Zašto vas se ljudi plaše – iako mislite da uopšte nemaju razloga za to

U našoj kulturi, zastrašivanje se kreće od suptilnog i nejasnog, do sasvim otvorenom i uvredljivog i predstavlja okvir mnogih odnosa, često i onda kada toga uopšte nismo svesni. U tom smislu, možete osetiti da vas se ljudi plaše, a neko ko vam je blizak može vam reći da delujete zastrašujuće, dok vi sami to ne uviđate i čini vam se da nema valjanih razloga za toga. Obratite pažnju – ako je neko koga cenite pokušao da vam objasni zašto vas se ljudi plaše (jednom i nikad više), a vi ste kategorično tvrdili da je to glupost i da uopšte nije istina, verovatno ste i tu upotrebili zastrašivanje, bez jasnog uvida šta zapravo radite.

Zastrašivanje i moć

Možete primetiti otpor koji ljudi pružaju ideji da je zastrašivanje svuda i u svemu – ne mogu da utiču na to, slegnu ramenima i možda vam još i dobronamerno preporuče da bi vam bilo pametnije da gledate svoja posla. Možda izgovore nešto kao „ja gledam svoja posla i nikog ne diram“ sa tonom od koga ustuknete, jer neizgovoreni deo rečenice glasi da bi i vama bilo pametnije da ne gurate nos gde mu nije mesto, jer vam ga neko može slomiti. Zastrašivanje? O, da. U jednom od svojih suptilnijih oblika. Da li vam je ta osoba zapravo pretila? Verovatno ne i zaista nije želela da vas zastraši, ali na neki način je radila baš to.

Moć igra ključnu ulogu u ljudskim odnosima, čak i kada su zasnovani da ljubavi i uzajamnosti, želji za jednakošću, pravednošću, poštovanjem, saradnjom. Primitivni deo nas vrlo prepoznaje silu i plaši je se, ili je instinktivno koristi da zastraši druge. Pitanje čovečnosti je kako uravnotežiti defanzivno neprijateljske uticaje, sa zdravom i konstruktivnom saradnjom?

Imajući u vidu postojanje zlostavljanja i uznemiravanja u čitavom spektru ljudskih odnosa – od porodice, preko prijatelja, do profesionalnih odnosa – zapravo, od odnosa sa samim sobom, više nego ikada se suočavamo sa rastućom potrebom da prepoznamo zastrašivanje i temeljno ispitamo svoje nesvesne motive. Ako želimo da okončamo mračnu istoriju moći i ugnjetavanja na koju se oslanja zastrašivanje. A valjda želimo.

Zastrašivanje na unutrašnjoj vagi

Ako nam neko kaže da delujemo zastrašujuće, može nam biti drago, jer naša taktika uspeva – uspešno zastrašivanje protivnika je način da ne stupite u otvorenu borbu i ne pokažete svoje slabosti (u životinjskom svetu, oduvek). Ili, možemo biti očajni i zabrinuti – zar smo stvarno tako strašni? Zar stvarno ne znamo o sebi nešto tako bitno, a verujemo da smo vrlo samosvesni i osvešćeni? Ali od suštinske je važnosti da razumemo svoje motive za zastrašivanje, ako želimo da poboljšamo svoj odnos sa sobom i sa svima oko sebe. I za to je potrebna hrabrost, skromnosti i samosaosećanje.

Na drugom tasu vage je samozastrašivanje koje koristimo kao pritisak i prinudu da nateramo sami sebe na akciju, da motivišemo sebe. Možemo pretiti sebi nekim uskraćivanjem, možemo prozivati sebe za kukavičluk, glupost i slabost, kako bismo sebe postideli i naterali se da se tome odupremo. To možda radi za nas, ali to su nezdrave taktike samomaltretiranja, koje ne znamo kako da promenimo (tako smo naučili, da gonimo sebe bičem), jer ne poznajemo alternativne načine za upravljanje svojim akcijama i ponašanjem. Koristimo zastrašivanje sebe kada osećamo da ne uspevamo u nečemu u čemu bi trebalo da uspemo.

Kada vam neko kaže da izazivate strah

To je neprijatno i zbunjujuće, ali zavisi od koga dolazi. Pitanja kao, koji su motivi druge osobe i da li je to njen metod „zbunjivanja protivnika“, da li želi da vas dezorijentiše ili da vam pomogne, možete sebi uštedeti ako vam se obraća osoba od integriteta, kojoj ste i ranije verovali i čije mišljenje cenite. Osim toga, nije lako reći nekome da deluje zastrašujuće i izložiti se njegovim reakcijama koje su (nesvesno) usmerene na zastrašivanje. Osoba koja vam kaže da ste mnogo strašni, verovatno je vrlo hrabra (osim ako nije vrlo drska i rešena da vam oduzme moć). U svakom slučaju, verovatno ćete reagovati defanzivno, jer ste prosečno ljudsko biće. Ljudi uglavnom imaju tendenciju da komuniciraju defanzivno, naročito ako se osećaju nervozno ili ugroženo.

