busy easy blog: Nemoj da budeš Zorka

Mislim da Zorku nikad nisam videla bez registratora u rukama. Stiskala ga je uz grudi kao nešto dragoceno što nikako ne sme da joj isklizne iz ruku. Suvonjava, malko prepečena na suncu, kratke crvene kose – na prvi pogled delovala je kao „živa vatra“. Na sve ostale poglede, videla joj se nostalgija duboko urezana u bore. Široko se smešila samo kad ponekad, na dnu hodnika, ugleda generalnog direktora.

„Šta radi Zorka?“, pitam kolegu.
„Zorka šeta s prvog na drugi sprat i obrnuto, i uhće.“
„Ne zezaj, bre, stvarno te pitam.“
„Ne zezam, Zorka šeta i skuplja potpise na fakturama. Usput kuka kako joj je nekad život bio lep kada su ’šef Bora i ona vodili arhivu i svi im dolazili na noge po delovodne brojeve’. Svaki put kad dođe kod mene oplače šta sve nema a zaslužuje. Ne propusti priliku da mi ispriča ko joj nije pomogao ili ko joj se ni na čemu nije zahvalio“, objašnjava mi detaljno.
„I šta će biti sa Zorkom sad kad uvedemo elektronsku overu faktura?“, pitam iako nagađam odgovor.
„A šta može da bude? Zorka je mislila da ako će nešto opstati u firmi, to će biti registratori. Registrator je bio njena pupčana vrpca, poslednja veza sa poslom za koji je bila ubeđena da je važan. Nisi mogao da je nateraš da usavrši bazične veštine na računaru, a o SAP-u da ne pričam.“

Videla sam je samo s leđa tog dana kad je otišla iz kompanije. Hodala je sporo, čvrsto stiskajući kesu iz samoposluge u jednoj ruci. Delovala je krhko.

Killing me softly

Na svake 2 sekunde, širom sveta, po jedna organizacija zatvori svoja vrata, a mi to ni ne primećujemo, osim ako nas ne dotakne lično. To nisu samo neki mali biznisi ili startapovi. Prema istraživanju WatchMyCompetitor iz 2023. godine čak 52% organizacija koje su pre 20 godina bile na listi 500 najboljih u Americi, danas više ne postoji.

To su organizacije koje su jednostavno krhke, a “krhkost ne prašta baš kao ni smrtonosna bolest”.

Krhke kompanije opstaju samo kada su sveprisutni mir i stabilnost. Čim se desi neka promena, neki ozbiljan stres – one padaju i lome se poput tananih čaša od češkog kristala. Isto je i sa raznim Zorkama – krhkim ljudima u organizacijama. Oni rade svoj posao vredno i marljivo, upirući se da i oni i njihove obaveze ostanu zauvek isti, a onda, pred naletom neke reorganizacije ili transformacije, budu kao zečevi pred svetlima automobila – nezaštićeni, zbunjeni, paralizovani od straha, nespremni da reaguju.

Pokret otpora

Nasuprot krhkim ljudima postoje rezilijentni tipovi, oni koji brzo zaleče rane, kažu sebi „šta je tu je, kako je tako je“ i krenu dalje. Biti otporan (rezilijentan) je odlično ali više nije dovoljno. Zbog čega? Zbog toga što na dugi rok, ako samo uspešno trpimo životne udarce i snalazimo se sa promenama, naše znanje atrofira, gubimo snagu i moć da se adaptiramo.

Zbog toga je danas antikrhkost na ceni.

Antikrhke organizacije, baš kao i antikrhki ljudi, pored visoke otpornosti poseduju i jedan magični sastojak – dinamičku prilagodljivost. Antikrhki se u krizama ne bave samo saniranjem štete, već traže načine kako da iz tih dubioza nešto nauče i budu još bolji.

Antikrhkost nije neki nasledni faktor ili karakterna crta. To je veština koju možemo da izgradimo i to uz pomoć mic-po-mic eksperimentisanja i traženja svog recepta za opstanak u ovom ludilu koje nas okružuje. Nasim Taleb, tvorac celog koncepta antikrhkosti, te sitne poteze koji nas izmeštaju iz rutine i ravnoteže, zove antikrhko čeprkanje.

Antikrhko čeprkanje

Koji problem bi te polomio?

Odgovor na ovo pitanje treba da ti otvori oči. Problemi koji su veoma važni, često ne izgledaju kao hitni, pa čuče nerešeni u nekom zapećku godinama.

Krhko ne možeš da popraviš ako prvo ne smanjiš rizik od lomljenja. Zato, onda, odaberi svoj put – šta ćeš da uradiš prvo, pa drugo, pa treće… Nije fora samo u krajnjem odredištu, već je i redosled događaja važan, iskustvo na tom putu. „Iskustvo će biti drugačije ako vam prvo izvade bubreg pa daju anesteziju, ili ako vam prvo serviraju kafu i desert a na kraju paradajz čorbu“, kaže Nasim Taleb. Dobro iskustvo pomaže u istrajnosti.

Obavezno se baci na „mentalnu autofagiju“. Autofagija je popularni režim ishrane koji podrazumeva periode gladovanja, obično od 16 sati. Ti intervali kada ne jedemo omogućavaju našem organizmu da se oslobodi loših ćelija i stvori prostor za nove ćelijske strukture. „Mentalna autofagija“ je malo-po-malo oslobađanje od raznog lošeg što te okružuje – od ličnih navika, preko poslova, do ljudi sa kojima provodiš vreme.

Pravila su legalan način za ubijanje ljudi u pojam. Napravi bolji balans između imati i nemati pravila.

Fokusiraj se na sada. Sanjaj širom otvorenih očiju, iskoristi prilike i opcije koje imaš baš u ovom trenutku i vidi kako kroz njih možeš da začiniš svoj život.

Nemoj da budeš Zorka, ne kukaj, nego uči.

Pročitajte i ovo: busy easy blog: Đavo nosi…

Naslovna fotografija: pexels.com

Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih.  Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.