Jesenji reset po meri Vage: Novi počeci, tamni nokti i sređen ormar

Neki ljudi poslednje dane leta doživljavaju kao mali lični poraz. Već sredinom avgusta počinju da objavljuju zalaske sunca uz poruke da „leto prekratko traje”, odbijaju da sklone sandale i ponašaju se kao da je temperatura ispod 25 stepeni direktan napad na njihovu sreću. Razumem ih. Leto ima more, duge večeri, otvorene prozore i onu prijatnu iluziju da život može da sačeka do septembra.

Ali ja mu ipak ne mašem sa suzama u očima. 

Krajem septembra konačno počinje deo godine u kojem se osećam kao kod kuće. Vazduh postaje prijatniji, ulice ponovo pripadaju ljudima, a ne samo turistima i klima-uređajima, i mogu da obučem nešto preko majice bez trenutnog kajanja. Vraćaju se sakoi, kožne jakne, mokasine, čizme i torbe koje nisu napravljene od slame. Na noktima se pastelne boje povlače pred bordo, čokoladnom, tamnocrvenom i gotovo crnom. Parfemi ponovo imaju karakter, a šminka više ne nestaje pre nego što stignem do prvog semafora. 

I, što je za mene posebno važno, počinje sezona Vage. 

Kao dupla Vaga, ovaj period ne posmatram samo kao promenu godišnjeg doba. To je moj lični povratak na fabrička podešavanja. Sunce je blaže, ljudi ponovo imaju potrebu da se viđaju u zatvorenom, a svaki izlog izgleda kao poziv da potpuno promenim stil, iako mi objektivno nije potrebno ništa. Početak jeseni u meni budi potrebu da sredim ormar, stan, planove, odnose, nokte i verovatno ceo život. O redosledu još nisam odlučila. 

Septembar je pravi januar 

Nikada nisam razumela zašto smo januaru prepustili monopol nad novim počecima. Januar dolazi u najnezgodnijem trenutku: umorni smo, potrošili smo novac, napolju je mrak već u četiri, a od nas se očekuje da napravimo plan života, krenemo na trening i zauvek prestanemo da jedemo šećer. 

Septembar je mnogo prirodniji trenutak za reset. Čak i kada odavno ne idemo u školu, u nama ostaje osećaj da sa prvim hladnijim jutrom počinje nešto novo. Vraćamo se sa odmora, ponovo otvaramo kalendare i kupujemo sveske koje nam verovatno nisu potrebne. Posle letnjeg „videćemo” vraća se želja za planom.

To nije veliki, dramatičan preobražaj. Nema spiska od 27 odluka koje ćemo zaboraviti do sledećeg ponedeljka. Jesenji reset je mnogo jednostavniji. Zakazati pregled koji odlažemo. Odgovoriti na poruke. Vratiti se treningu bez najave nove ličnosti. Očistiti fioku u kojoj čuvamo kablove za uređaje koje više nemamo. Kupiti jednu dobru stvar umesto pet prosečnih. Konačno isplanirati vikend-putovanje o kojem pričamo mesecima. 

Drugim rečima, ponovo uhvatiti sopstveni ritam. 

Prepakivanje ormara kao terapija 

Prelazak iz leta u jesen za mene zvanično počinje danom kada iz ormara izvadim sve što posedujem i napravim haos koji nekoliko sati izgleda gore od početnog stanja. Letnje haljine odlaze na više police, kupaći kostimi završavaju u kutiji, a iz dubine se vraćaju džemperi, kaputi i stvari koje sam potpuno zaboravila. 

Svake godine pronađem bar jedan komad odeće koji me iskreno obraduje, kao da sam ga upravo kupila. Pronađem i najmanje tri stvari zbog kojih se pitam ko je doneo odluku da ih unese u moj dom. Verovatno ja, ali ne želim da donosim zaključke bez dokaza. 

Prepakivanje ormara ima neku vrstu smirujućeg efekta. Možda zato što je lakše organizovati garderobu nego misli. Za nekoliko sati mogu jasno da vidim šta ostaje, šta odlazi i šta više nema nikakvu funkciju. Kada bi sve u životu moglo tako jednostavno da se složi u tri gomile, Vage bi konačno pronašle unutrašnji mir. 

Tu dolazimo i do prvog pravila mog Libra season survival guidea: ne donositi velike odluke dok sedimo na podu okruženi odećom. U tom trenutku svaka Vaga može da poveruje da joj je potrebna potpuno nova estetika, šiške i avionska karta u jednom pravcu. Dovoljno je prvo složiti džempere. 

