Izazovi transrodnog identiteta – šta treba da znaju roditelji transrodne dece

Da bismo razumeli transrodnost, moramo napraviti razliku između roda i pola – pol je biološki određen, kao muški (xy hromozom) ili ženski (xx hromozom), rađamo se sa polnim žlezdama koje luče hormone, pod čijim uticajem se razvijaju muške i ženske sekudnarne polne karakteristike. Za razliku od pola, rod nije biološki, već unutrašnji, psihološki doživljaj sebe i rodni identitet se najčešće razvija između treće i pete godine života.

Poslednjih godina, sve više dece i tinejdžera izjavljuje da doživljava neusklađenost rodnog identiteta sa fizičkim polnim karakteristikama – neka deca su transrodna, njihov osećaj sebe je suprotan polu i oni preduzimaju sve što je u njihovoj moći da promene svoj rodni izraz. Druga deca su nebinarna, ne identifikuju se ni sa muškim ni sa ženskim krajem rodnog spektra, a još više je rodno fluidnih – rod sa kojim se identifikuju je fleksibilan ili se menja. Možemo pomisliti da je transrodnost u porastu u savremenom svetu, ali ona oduvek postoji među ljudima i mnoge kulture su je prepoznavale i čak poštovale. U savremenom zapadnom svetu danas se bolje prepoznaju različiti rodni identiteti i posteoje donekle bolji uslovi da rodne razlike budu vrednovane i prihvaćene, a ljudi se generalno ohrabruju da budu ono što jesu, iako ne ispunjavaju očekivane standarde.

To je i dalje osetljiva tema, koja ne nailazi na opšte razumevanje i izaziva oštra reagovanja, ali kada se sučite sa onim što vaše dete oseća i njegovom potrebom da se uskladi sa sobom, želećete da mu pomognete i da ga zaštitite od osude okoline. To se obično dešava u pubertetu, kada telo počinje da se menja u skladu sa uticajem polnih hormona i transrodna deca bolno osećaju nepodudarnost sa svojim polom (psiholozi koriste termin disforija – suprotno od euforije – kao simptom kod različitih mentalnih poremećaja). Kada se transrodnost otkrije, to je olakšanje (problem je prepoznat i rešenja se mogu naći), ali borba tek počinje – roditelji treba da prihvate to saznanje i razviju strategije za podršku i pomoć detetu.

Transrodnost i najčešća pitanja na koja roditelji traže odgovore

Da li su roditelji izazvali transrodnost

Čak se i roditelji koji pružaju najveću moguću podršku transrodnoj deci, suočavaju sa osećanjem krivice – pitaju se da li su oni izazvali to i da li su krivi za patnju svog deteta. Pedijatri, endokrinolozi, psiholozi i psihijatri jednoglasno i bezuslovno kažu „ne“. Rodni identitet nije nešto što roditelj može prouzrokovati, niti može uticati da se on promeni. Roditelji su skloni da traže uzroke u svojoj porodičnoj strukturi, sistemu verovanja, naslednom faktoru, traumama, ulažući suviše energije u nastojanje da objasne sebi šta nije u redu, a ta potraga može biti štetna za decu, koja očajnički traže roditeljsku potvrdu i jasno prepoznaju kada je ne dobijaju. I to je uzaludna potraga, jer ne postoji određena roditeljska odluka ili ponašanje koje navodi dete na transrodnost ili nebinarnost. To nije nešto što se detetu dogodilo, to je ono što dete jeste.

Šta uzrokuje transrodnost

Roditelje neće zadovoljiti da čuju da je proces koji leži u osnovi rodne fluidnosti malo shvaćen, kao i procesi u osnovi rodnog identiteta, uopšte. Genetika je verovatno umešana, kao i izloženost hormonima u fetalnom okruženju. Ali, rodni identitet je karakteristika koja inače postoji na različite načine u ljudskom stanju. Rodna raznolikost je oduvek postojala i pojavljivala se u različitim kulturama – nije karakteristična samo za savremenu omladinu u zapadnjačkoj kulturi.

Ono što se promenilo i što dovodi do toga da se čini da je transrodnost u porastu, jeste perspektiva rodnog identiteta, nivo svesnosti i angažovanost stručnjaka na prikupljanju podataka i istraživanju u cilju razumevanja ove pojave. Takođe, samosvest i samospoznaja su u porastu i ljudi su skloniji da kritički razmisle o tome ko su zaista, naspram onog što im je rečeno da jesu ili onog što misle da treba da budu. Povećana vidljivost transrodnosti pomaže u stvaranju osećanja sigurnosti i daje okvire za iskustvo rodne različitosti, koji ranije nisu postojali.

