Život kao Survivor rijaliti

Poslednjih mesec dana, ili možda i dva, više ni ne shvatam kojom brzinom vreme prolazi, redovno uveče u društvu svog supruga gledam rijaliti Survivor u kom je cilj da “preživiš” što duže.

Gledam kako se muče i pokušavaju da pobede u igrama, da ostvare što bolje socijalne interakcije, da jedu dovoljno kada je moguće i ne previše kada je i to moguće, i shvatim:

To je samo jedan televizičan i slikovit prikaz onoga što osoba u modernom dobu živi iz dana u dan.

Svi mi imamo neki posao, ili pak više njih. Reći će neko – nemaju svi, ali to jednostavno nije tačno. Da ne ulazim u one kliše priče kako je i biti domaćica zapravo posao, smatram da je to toliko poznato i jasno da ne mora više nikada da se naglasi. Dakle, svi se trudimo da u toj poslovnoj igri pobedimo, nekad direktnog rivala, nekad za svoj tim, nekad da samo umorimo protivnika da bismo na kraju odneli pobedu, nije ni bitno, igramo se ozbiljnim stvarima iz dana u dan i na kraju i kada pobedimo – nismo pobedili. Zvuči strašno, ali isto tako kada izgubimo, nismo izgubili, pa se taj krug nastavlja “Bože zdravlja”, što bi rekla narodna izreka i naša evrovizijska predstavnica.

Onda shvatimo da nam pobede u tim “igrama” nisu dovoljne, da se ne igramo radi igre, već radi drugih ljudi. Kojih? Nekih koji su tu, nekih koji nisu više tu i nekih koji će potencijalno biti tu. Borimo se da o(p)stanemo i preživimo, borimo se da živimo sa nekim ili bez nekog i ta socijalna borba je možda i veća borba od ove prve, samo se ne zove tako, nego se zove: socijalni odnosi.

I tako, dok nam odnosi nekog odnose, a nekog donose, opet nismo sigurni ni kada smo pobedili, ni kada smo izgubili, ni kada je kraj, ni da li kraja ima. Zašto ovo kažem?

U jednoj od epizoda ovog šou programa, na iznenađenje gledalaca širom bivše zajedničke države, pleme je odlučilo da nominuje (po statistici) najboljeg takmičara u svom plemenu.

Prvobitni šok koji sam osetila zamenila je spoznaja da je to isto – život. Ne to što će on možda izgubiti šansu da bude pobednik, već zato što se to upravo dešava i u ovim našim modernim plemenima.

Nekada te odbace i zato što si najbolji. Ili čak samo malo bolji. Nekada ništa ne uradiš pogrešno i baš tu pogrešiš. Nekada zaboraviš da si u nečemu dobar samo zato što si to čuo od drugih.

Zato je dobro, baš dobro, da često slušaš sebe. A kada više ne čuješ sebe, poslušaj šta tvom sebi govore drugi. Pa se odmakni nekoliko koraka unazad. Pa onda opet poslušaj sebe.

Za to vreme na drugoj strani, u drugom plemenu, devojka (ili čak devojčica) se stalno preispituje kako je to ona baš najgora u plemenu iako (statistički) to, ipak, nije.

Opet su joj to rekli drugi. I opet se priča ponavlja jer ni ona ne čuje sebe od drugih.

I šou se tek zahuktava i biće ovih obrta još mnogo.

Moram tim povodom da vam dam i jedan spojler.

I vaš šou se zahuktava i biće tih obrta još mnogo.

Zato slušajte sebe.

Marija Ćalović je magistarka farmacije u digitalnim vodama. Radi na kafu, pa tako i ove kolumne nastaju u društvu šoljice ako se uopšte može deminutivom nazvati ovolika šolja. U neslobodno vreme je mama jednog V&V tandema, u slobodno vreme je zaljubljenik u kozmetiku, šminku i modu.