Intervju: Milica Ličina, suvlasnica brenda “Anđeli”
Naša sagovornica je Milica Ličina, preduzetnica i suvlasnica brenda ovsenih kolača pod imenom “Anđeli”. Nakon uspešne karijere u marketingu, Milica se odlučila na rizični preduzetnički korak – koji se pokazao kao dobra odluka, jer “Anđeli” ove godine slave svoj deseti rođendan. Sa Milicom smo razgovarali o preduzetništvu, podršci, izazovima održavanja i usavršavanja porodičnog biznisa, kao i o važnosti edukacije vernih potrošača. Šta je sve Milica imala da kaže o pomenutim temama, ali i komunikacijskim veštinama i hobijima koji joj upotpunjuju život, saznajte u nastavku intervjua.
Da počnemo sa (možda i ne tako jednostavnim) kako si? Kako ti je počela 2023. godina i koje odluke se nalaze na vrhu tvoje novogodišnje liste?
Hvala na ovom pitanju, danas tako retko iskreno pitamo druge kako su, a mnogo je važno da imamo i sluha i vremena da iskreno razgovaramo. Ja sam dobro, prošla godina mi je donela neka divna nova poznastva, pomogla mi da osvestim neke stvari koje su mi zaista važne, ako treba da izdvojim neke najsnažnije utiske iz prošle godine rekla bih da je to svest o osećanjima i osećajnosti, svest koliko je važno da o tome govorimo, koliko je važno da kažemo kada nismo dobro i potražimo pomoć, i budući da mi je godinama fokus na osnaživanju žena i devojčica, prošla godina donela mi je svest o tome koliko je neophodno da u tom putu ne zaboravimo muški pol i njihova osećanja.
Od pravljenja liste novogodišnjih odluka sam davno odustala jer nekako nisam uspevala da svoje životne cikluse uklapam u te cikluse Zemlje oko Sunca, meni je mnogo bolje vreme za primišljanje o sebi i o stvarima koje treba menjati i unaprediti neko dugo, toplo leto.
Karijeru si gradila u marketingu, a onda se odlučila da pokreneš porodični biznis “Anđeli”, koji sada slavi 10. rođendan. Čestitamo! Kako si došla na ovu ideju, šta te je navelo da pokreneš porodični biznis ovsenih kolača?
Prvo, hvala na čestitkama! Bez lažne skormnosti, nije mala stvar opstati 10 godina, posebno imajući u vidu da od početka sve što radimo nema za primarni cilj profit, već da nam je vrlo važno kakav odnos imamo sa kupcima, kako se osećaju naši zaposleni isl. Anđeli su bili proizvod koji smo moja porodica i ja hteli da kupujemo i konzumiramo, ali, jednostavno, nije postojao na našem tržištu! Sve što je postojalo od sličnih proizvoda ili nije bilo zaista zdravo, ili, ako je bilo zdravo, nije bilo ukusno. Misija Anđela je da pomire to dvoje: ukusno i zdravo. Ili, kako reče jedan naš verni kupac, “Anđeli su ukusni kao da nisu zdravi!” Moja dotadašnja karijera je bila vezana za marketing i prodaju u prehrambenoj industriji, tako da sam već imala neki uvid u tržište i potrebe potrošača. Rekla bih, zapravo, da je to najdragocenija stvar koju sam unela u naš porodični biznis – to neprocenjivo iskustvo u marketingu Ii brendingu. U prethodnih 10 godina naučila sam još mnogo toga o biznisu, o vođenju tima, o delegiranju, o postavljanju prioriteta.
Biznis si pokrenula tokom drugog porodiljskog odsustva. Koliko je bilo izazovno na samom početku i čija podrška ti je najviše značila? Imaš li “recept” ili savet za žene koje žele da se upuste u preduzetništvo?
Mi ljudi, svuda, pa i u Srbiji, često smo skloni da vidimo negativne strane okruženja, a zanemarimo pozitivne. To plaćeno porodiljsko odsustvo od punih godinu dana zaista jeste vrlo značajna stvar, može se čak reći luksuz koji nemaju mnoge žene u razvijenim zemljama sveta, recimo u Americi, gde porodiljsko odsustvo nije plaćeno, ili je mnogo kraće. Ovo ističem jer je važno da, kada govorim o preduzetništvu, žene koje su inspirisane mojim primerom budu svesne da se ne može živeti od novog biznisa čim se on pokrene.