Povećana vidljivost, međutim, ima i lošu stranu – podstakla je strah od toga da se transrodnost može proširiti kao zaraza i da su tinejdžeri posebno ranjivi, ili da je to sada „moderno“ pa će deca težiti da budu u trendu. Istina je da dete može u trans ili nebinarnom vršnjaku prepoznati nešto sa čim rezonira, i da može biti ohrabreno da eksperimentiše i istražuje oblast seksualnosti, ali nikakav spoljašnji uticaj ne može navesti dete da bude (postane i ostane) nešto što ono nije u svojoj prirodi i suštini. Teorija društvene zaraze nije podržana naučnim dokazima.

Pročitajte i ovo: Rani znaci poremećaja autističnog spektra kod dece

Da li je trasrodnost samo faza

Verovatno nije. Postoje veće šanse da se dete vremenom drugačije pozicionira u spektru rodne različitosti, nego da potpuno prestane da se identifikuje kao rodno različito. U vrlo mali broj onih koji odbacuju transrodnost, spadaju tinejdžeri koji su istraživali i eksperimentisali, da vide da li nalaze sebe u transrodnoj različitosti, ili im je ona izgledala kao odličan način da pokažu bunt, šokiraju porodicu i skrenu pažnju na sebe.

Roditelji bi trebalo da ozbiljno pristupe pitanju transrodnosti, bez obzira na motive deteta – potražite pomoć iskusnog profesionalca, dajte detetu vremena i prostora da istražuje svoja osećanja, da pronađe sebe. Gde god se ono pozicioniralo u rodnom spektru, bolje će se osećati kada ima podršku i prihvatanje roditelja.

Zašto se to dešava sada

Postoji široko rasprostranjena predrasuda da trasrodne osobe znaju i izražavaju svoj identitet od trenutka kada prohodaju i progovore. Ali to nije uvek tako i psiholozi prepoznaju dva vrhunca istraživanja roda. Ima dece koja se snažno identifikuju sa drugim polom i u stanju su da svoju transrodnost izraze sa 5, 6 ili 7 godina. Takva deca vrlo rano počnu da oblače odeću karakterističnu za željeni pol, ili da koriste drugo ime, odnosno da obavljaju društvenu tranziciju.

Drugi vrhunac se javlja oko puberteta. Transrodno dete rođeno kao žensko, može doživeti snažnu psihološku nelagodnost tokom prve menstruacije, dok neko rođen kao muško može doživeti bolnu neusklađenost (disforiju) kada počnu da se pojavljuju dlake na licu i telu. Zbog toga su blokatori pubertetskih promena često prva linija tretmana.

Porodične norme, rodna očekivanja unutar zajednice ili kulture, verski sukobi, društvena stigma ili strah od odbacivanja mogu sprečiti dete da poveruje u svoj rodni identitet, sve dok ne dođe u pubertet. Ponekad deci nedostaje terminologija – nemaju rečnik kojim bi opisali svoje iskustvo – i ponekad ih pokrene i dovede do saznanja upoznavanje druge rodno fluidne osobe.

Šta to znači za mentalno zdravlje deteta

Deca čiji unutrašnji rodni identitet nije u skladu sa polom, obično doživljavaju izražen osećaj nelagodnosti i uznemirenosti – rodnu disforiju – u kombinaciji sa željom da se oslobode karakteristika koje se ne poklapaju sa onim što osećaju iznutra, bilo da je to njihovo ime, odeća ili fizičke karakteristike.  Disforija može izgledati kao depresija, anksioznost ili bes i može se manifestovati kroz samopovređivanje. Dete se može osećati fizički nelagodno i biti uznemireno zbog tuširanja, ili odbijati da se presvlači za časove fizičkog. Rodnu disforiju je teško opisati, a poseban je izazov za rodtelje da shvate smisao odvojenosti od svog tela, ili osećaja kao da pogled u ogledalo ne odražava ono što oni vide u sebi. Bol od takve nepodudarnosti može biti pojačan društvenim interakcijama koje ga dodatno ističu i često se ublažava preduzimanjem koraka ka tranziciji, bilo društveno, korišćenjem drugog imena i načinom oblačenja, ili medicinski, uzimanjem hormona usklađenih sa željenim polom, ili operacijom.

Trasrodnost i binarnost često utiču na mentalno zdravlje i stabilnost, ali ne kod svih. Istraživanja pokazuju da trasrodni i nebinarni mladi imaju povećan rizik od depresije, anksioznosti, samopovređivanja, samoubistva i PTSP-a (posttraumatskog poremećaja). Kada se rodna disforija javlja zajedno sa drugim mentalnim problemima ili izvorima uznemirenosti kao što je loša slika o telu ili nisko samopoštovanje, roditeljima može biti teško da naprave razliku između transrodnosti i mentalnih problema i mogu okriviti mentalne probleme za izazivanje rodne različitosti.

