Intervju: Mila Litvinjenko
Mila Litvinjenko je osnivačica i vlasnica kozmetičke kompanije AURA, najpoznatijeg srpskog kozmetičkog brenda, iz Niša. U razgovoru za Easy Life ona govori o ogromnoj energiji, ljubavi prema poslu, istraživačkom i preduzetničkom duhu – koji su joj omogućili da se sa velikim uspehom kreće uzburkanim i promenljivim vodama poslovnog sveta, stalno proširujući svoje znanje i poslovanje.
Aura je danas lider u proizvodnji i distribuciji kozmetike na Balkanu. Kako sada, iz te pozicije, gledate na svoj početak i osnivanje kompanije? Koliko se vaša vizija izmenila u odnosu na te dane?
Retko se osvrćem unazad. Ne zato što zaboravljam, već zato što sam uvek gledala napred. Vodila me volja jača od okolnosti, od tržišta, od vremena. Moja vizija? Ostala je ista – jasna, čista, postojana. Ali porasla je, kao što prirodno raste ono što je živo.
Nekada sam želela da, kad se pomene Srbija, neko pomisli na šminku – i da pomisli na nas. Danas želim da, kad se pomene Aura, pomisle na kvalitet, gde god da se nalaze.
Od jedne ideje – do granica koje svakim danom pomeramo.
Možete li nam opisati trenutak kada ste shvatili da ste pronašli svoju strast i da jasno znate da želite da je pretvorite u nešto „opipljivo” i veoma uspešno?
Mislim da se taj trenutak nije desio odjednom, nego je došao tiho, gotovo neprimetno ‒ dok sam držala u rukama prve uzorke ambalaže i sirovina. Gledala sam ih dugo, opipavala, povezivala. Nisam tada još znala sve, ali sam znala jedno: ako nešto toliko želim, ne odustajem.
U toj upornosti, u razgovorima s dobavljačima, u neprekidnom traženju savršenog oblika i mirisa, počela je da se oblikuje odluka. Osetila sam – ne samo da imam ideju već i da želim da je pretočim u delo. Ne samo da stvorim proizvod već i da stvorim priču. I tako je počela Aura – ne kao posao, već kao strast koja je pronašla svoj oblik.
Kako danas izgleda Aura, uključujući postrojenje u Nišu, laboratoriju za kontrolu kvaliteta, ali i broj zaposlenih stručnjaka i radnika? Ko sve čini Auru? Kako nastaju ideje za nove proizvode?
Ako bih morala da izdvojim ono na šta sam najponosnija ‒ to nisu samo proizvodi, ni brojevi, ni tržišta. To su ljudi. Tim koji diše kao jedno. Stručni, posvećeni, obrazovani, između 30 i 45 godina – gladni znanja, ne boje se izazova, već ga traže.
Zapravo, mislim da nisam bila ni svesna veličine onoga što smo stvorili dok nisu počeli da dolaze stranci iz sveta kozmetike, koji su u čudu gledali naše laboratorije, našu organizaciju, naš prostor i čistotu naših misli. Tada sam shvatila: najbolja reklama za Auru nisu reči. To su pogledi onih koji prvi put uđu. I posvećenost onih koji svakog dana u njoj stvaraju. Aura je – i uvek će biti ‒ od ljudi za ljude.
Često ste u intervjuima govorili o investicijama i rizicima koji su se za Auru isplatili. Kakav savet biste danas mogli da date o pametnoj proceni rizika, posebno ženama koje su se upustile u pokretanje svog biznisa?
Danas ideje za nove proizvode ne nastaju u tišini ‒ nastaju u ritmu sveta. Pratimo trendove, naravno, ali ih više ne pratimo samo na sajmovima. Sajmovi nam otkrivaju ono što dolazi ‒ godinu unapred. Ali stvarnost dolazi još brže. Zato osluškujemo šta ljudi žele, kako razmišljaju, kako se osećaju. Veliku ulogu u tome imaju društvene mreže. One su naša svakodnevna fokus grupa, nepresušna inspiracija i ogledalo potreba. A najvažnije od svega je da razumemo mentalitet tržišta na koje izlazimo, jer proizvod ne može biti univerzalan ako ne razumeš emociju žene kojoj se obraćaš. Danas, više nego ikada, inovacije ne nastaju samo u laboratoriji, već i među ljudima, kroz dijalog, kroz ritam digitalnog pulsa sveta.