Tamni nokti su promena raspoloženja 

Prvi tamni manikir za mene ima isti efekat kao prva kafa popijena napolju u proleće. Znak da je nova sezona zaista počela. Posle meseci mlečnih, roze i svetlih tonova, bordo lak odjednom deluje kao ozbiljna životna odluka. Nisam rešila probleme, ali nokti govore da imam plan. 

Jesen ima tu moć da obične stvari pretvori u rituale. Prvi put obučemo kaput i odmah hodamo malo drugačije. Naručimo čaj koji ćemo zaboraviti dok ne postane hladan. Upalimo mirisnu sveću usred dana jer smo odlučile da nam stan od sada miriše na sandalovinu, smokvu ili biblioteku posle kiše. Napravimo plej-listu za šetnju kao da smo glavne junakinje filma u kojem se, realno, ništa posebno ne događa. 

I baš je u tome čar. Ne mora svaki novi početak da bude revolucija. Ponekad je dovoljno promeniti boju noktiju, vratiti omiljeni sako u rotaciju i pustiti pesmu koja čini da put do prodavnice izgleda važnije nego što jeste. 

Libra season survival guide 

Sezona Vage obično se predstavlja kroz estetiku, romantiku, diplomatiju i ravnotežu. Sve je lepo dok ne treba da odlučimo gde ćemo na večeru. Tada se simbol vage pretvara u beskonačno merenje mogućnosti, pregledanje jelovnika i rečenicu: „Meni je stvarno svejedno”, nakon koje odbijemo prvih pet predloga. 

Zato moj vodič za preživljavanje ovog perioda počinje jednostavno: ne otvarati previše opcija. Dve mogućnosti su dovoljne. Ovo važi za restorane, boje laka, destinacije, kapute i muškarce. 

Drugo pravilo: potreba da sve bude lepo ne znači da sve mora da bude novo. Jesenji izlozi posebno su opasni za osobe koje veruju da će jedan savršeni bež kaput rešiti njihov život. Neće. Možda će ga učiniti fotogeničnijim, što nije isto, mada ponekad pomaže. 

Treće pravilo: ravnoteža ne znači da svakom delu života moramo dati jednako vremena. Nekim ljudima, obavezama i grupnim četovima sasvim je dovoljno pet minuta mesečno. 

Četvrto: dozvoljeno je predomisliti se. To nije uvek neodlučnost. Ponekad smo samo dobile nove informacije, pogledale situaciju iz još sedamnaest uglova i stigle do boljeg zaključka. 

I peto, verovatno najvažnije: proslaviti rođendan onako kako želimo, a ne onako kako lepo izgleda na Instagramu. Mada, idealno, može i jedno i drugo. Ipak smo Vage. 

Kraći dani nisu kraj sveta 

Neću da romantizujem činjenicu da će uskoro biti mrak dok još odgovaramo na poslovne mejlove. Kraći dani umeju da budu teški, posebno kada shvatimo da smo i na posao i sa posla išli po mraku. Ipak, oni nose i dozvolu da usporimo. 

Leti postoji pritisak da stalno nešto radimo. Svaki sunčan vikend koji provedemo kod kuće deluje kao propuštena prilika. Jesen ne postavlja takva pitanja. Ona dozvoljava da subotu provedemo uz film, knjigu ili ručak koji traje tri sata. Planovi postaju manji, ali često i bolji. Večera sa nekoliko ljudi umesto velikog izlaska. Šetnja bez cilja. Vikend u gradu koji nije prepun turista. Čaša vina na mestu gde se zapravo čujemo dok razgovaramo. 

Krajem leta kao da prestajemo da jurimo uspomene koje moraju da izgledaju spektakularno. Ponovo primećujemo male stvari: svetlo u stanu pred zalazak, prvi hladan vazduh ujutru, miris kiše i trenutak kada shvatimo da nam je potreban tanak džemper. 

Možda upravo zato nikada nisam tužna kada leto odlazi. Ne doživljavam jesen kao njegov kraj, već kao sezonu koja ne traži da budem stalno dostupna, raspoložena i na nekom događaju. Ona dopušta povratak sebi. 

A ako taj povratak uključuje bordo nokte, novi parfem, prepakovan ormar i tri nedelje razmišljanja o tome gde otići u oktobru, neka bude tako. Dupla sam Vaga. Brzo odlučivanje nikada nije ni bilo deo plana.

Autor: Nina Kostić

Foto: Zoran Rašić, Lummi / Melissa | Refancy.co, Lummi / Shaun Duval, Lummi / Ioana Teleanu