U sferi usluga je često povratak investicije brži nego u proizvodnim delatnostima, ali u oba slučaja prvih meseci mora se investirati u biznis bez očekivanja da on odmah donese povratak investicije. Osim te finansijske stabilnosti, ili pomoći sa nečije strane, izuzetno je važna i psihološka podrška, odnosno da se okružimo osobama koje veruju nas i u našu ideju. Treći stub podrške je logistički, posebno kod preduzetnica koje su i mame. Meni je od ključne važnosti bila podrška majke koja se bekako u vreme kad sam pokretala biznis penzionisala, pa je mogla da bude ukjlučena u čuvanje dece.
Sigurni smo da nije lako pokrenuti sopstveni biznis, a da je još teže održati ga tokom godina. Šta se sve promenilo tokom prvog jubileja Anđeli kolača?
Polako ali sigurno menja se svest potrošača, i to je rezultat kontinuirane edukacije koju rade brendovi poput Anđela, koji podižu svest kako o važnosti zdrave ishrane, tako i o važnosti kupovine lokalnih, domaćih proizvoda, od malih proizvođača. Ono što mi kontinuirano radimo jeste slušanje potrošača i njihovih potreba, i inoviranje proizvoda u skladu sa tim. Tako, na primer, jedini na tržištu pravimo kolače koji su zaista bez šećera, bez ikakvih veštačkih zamena za šećer ili, još gore, glukounih ili fruktoznih sirupa. Pogodni su i za osobe sa dijabetesom, a uspeli smo da sve to postignemo zadržavajući vrhunski ukus proizvoda.
Šta smatraš najvažnijim segmentima kreiranja brenda koji je namenjen onima koji se pridržavaju “zdrave” ishrane? Koliko je edukacija potrošača značajan deo strategije i na koji način vi komunicirate sa svojom publikom?
Edukacija potrošača za nas nije samo deo brend strategije već i najvažniji stub naše društvene odgovornosti. Mi, zapravo, kupcu nudimo nešto što pogoduje njegovom zdravlju i pre nego što je on to sam poželeo ili osvestio kao potrebu. Ističući benefite proizvoda mi doslovce učimo svoje kupce zašto je nešto dobro ili loše, i na taj način im menjamo navike u ishrani. Na primer, objašnjavajući da su Anđeli kolači i barovi bogati vlaknima, mi objašnjavamo šta su ta vlakna i zašto su dobra za probavu, za zdravlje, za imunitet. Smatram da je ta edukacija i podizanje svesti potoršača o ispravnoj i zdravoj ishrani dugoročno naša najvažnija misija, možda čak važnija od činjenice da zapošljavamo žene iz ranjivih grupa ili da se trudimo da nam proces proizvodnje bude zero waste.
Šta “Anđeli” kolače čini posebnim? Koji su njihovi sastojci, da li se njihov recept tokom godina menjao i koji su planovi za recepture u budućnosti?
U početku je to bio neki recept za ovsene kolače koje sam našla na internetu, dakle bio je recept, ne receptura. I tada je možda postojala bojazan da bi “Anđele” neko mogao da kopira, kada bi imao recept. Vremenom se ukjlučio školovani tehnolog “opismenio” recept i sa godinama uveo sastojke koji sada čine “Anđele” takvima da ih ne nožete napraviti u svakoj kuhinji, jer smo se mnogo trudili da razvijemo lanac snabdevanja namirnicama koje su zdrave i nedostupne na domaćem tržištu. Tako danas koristimo tečni inulin iz korena cikorije kako bismo kolače obogatili vlaknima i spustili im glikemijski index, čineći ih tako pogodnima za osobe sa dijabetesom, potom nabavljamo samo suncokretov lecitin kako bismo bili sigurni da nije GMO, itd.
Ono što učim i druge kada je reč o preduzetništvu, onog trenutka kada staneš, krenuo si unazad. Konstantna inovacija je neophodna u svakom poslu, pa tako I mi trenutno razvijamo proizvod koji će biti jednako zdrav i ukusan kao dosadašnji “Anđeli” s tim da će deklarisano biti bez ikakvih alergena (gluten, orašasti plodovi, laktoza itd) I kao takav biće pogodan i kao prvi keksić za svaku bebu.