Rizik nije neprijatelj ‒ on je saputnik svakog ko želi da stvori nešto svoje. Ali važno je razlikovati hrabrost od nepromišljenosti. Moj savet, posebno ženama, jeste da se nikada ne plaše da investiraju, ali da prethodno ulože u znanje, informacije i dobru procenu. Ne postoji siguran trenutak, ali postoji pripremljenost.
Rizik sam prepoznavala po tome koliko me uzbuđuje i pomalo plaši u isto vreme. Ako ti ne da mira, ako te tera da učiš, da se spremaš, da ne spavaš ‒ možda je to baš tvoj put. Samo tada, i samo tako, rizik postaje odluka. Ako je donosiš hladne glave i toplog srca ‒ isplatiće se. Možda ne odmah, ali hoće ako si u tome iskreno i do kraja.
Ženama na liderskim pozicijama ta uloga je veći izazov nego muškarcima. Koje su veštine vama pomogle da se izborite sa duplim standardima i predrasudama okoline?
Nikada nisam previše slušala šapat predrasuda. Nisam se zadržavala na pogledima koji su merili – ne znanje, već pol. Znala sam da imam samo jedan zadatak: da učim. Da stičem iskustvo, da radim više nego što se traži, da ćutim kad treba i govorim kad je važno. Verovala sam da znanje uvek pronađe put do površine. Možda ne odmah, možda ne lako, ali kad zasija, više ga niko ne može sakriti.
Dupli standardi me nisu obeshrabrili. Naprotiv, učinili su me još odlučnijom. Kad znaš ko si i šta znaš, tuđa mera ti više ne treba.
Poznato je da u firmi imate saradnike koji sa vama rade i više od 15 godina. Šta je ključno za stvaranje lojalnog tima koji napreduje udruženim snagama?
U Auri postoje ljudi koji su sa mnom od samog početka. Šestoro–sedmoro iz proizvodnje – njihove ruke su prve oblikovale ono što danas zovemo brendom. Vremenom su dolazili i članovi njihovih porodica. Danas rade rame uz rame sa svojom decom. To je lepota, ali i odgovornost.
Bila sam ponosna na tu porodičnu lojalnost, na vernost koja traje decenijama. Ali vreme me naučilo da ono što je nekad bila snaga – može postati i tiha slabost, ako ne postoji ravnoteža. Zato su danas tu i mladi menadžeri – puni znanja, sveži u pogledu, neopterećeni vezama, a vođeni istim žarom. To je, verujem, ključ: da iskustvo i mladost ne stoje jedno naspram drugog, nego jedno uz drugo. Tada tim ne čuva samo prošlost. On gradi budućnost.
Sigurni smo da ste, kao uspešna preduzetnica, uzor mnogim mladim ženama. A koje žene su danas vaši uzori?
Veoma me raduju poruke i pisma koje dobijam od žena, i mladih i onih koje su prešle dugačak put. U tim rečima osećam snagu i poverenje, što mi daje smisao možda i veći od svakog poslovnog uspeha.
A ko su moji uzori? Ne bih mogla da izdvojim jedno ime. Moji uzori dolaze tiho, iz priča koje pročitam, iz susreta koji me dotaknu, iz žena koje su nešto promenile – u sebi ili u svetu. Ponekad to bude i muškarac, jer ono što me inspiriše nema pol, već dubinu, istinu, snagu volje. Stalno učim. I svaki put kada čujem za nekoga ko je, uprkos svemu, izabrao da stvara umesto da se žali ‒ znam da sam naišla na još jednog uzora. Možda ga neću nikada upoznati. Ali deo te priče ostaje u meni.
Ima li dovoljno ženske podrške u poslovnom svetu? Kakva vrsta podrške je, po vašem mišljenju, najpotrebnija preduzetnicama?
Ako govorimo iskreno, u Srbiji te ženske podrške u poslovnom svetu nema dovoljno. Često jedna drugoj ne priđu, ne postave pitanje, ne saslušaju se. Kao da nas je neko ubedio da smo konkurencija pre nego što smo prilika. A zapravo – razgovor je zlata vredan. Razmena iskustava može da otvori vrata koja i ne znamo da postoje. Ne tražimo sve isto, ali možemo mnogo da naučimo jedna od druge.