Ovakva „zamena teza“ je razumljiva, jer preduzimanje bilo kakvih koraka ka tranziciji može biti teško i rizično, posebno za porodice u manjim sredinama, a ako bi lečenje mentalnog stanja moglo da spreči rizike tranzicije, to bi bilo najbolje rešenje.

Preduzimanje tranzicije zahteva detaljnu procenu identiteta, iskustva i mentalnog zdravlja deteta i pomaže da se istraži da li je fizička nelagodnost rodno specifična, ili odražava širu anksioznost tinejdžera zbog telesnih promena.  Koraci ka društvenoj tranziciji, kao što je korišćenje željenog imena i zamenica, može pomoći roditeljima da bolje razumeju nijanse nevolje svog deteta. Iako se ne može očekivati da tranzicija reši probleme mentalnog zdravlja, istraživanja sugerišu da poštovanje rodnog identiteta izraženo kroz korišćenje odgovarajućeg imena i zamenica smanjuje rizik od samoubistva.

Pitanje o upotrebi hormona i operaciji promene pola

Ne postoji tretman koji odgovara svima, i tranzcija ne znači obavezno upotrebu hormona, ili operaciju. Svaki od postupaka – društvena tranzicija, hormonska tranzicija i hirurška tranzicija – samo je alat iz kompleta koji se koristi u ublažavanju rodne disforije. Samo manji broj transrodnih muškaraca, na primer, odlučuje se za operaciju promene pola. Ali za druge, početni hormoni koji predstavljaju put ka operaciji, efikasno rešavaju rodnu disforiju.

Lična očekivanja koje dete ima od tranzicije (dublji glas, ili ženstvenije lice) utiču na izbor tretmana i vreme, ali godine su takođe bitne. Ako je porodica zainteresovana za blokatore puberteta, mora se pažljivo pratiti ulazak u pubertet – što se pre uoče rani znaci, pojava malja i rast grudi, to su veće šanse da se zaustavi dalji razvoj polnih karakteristika koje ne odgovaraju rodnom identitetu.

Jedan aspekt nege oko koga nema pregovora, jeste terapija. Za mladu osobu koja prolazi kroz brojne složene i bolne promene i razmišljanja, neutralna osoba sa kojom bi prolazila kroz istraživanje, neprocenjivo je korisna.

Transrodnost i mogućnost žaljenja zbog tranzicije

To je pitanje gotovo svih roditelja, zabrinutih zbog invazivnosti tranzicije – detetu je potrebna podrška i roditelji ne žele da kažu „ne“, ali ne žele ni da se stvari odvijaju prebrzo, iz straha da će se njihovo dete predomisliti i da će završiti oštećeno svojim pokušajima da promeni pol. Plaše se da će biti uvučeni u proces čiji je jedini ishod medicinska intervencija. Nema garancije koju vam lekari mogu dati, niko vam ne može sa sigurnošću reći da vaše dete nikada neće zažaliti i da je to sto posto prava stvar za njega. Ali takvih garanicja nema u životu, ni za vas, ni za vašu decu. Da li je neko mogao da vam garantuje da ćete imati mirno i stabilno roditeljstvo, bez drame i problema? Nije, rizikovali ste. Kao i u svim ostalim životnim odlukama, procenat rizika postoji. Ali, dostupni podaci o post-tranzicionim osećanjima sugerišu da su šanse za žaljenje veoma niske. Samo jedan procenat od 8.000 operisanih transrodnih osoba, koje su praćene do devet godina nakon tranzicije, potrvrdio je da oseća žaljenje.

Podaci ne umiruju strahove roditelja, ali ono što može pomoći je saznanje da tranzcija nije okretanje prekidača – to je postepen proces, koji se odvija korak po korak i tretman se može prekinuti u bilo kom trenutku, ako se dete više ne oseća prijatno zbog promena koje se dešavaju. Neke promene, kao što je promena glasa zbog uzimanja testosterona su uglavnom trajne, ali mnoge druge, kao potiskivanje puberteta ili menstruacije, su reverzibilne.

Ipak, ulazak u rodnu tranziciju, posebno onu koja uključuje medicinsku intervenciju, zahteva od roditelja da žive sa određenom dozom neizvesnosti i straha. Osim toga, roditelji takođe prolaze kroz gubitak svojih nadanja i očekivanja, praćen preplavljujućim osećanjima – teško im je i potrebna im je podrška, a najbolju će dobiti od drugih roditelja, koji sa svojim detetom proživljavaju izazove transrodnosti i od iskusnog terapeuta. Terapija i grupe za podršku, mogu mnogo pomoći roditeljima da prihvate svoja osećanja, prevaziđu otpor koji im izaziva transrodnost i urade ono što je najbolje za njihovo dete.

Pročitajte i ovo: Kako se izboriti sa roditeljima sa narcisoidnim poremećajem ličnosti?

Naslovna fotografija: pexels.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.