2019. godine upisala si i završila master iz psihologije - na koji način je ova odluka doprinela tvojoj poslovnoj strategiji i komunikaciji sa ljudima sa kojima radiš?
Mi, ljudi, danas živimo daleko od svoje suštine. Nastali smo u prirodi, a nikada nismo živeli dalje od nje. Stvorili smo zgrade od betona, živimo na safaltu, daleko od pećine i prvobitne ljudske zajednice, a horminalno i psihološki nismo nimalo evoluirali od tog trenutka. Zato danas doslovno nema odrasle osobe koja nema neki izazov u mentalnoj sferi. Svako od nas je proživeo neka iskustva koja su na nas ostavila psihološki trag. To je posebno izraženo u Srbiji, u kojoj poslednjih decenija kolektivno nižemo traumu za traumom, koju nikako ne tretiramo. Mi možemo da budemo pošteni prema sebi i da priznamo da u svakom od nas postoji prostor za unapređenje, ili da negiramo značaj mentalnog zdravlja.
Ja sam odabrala psihologiju kao put samospoznaje, kao rad na sebi, ali i zato što sam prepoznala da ne posedujem dovoljno veštine koje su mi neophodne za rad sa drufim ljudima. Kroz ovaj master dobila sam jedan novi set znanja i veština, ne samo za lični razvoj, već za razvoj svog tima u Anđelima, i za kvalitetniji rad i odnos koji imam kao konsultantkinja malim biznisima.
Uz to što vodiš porodični biznis, ti si i konsultant za male biznise. Šta je najvažnija lekcija koju prenosiš?
Vezano za edukaciju iz psihologije koju sam pomenula, najvažnije je da vlasnik malog biznisa, preduzetnica ili preduzetnik, shvate da njihov biznis može da raste samo i jedino onoliko koliko su oni sami spremni i sposobni da rastu i razvijaju se. Zato je važno naći konsultanta koji je vešt u radu sa ljudima, ne samo stručan za biznis teme.
Kako i sama kažeš, nije se postavljalo pitanje da li porodica ili posao - već si uvek znala da ćeš imati oba. Koliko je ovo nekim danima izazovno i ko je uz tebe onda kada ti manjka sati u jednom danu?
Izazovno je i nekoliko sati mi uvek nedostaje. Ali ne žalim se, sama sam sebi nametnula takav tempo i toliko oblasti u kojima sam aktivna, jer me sve što radim ispunjava. Iskreno, bilo bi mi zaista žao da se odreknem neke od svojih karijera, bilo da je to preduzetništvo, bilo da je to edukacija, bilo da je to volonterski rad. Volim da posmatram svoje dnevne obaveze i zadatke kao Lego kockice: neke su crvene, neke žute, neke zelene. Crvene moraju da se urade tog dana. Za žute je poželjno, ali ne nužno, a zelene mogu da presložim u neki drugi dan. To mi daje fleksibilnost kada stvari ne idu baš po planu, a često ne idu po planu.
Deo si “Za tebe #VAŽNOJE” kampanje, koja je pokrenuta sa idejom da se skine tabu sa teme mentalnog zdravlja i podrže osobe koje se nose sa teskobnim mislima. Koliko je važno da otvorenije govorimo o ovim temama i da li primećuješ pomak u svesti ljudi?
Pomak je spor, promena svesti kreće se brzinom puža, ali kreće se u dobrom smeru i to je važno. “Za tebe #VAŽNOJE” pokrenula je moja draga prijateljica Anne Marie Čurčić sa ciljem da se baci svetlo na važnost mentalnog zdravlja i da se utiče na donosioce odluka da obezbede kvalitetniji i blagovremeni sistem podrške. Anne Marie je okupila nas nekoliko volonterki oko ovih ciljeva, ali se pokazalo da je naše najčešće angažovanje na istoimenoj Facebook grupi, koja je pokazala koliko je ljudima neophodna jedna takva grupa za podršku, koja formalno ne postoji u ex yu regionu. Grupa sada već broji skoro 20.000 članova I predstavlja jednu zajednicu koja je vrlo svesna važnosti podrške, koja prepoznaje da je osuđivanje tuđih problema pogrešno, koja razume koliko nekada ne vidimo kakve sve patnje neko nosi iza nasmejane fasade.
