su velike šanse da sutra spremim nešto za klopu. Da li beše ona sutra negde putuje? Valjda ne. Ali, može da se desi da mi sutra kaže „pa bre, kevo, rekla sam ti sto puta“.

Izbezumljuje me kalendar. Uznemirava me. Malo, malo, pa neki rođendan. Pa nova godina. Pa neko negde ide, ili se vraća i ja moram to nekako da ispratim. Paradoksalno je to što vreme juri kao vetar, godine se obrću kao na ringišpilu, a meni je sve „daleko je to“ i „uuu, dotle ima još tri meseca“, kao da tri meseca neće proleteti za tri minuta, dok ne gledam. I stalno sam u žurbi i bez daha, kao da dan nema dovoljno sati za sve što treba da obavim, a naročito nema dovoljno sati za spavanje. A nisu se promenili sati, nego spavanje. Spava mi se ujutru u osam i uveče u osam i spava mi se u dva popodne – moj mozak bi hteo da odspava dva, tri sata u različitim delovima dana, ali mora da se prilagođava noćnom režimu. Zaspim ja. Pre ponoći, često. Pa se probudim posle nekoliko sati i onda budem budna jedno sat vremena. I tako bar još jednom u toku noći i kad zazvrji alarm, meni je opet na redu čvrsto spavanje, iz kog se silom čupam, čistom snagom volje i navike odgovornosti. Žene bi u klimaksu trebalo da idu na klimakterično bolovanje, na neki stand-by režim, pa da se vrate na posao kad im se raziđe moždana magla.

Postoji to kao pojam, čini mi se, taj „zamagljeni um“. Ja ga svakako imam. Mada ne bih ja to stanje opisala kao maglu, nego pre kao ograničeni fokus. U stanju sam da budem fokusirana na stvari koje shvatam kao važne, koje se nameću kao prioritet, jer ih tako doživljavam. Nisam u stanju da nateram svoj um da čekira kao važno, nešto što je meni nevažno. I onda ispadam rasejana, dezorijentisana, alchajmerična. Nisam, jbt. Samo više ne mogu da trpim silovanje mozga, tolerancija nula. Nema mesta ni za šta što nije meni bitno. Ne mora to da ima veze sa mnom, ali obično ima, i kontam da spada u onaj deo određivanja prioriteta, postavljanja granica i stavljanja sebe na prvo mesto, bez pardona. Učim još uvek kako se to radi i sve češće mi uspeva. Uzmem situaciju, analiziram šta ona zahteva, pitam se šta to znači za mene, koliko ću morati da se cimam i koji je način koji meni odgovara. Ako nema načina, umem i NE da kažem, na šta sam posebno ponosna. Tako da, ako postoji moždana magla, onda je prioritet ono žuto svetlo što probija maglu i traži najkraći put do cilja. A kratki putevi su kratkoročni, tako da moji planovi i težnje ne prebacuju sutrašnjicu. Valjda to spada u deo življenja u sadašnjem trenutku. A ako baš moram da konsultujem kalendar, onda uzmem onaj zidni, sa najkrupnijom štampom i zaokružim datume. Dobro, treba i da se setim da proverim ponekad šta sam zaokružila, ali iz nekog razloga, kad nešto zapišem svojeručno (spisak za kupovinu, naziv nekog preparata, ili samo krug oko datuma), onda ga i moj mozak registruje kao relativno važno, pa i zapamtim šta sam zapisala.

Tako sarađujem sa svojim klimakteričnim mozgom, i sve više mi se čini da on, zapravo, radi za mene – zaboravljam stvari koje su važne drugima, pa i najbližima, ali ono što je meni bitno, ne gubi se u magli. I to jeste rasterećenje, makar zbog toga delovala izlapelo. Baš me briga! Kad me neko ko mi je važan zasipa podacima koji meni nisu važni, ja ga lepo upozorim. Kažem da nema šanse da ja to zapamtim i da mora da me podseća, ili da traži drugo rešenje. Nije baš tako loš ovaj klimaks. Daje mi svaki izgovor da budem skroz iskrena i da se ne stresiram oko toga kako će neko to da shvati i tera me da se zauzmem za sebe. Uostalom, kome sam ja najvažnija?

Naslovna fotografija: unsplash.com

Aleksina Đorđević je stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.