Pročitajte i ovo: Kako da postavite zdrave granice i ljubazno kažete NE

Kada imamo ograničen pristup svojim nesvesnim sadržajima i ne pratimo svoj zastrašujući uticaj na odnos sa drugom osobom, najverovatnije je da ćemo upasti u nezdrave obrasce. Konkretno zastrašivanje često služi održavanju dinamike moći, drženje ljudi na njihovom mestu u poretku i održavanju strukture samog društva suzbijanjem i marginalizacijom neistomišljenika. Efikasni zastrašivači pokušavaju na sve načine da izbegnu pravdu (i često uspevaju), ponekad se udružujući između sebe, da bi zaštitili svoje interese. Zastrašivanje može biti opasno po nečiju karijeru, reputaciju i dobrobit.

Kako da prepoznate zastrašivanje

Kada vas neko smatra zastrašujućim, velike su šanse da vi to i jeste, iako nemate pojma o tome. Takođe, ako nekoga doživljavate kao zastrašujuću osobu, možda vidite samo jedan njen aspekt. Razmotrite fakotore, koji rade u nesvesnom.

Nesvesna pristrasnost

Nesvesna pristrasnost može da se oseća kao zastrašivanje – rasizam, seksizam, rodni, rasni i drugi stereotipi i pristrasnosti mogu navesti druge da vas se plaše. Jedno istraživanje pokazalo je da su žene koje su u radnom okruženju viđene kao zastrašujuće, bile manje simpatične i manje sposobne od zastrašujućih muškaraca. Kada je čitava kultura prožeta pristrasnošću i stereotipima, teško je reći ko je uplašen, a ko zastrašuje, jer se oni na pozicijama mogu osećati nesigurno i zaplašeno asertivnošću zaposlenih iz marginalizovanih grupa i mogu postupati koristeći svoju moć i zastrašivanje, zato što su i sami podložni iracionalnim strahovima. Ono što se dešava na površini, može biti upravo suprotno od onog što se zaista dešava. Kada nas nauče da druge vidimo kao pretnju, kao inferiorne, ograničene, prevrtljive, naša nesvesna pristrasnost može biti tako duboko uslovljena, da uopšte ne prepoznajemo svoje zastrašujuće ponašanje.

Upotreba pojednostavljenih odbrana

U odbrani, možemo projektovati sopstveno zastrašivanje na druge, koji zapravo nisu zastrašujući. Možemo videti sebe kao oličenje dobra i pravde i odlučiti da su drugi (oni koji su nas na neki način razočarali), loši. Kada nam nedostaje sposobnost samorefleksije, hvatanje nijansi i razumevanje da možemo imati više aspekata sopstva koji deluju zajedno, ali i koji su u suprotnsoti, verovatnije je da ćemo druge ljude videti kao zastrušujeće, jer u njima vidimo odraz svojih karakternih osobina koje negiramo i odbacujemo.

Istorija stalnog zastrašivanja

Kada smo bili maltretirani, zanemarivani ili na drugi način žrtvovani, postoji velika šansa da ćemo učitavati pretnje u ponašanje drugih, kao meru samozaštite. Naš detektor za predatore je stalno uključen i može uočiti da neko predstavlja pretnju, iako to nije istina. Osim uticaja traumatizovanog detinjstva, neki ljudi mogu biti predisponirani da pogrešno tumače društvene znakove i vide pretnju i bes tamo gde postoje drugačije emocije, kao što su nervoza ili anksioznost. To može da funkcioniše u oba smera – neko stidljiv ili socijalno anksiozan može biti viđen kao neko ko misli da je superioran, dok on sebe vidi kao previše dobrog i naivnog. I tako sve vreme pogrešno sudimo sebi i drugima i pogrešno tumačimo namere drugih, oslanjajući se na evolucionu tendenciju da procenjujemo na brzinu (na osnovu prvog utiska) i donosimo brze odluke o tome da li ćemo napasti ili pobeći, u cilju preživljavanja.

Razvrstavanje situacija u kojima vidimo zastrašivanje, višestrani pogled na ličnost i motivaciju, pretpostake da jedna osoba može biti zastrašujuća, dok istovremeno to uopšte nije, jer ima različite neintegrisane delove sebe, zahteva da razmišljamo o odnosima na dublji i kompleksniji način.

A na isti način moramo razmišljati i o sebi i slici koju projektujemo – potreba da radimo sa senkom i osvetljavamo nesvesne sadržaje, u savremenom svetu je veća nego ikada, jer naši primitivni obrasci više nisu validni i narušavaju nam odnose – sa sobom i sa drugima.

Pročitajte i ovo: Kako vam strah od pada na dno uništava potencijal

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.