Tu vrstu podrške vidim češće na događajima u inostranstvu. Tamo se žene okupe da podele, a ne da se nadmeću. Da saslušaju, pa odgovore. Da priznaju da ne znaju, pa nauče. Nama je potrebno više toga. Više dijaloga, manje tišine među nama. Prava snaga ne dolazi iz borbe protiv nekoga, već iz zajedničkog rasta. Ne moramo jedna drugoj biti vuk. Možemo biti ogledalo, putokaz, iskustvo – možemo biti ona koja pita: „Kako ti to radiš?” i ona koja odgovara bez zadrške.
Poznato je da vrlo malo spavate, što znači da imate duplo više vremena od onih koji spavaju duplo duže. Odakle vam tolika energija i kako njome raspolažete? Kako izgleda jedan vaš radni dan?
Od rođenja spavam malo, tako je zapisano u meni. Dok drugi još uvek sanjaju, moj dan već traje. Do osam, pola devet – odgovorim na poruke, završim trening i već sam napravila zalet koji me nosi do večeri. Ne kažem da je lako, ali navikla sam da se snalazim sa manje sna, a više volje.
Imam osećaj da je dan, i pored svega, kratak. Želja da postignem više uvek ide ispred vremena. To je onaj deo mene koji je ličan, ali posao zbog toga nikada ne trpi. Naprotiv, dok svet još spava, ja već zatvaram krugove, rešavam, stvaram. Možda i ne živim duže, ali živim šire. U svaki dan stane više – kada mu daš sebe, dok drugi još broje sate sna.
Ko je Mila Litvinjenko kada se završi radni dan? Možete li nam otkriti šta vas privatno pokreće, raduje i opušta?
Kad se dan završi, kada svetla kancelarije utihnu i zadnji imejl ode u tišinu ‒ ostaje Mila. Ona koja voli da se kreće, da diše punim plućima, da izazove pretvori u igru. Trenutno joj je golf ta igra ‒ izazov preciznosti, strpljenja, tišine koja govori. Tamo, na zelenim poljima, ostavi misli da se istegnu, kao mišići posle dugog dana.
Milu pokreće smeh. Topao, zarazan, jednostavan. Sunce na koži, vetar u kosi, zelenilo koje grli pogled. Najviše je opušta – pogled. Ka moru, kroz prozor, u ljude. Ponekad je dovoljno da samo sedi i posmatra kako život prolazi, nežno, bez buke. Zna da se obraduje detetu koje trči, mački koja prede, trenutku koji se ne ponavlja.
Zna da se zaigra – i ne zaboravlja kako. Mila, i kad miruje, u sebi putuje. I zna da prava snaga nije u stalnom pokretu, nego u sposobnosti da staneš – i stvarno budeš tu.
Uspešno ste se proširili na tržišta van Srbije – proizvodi Aure prisutni su danas u 17 zemalja, među kojima su i zemlje regiona. Takođe, stigli su i do Azije, na istoku, i Sjedinjenih Američkih Država, na zapadu. Šta je sledeće?
Ono što ste nabrojali meni je prirodan tok stvari. Posle toliko godina rada, posvećenosti i rasta, prisustvo u 17 zemalja nije trofej, već potvrda ritma kojim Aura diše. Za nekoga je to, možda, malo, ali ja verujem u korake – ne u skokove. U temelje koji se grade pažljivo, u tržišta koja se otvaraju sa poštovanjem, a neguju kao da su domaća. Nikada nisam žurila, jer svako tržište za mene ima svoje lice, svoj jezik, svoju emociju. I nijedno se ne sme uzeti zdravo za gotovo. Aura je sve ovo postigla sama ‒ bez investitora, bez pozajmljenih snova, sa sopstvenim snagama i verom da kvalitet nađe svoj put.
Šta je sledeće? Pa upravo to: sledeće tržište, koje ćemo otvoriti pažljivo. Sa analizom, sa razumevanjem i sa istom onom posvećenošću kao da nam je prvo. Gde god da krenemo – nosimo AURU! A ona je naučila da traje, jer nikada nije žurila.
Aleksina Đorđević
Fotografije: Anton Welt
