Dnevnik jedne mame: Tri jutra i ritma, jedan ritual
Zovem se Sonja. Imam 39 godina. Majka sam dvoje dece koja su ušla u one lepe, ali zahtevne godine kada se jutra planiraju unapred, a dani retko idu po planu. Moj život je dinamičan, ponekad haotičan, često ispunjen rokovima, školskim obavezama, poslovnim sastancima i večitim balansiranjem između onoga što moram i onoga što želim. Radim posao koji volim, iako priznajem da ponekad maštam o jednostavnijem ritmu, o mestu pored mora gde se dan meri po svetlosti, a ne po notifikacijama. Ali realnost je drugačija i u njoj tražim male, lične rituale koji me vraćaju sebi. U toj svakodnevnoj dinamici kafa je moja konstanta. Moj mali predah. Moj način da udahnem pre nego što dan krene punom brzinom. Posebno Black’n’Easy My Way, kao kafa koja prati moj tempo. U svakom mom danu, Black’n’Easy My Way je simbol dvostrukog izbora. Izbora da je pripremim na način koji mi trenutak u danu dozvoljava. Izbora da i u brzini pronađem trenutak za sebe. Da je, dok spremam užine i proveravam mejlove, samo prelijem vrelom vodom i osetim poznat miris kafe. Da i usred gužve imam tih nekoliko minuta koji pripadaju samo meni. Ili da onim danima kada vreme sporo teče mogu da je pripremim tradicionalno, sporo, u omiljenoj džezvi. Ponekad je upravo taj mali ritual pripreme kafe ono što pravi razliku između dana koji te nosi i dana koji ti vodiš. Ovo je moj dnevnik.
5. mart 2026: Jutro na autopilotu
Budilnik zvoni prerano, kao da ima nešto lično protiv mene. Onaj zvuk koji ne ostavlja prostor za pregovore, samo za reakciju. Gasim ga bez razmišljanja i već u sledećoj sekundi znam da je dan počeo, iako telo još uvek kaska za tom odlukom. Ustajem pre nego što sam se zaista probudila, oslanjajući se više na naviku nego na snagu. Hodam kroz stan na autopilotu, u papučama koje poznaju ovaj put bolje od mene.
U kuhinji je polumrak, onaj sivi, nedorečeni deo jutra u kojem se još uvek ne zna da li će dan biti dobar ili samo funkcionalan. Tišina traje tačno onoliko koliko treba da voda u ketleru provri. Taj kratki luksuz bez pitanja, bez rečenica, bez zahteva. Samo ja i zvuk koji obećava da će uskoro sve krenuti.
Dok se voda zagreva, u glavi se smenjuju slike, jedna preko druge, bez reda: raspored u vrtiću, kontrolni u školi, mejl koji nisam poslala sinoć jer sam rekla „sutra”, sastanak koji ne smem da zaboravim, poruka na koju treba odgovoriti, rok koji se približava brže nego što bih volela. Jutro uvek pre počinje mislima nego pokretima.
Otvaram kesicu Black’n’Easy My Way i tačno znam zašto biram baš nju. Nema razmišljanja, nema vaganja, nema dodatnih odluka koje bi mi oduzele još malo energije. U ovom jutru biram ono što mi olakšava put. Moj put. Moj tempo. Kafa koja ne traži ništa više od onoga što već imam.
Vrela voda, kratko mešanje, pena koja se diže baš kako treba. Miris kafe ispuni kuhinju i na trenutak me vrati sebi, onoj verziji mene koja nije još krenula da trči. Taj trenutak je kratak, ali dovoljan da udahnem dublje. Prvi gutljaj pijem dok proveravam da li su užine spakovane, drugi dok tražim ključeve, koji su, naravno, opet na pogrešnom mestu. Treći… već nisam sigurna da li sam ga popila ili sam samo držala šolju u ruci, oslanjajući se na toplinu kao dokaz da sam tu.
Deca pričaju uglas, svako svoju priču – obe su važne, obe su hitne. Ja odgovaram napola, ali sa osmehom, jer znam da se i to računa. Vezujem pertle, popravljam kosu ispred ogledala, hvatam sopstveni pogled na sekund, dovoljno da proverim da li sam tu. Šminka je minimalna, pokreti su brzi, ali kafa je tu, uvek tu. Hoću još jedan gutljaj, još dva, da mi ostane taj čarobni ukus kafe dok iskoračujem u još jedan novi dan.
Black’n’Easy My Way u ovom jutru znači praktično, snažno, pouzdano. Znači da ne moram da biram između brzine i užitka. Tačno onoliko koliko mi treba da se pokrenem, da izguram, da budem prisutna u svemu što me čeka.
Izlazimo iz stana u talasu zvukova, torbi i obaveza. Vrata se zatvaraju, lift dolazi, dan se zahuktava. Šolja ostaje na stolu, skoro prazna, sa tragovima pene na ivici. Kao mali dokaz da je jutro prošlo kroz nas. Jutro je odradilo svoje. A ja? Ja sam spremna za dan.
14. mart 2026: Vikend bez alarma
Budim se bez alarma. Nema tog naglog presecanja sna, nema zvuka koji zahteva reakciju. Samo lagano otvaranje očiju, kao da sam sama odlučila da je vreme. Sunce ulazi tiho, kao gost koji zna da ne treba da pravi buku, provlači se kroz zavese i ostavlja svetle tragove po zidovima. U sobi je toplo, jedan deo mene želi samo da se okrene na drugu stranu. Deca još spavaju, u onom najdubljem snu vikenda, kada vreme kao da stoji. Kuća diše sporije, drugačije nego radnim danima, bez nervoze, bez obaveze da se negde stigne.