Zato i kažem da pomak postoji. Svesna sam da je naš uticaj I dalje relativno mali, ali ako ne krenemo da menjamo svoje neposredno okruženje, ne možemo očekivati ni dalje promene u društvu.
Nedavno si pokrenula i podkast pod imenom “Božanstvena komedija”. Sa kojom idejom je nastao i kakve planove imaš za njega?
“Božanstvena komedija” je nešto što je meni važno. Kao nekome ko je studirao italijanski jezik i književnost, pisac Dante Aligijeri i njegova “Božanstvena komedija” su mi važni, i predstavljaju mi vezu sa tom intelektualnom sferom kojojm se ne bavim profesionalno, ali joj se uvek vraćam kao nekoj vrsti detoksa duše. Dante je napisao ovo delo “na pola svog životnog puta”, kako sam kaže na početku, i ona predstavlja izvesno preispitivanje društva njegovog vremena, vrednosti, uverenja, verovanja, isl. Na isti način potkast “Božanstvena komedija” preispituje stereotipe i tabu teme našeg društva. Govorimo o stvarima o kojima se retko ili nimalo govori, a vrlo su važne, kao što je ravnopravnost polova, mentalno zdravlje, suicid, novinarska etika, nametnuti standardi lepote, sterilitet, trgovina ljudima, itd.
Iskreno, nije lako. Ja imam godine novinarskog I voditeljskog staža sa RTS-a, pa mi je taj deo, koji je mnogima najizazovniji, najlakši. Ono što je teško jeste izdvojiti vreme za pronalaženje sagovornika, dogovori za snimanje I usklađivanje vremena, priprema za razgovor da bi bio što sadržajniji, I konačno, mnoge od tih tema nisu lake za razgovor. Ali, kao što rekoh, to je nešto što mi je važno, to je neki moj lični projekat društvene odgovornosti I nasojaću da ga održim.
Pored mnogih karijernih poduhvata, uspevaš da posvetiš vreme i hobijima - kao što je sviranje bas gitare. Šta ti sviranje donosi i na koji način boji ostatak tvog života?
Kao dete sam svirala violinu i nisam je volela. Bass je nešto što dugo volim i želim da sviram i pre nekih godinu i po dana, došlo je na red. Učenje tako kompleksne nove veštine kao što je sviranje je veliki izlazak iz zone komfora, ali baš takve situacije su ono što nas čini boljima. Tako je meni nekada frustrirajuće što ne mogu da savladam novu pesmu, ali posle mnogo vežbanja I truda, kada ta pesma konačno “legne”, shvatim da su mi takve situacije idealan trening za slične izazove u životu i poslu. A kada se pesma savlada onda sledi onaj fantastični osećaj zadovoljstva u sviranju, naročito kada sviram sa drugim ljudima, sa prijateljima koji su muzičari.
Na čemu si najzahvalnija i koju poruku bi za kraj prenela našim čitaocima? Šta je tvoja “zvezda vodilja” u karijeri i životu?
Ja sam večiti optimista, i iskreno verujem da je optimizam ono što pokreće čoveka i svet. Ta vera da će nešto biti bolje je istorijski gledano pokretač čovečanstva. Samo je važno ne zaboraviti da uvek moramo da učinimo sve što je do nas da bi nam bilo bolje, da ne čekamo da kosmos to uradi umesto nas.
Naslovna fotografija: wannabemedia.rs
Jovana Pantić je po formalnom obrazovanju modna dizajnerka i kostimografkinja, po životnim iskustvima novinarka, urednica, podkasterka, blogerka, ilustratorka, entuzijasta po pitanju pravljenja keramike… Uglavnom ne zna odakle da krene kada je neko pita čime se bavi. Voli rutine, deminutive, slaganje i rasturanje slagalica, origami i treš serije, žali se na svoje mačke, uvek pije dupli espresso i ne nosi naočare za vid onoliko često koliko bi trebalo. Enciklopedija je pop kulturnih informacija i komentar na većinu stvari joj je “paklić” – iako suštinski uživa u svemu što radi.