Čujem ga u kuhinji. Ne vidim ga još, ali znam tačno šta radi. Poznat zvuk kašičice o džezvu, onaj divan, gotovo ceremonijalan zvuk koji ne pripada radnim danima. Zvuk koji kaže da nigde ne kasnimo. Ustajem polako, bez razmišljanja o tome šta me čeka. Navlačim ogrtač, bosim nogama dodirujem hladan pod i puštam da me to razbudi do kraja.
On kuva kafu na svoj način, polako, sa pažnjom, kao da svaki pokret ima smisla. Posmatram ga kako proverava jačinu, kako strpljivo čeka pravi trenutak kako bi pena bila savršena. Sedam za sto, još u pidžami, bez potrebe da budem „spremna”. Ovog puta Black’n’Easy My Way nije brzina, nije praktično rešenje između dve obaveze. Ovog puta je izbor. Isti ukus, ista sigurnost, ali potpuno drugačiji ritam.
Razgovaramo bez žurbe, onako kako se razgovara kada nema satova koji nas gledaju. O pijaci, o tome šta je stiglo sezonski, šta bi moglo za ručak. O sitnicama koje tokom nedelje nemaju gde da stanu, jer ih uvek potisne nešto hitnije. Smejemo se nekim planovima koje možda i nećemo ostvariti, ali je lepo što postoje. Kafa se sipa, pena se smiri sama od sebe, miris ispuni kuhinju i učini da sve deluje za nijansu mekše.
Prvi gutljaj je topao, onaj koji se pamti. Drugi već postaje ritual. Držim šolju sporije nego inače, ne zato što moram, već zato što mogu. Kada on ode po sveže povrće, ostajem sama u tišini koja nije prazna. Uzimam knjigu sa stola, onu koju čitam već danima, bez pritiska da zapamtim sve. Listam nekoliko strana, dopuštam mislima da lutaju između redova. Dovoljno je da budem tu, u tom trenutku, bez potrebe da ga zadržim.
Kafa se hladi, ali mi ne smeta. Nema potrebe da je pijem dok je vrela. Pijem je sporo, sa obe ruke oko šolje, kao da držim vreme. Samo moje vreme, pre nego što ga predam deci, porodici, danu koji će se uskoro probuditi zajedno sa kućom. U tom kratkom prostoru između, osećam kako se punim nečim tihim, ali važnim.
Ovo jutro ne traži plan. Ne traži listu zadataka ni objašnjenja. Ne traži brzinu. Samo prisutnost. I dok sedim tu, shvatam da je Black’n’Easy My Way u svakom mom jutru, a da nema uvek isti motiv. Nekad je to snaga da izdržim i stignem dan koji već juri preda mnom, a nekad je dozvola da zastanem i pustim dan da teče, tačno onako kako treba.
25. mart 2026: Kancelarija i fokus
Moj dan u kancelariji počinje pre nego što se svetla zaista upale. Ulazim među prvima, ostavljam kaput na naslon stolice i sedam za sto, koji me čeka tačno onakav kakvog sam ga ostavila sinoć. Računar se budi sporije od mene. Između dolaska i prve obaveze pravim mali prostor za predah – taman toliko da se misli slože i radni dan počne.
Kafa je tu prvi pravi saveznik. Black’n’Easy My Way. Znam taj izbor napamet, kao deo radne rutine koji ne zahteva razmišljanje. Vrela voda, kratko mešanje, miris koji se širi kancelarijom i menja njen ton. Prostor koji je domalopre bio neutralan sada postaje moj. Prvi gutljaj je signal da mogu da krenem. Ne dramatično, ne naglo, već mirno i sigurno, u svoj radni dan.
Tokom jutra mejlovi stižu u talasima, sastanci se nižu jedan za drugim. Razgovori su fokusirani, rečenice precizne, vreme se meri u rokovima. Kafa stoji tu, pored tastature, kao tiha konstanta. Ne pijem je odjednom. Gutljaj po gutljaj, između dva mejla, između dve odluke. Dok razmišljam, dok prepravljam, dok vagam. Black’n’Easy My Way u ovom delu dana znači koncentraciju, prisutnost, osećaj da imam kontrolu nad sopstvenim tempom.
Negde oko podneva, kancelarija se puni glasovima. Kratki komentari, razmena ideja, neplanirani razgovori pored stola. Šolja se pomera, hladi, pa opet završi u ruci. Prazna, konačno. Spremna za novu turu. A ja spremna za pauzu.
Kafa ovde nije pauza od posla, ona je njegov deo. Mali reset između zadataka, način da misli ostanu jasne, a energija stabilna. Popodne donosi drugačiji ritam. Manje buke, više fokusa. Sunce se pomera po staklima, senke na zidu postaju duže. Ovaj put je kuvam tradicionalno; tu je džezva, tu je ples kašičice dok brojim sekunde u kojima se pravi savršena pena.
U tom tišem delu dana kafa dobija novu ulogu. Više nije samo gorivo, već podsetnik da ne moram sve da uradim odjednom. Da je u redu stati, udahnuti, završiti stvari promišljeno.
Pred kraj radnog vremena, šolja je skoro prazna. Na stolu ostaju beleške, otvoreni dokumenti, plan za sutra. Kancelarija se polako prazni, ali ja još sedim, završavam poslednju misao. Black’n’Easy My Way u ovom danu nije spektakl. To je ritam koji drži ceo dan na okupu. Tihi oslonac koji ne traži pažnju, ali je tu kada treba.
Zatvaram računar, uzimam kaput i bacam poslednji pogled na sto. Radni dan je odradio svoje. I ja sam.
Produkcija: WANNABE MEDIA Studio
Fotografija: Marko Tošković
Kreativna direkcija i stajling: Nina Milović
Makeup/hair: Nevena Ugrinov
Model: Sonja M/ Fox Models
Lokacija: Urban Office