Intervju: Milan Petrović, edukator i predavač kursa “Digitalno roditeljstvo”
Digitalno roditeljstvo je besplatna edukacija, namenjena roditeljima, o bezbednom prisustvu na internetu, prhvatanju novih tehnologija i pravilnom usmeravanju dece za njihovo korišćenje realizuje se u saradnji Krojačeve škole i Fondacije za otvoreno društvo. U pitanju je paket online kurseva koji uključuje četiri kursa čiji su autori pedagog, ekspert za zaštitu dece na internetu i ekspert za inovacije u obrazovanju. Edukator Milan Petrović je jedan od predavača ovog kursa, koji polaznike vodi kroz svet dečjeg i roditeljskog uma, novih tehnologija i medijske pismenosti. Milan ima deset godina iskustva u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, ovenčanih nagradom “Najbolji edukator Srbije” za 2020. koju dodeljuje Udruženje Živojin Mišić.
U razgovoru sa Milanom, saznali smo razne detalje o Digitalnom roditeljstvu, kao i mnoge savete u pogledu edukacije koje roditelji mogu primeniti u odnosu sa svojom decom.
Kao česta zamerka obrazovnim programima, čuje se primedba da te programe sastavljaju ljudi koji ne dolaze iz škola, nemaju praksu u školama, ne rade u nastavi i ne bave se pedagoškim radom. Milan Petrović je nezavisni ekspert za inovacije u obrazovanju i zapravo ima praktično iskustvo u radu u školama – sa tog mesta, kako vi vidite školske programe i školsku praksu?
To jeste uvreženo mišljenje, ali je u najboljem slučaju samo delimično tačno, ako je i sasvim pogrešno. Kada biraju ljude koji rade na razvoju programa, često u izboru budu nastavnici koji su nastavu napustili i posvetili se obrazovnim politikama, pa svoje poznavanja prakse povlače iz svog sećanja. Programi se, takođe, neretno prepisuju bez konsultacija sa širom grupom nastavnika, eksperimetom ili pravim merenjima od kojih ceo naš sistem zazire. Ono što bih izdvojio i što jeste iskustvo koje imamo u udruženju “Nauči me”, jeste da se malo radi sa nastavnicima, da je njihov rad na sebi u velikoj meri dobrovoljan, a da su obuke suvoparne, neprilagođene praksi i samim tim im se pristupa sa stavom “lakše konju bez samara”.
Verovatno u školstvu ima mnogo mesta za inovacije i unapređenja, šta vi prepoznajete kao poziv za svoje delovanje, u kojoj oblasti možete najviše da ponudite?
Udruženje “Nauči me” trudi se da pomaže nastavnicima i da im bude podrška: u toku pandemije kovid-19 trudili smo se da Jutjub emisijom pod nazivom “Znanje da ne baguje” pokušamo da brzo edukujemo što veći broj nastavnika za upotrebu digitalnih alata. Mnogo toga smo uradili na razvoju medijske pismenosti, trudimo se da skrenemo pažnju na specifične potrebe ugroženih grupa, ali da povremeno ponudimo i poneku autentičnu inovaciju kao što je, na primer, seminar za razvoj kreativnosti nastavnika “BAŠ čas”.
Godine 2015. ste pokrenuli organizaciju „Nauči me“, a 2020. ste nagrađeni priznanjem „Najbolji edukator Srbije“ koje dodeljuje udruženje „Živojin Mišić“. Šta se događalo u toku tih pet godina, od pokretanja organizacije, do priznanja, šta ste sve radili, sa kim ste sarađivali, kakva ste iskustva stekli?
U toku ovih skoro punih sedam godina sarađivali smo sa tri ministarstva, brojnim privrednim društvima, drugim udruženjima, nebrojenim kolegama, roditeljima i mladima. Groznica koja je nastala sa projektom “Vučilo – Dolina magičnih reči”, igrom za učenje i uvežbavanje pravopisa još nas drži i verujem da je vreme pred nama prilika da još mnogo toga damo.
Šta nudi vaš edukativni program „Digitalno roditeljstvo“? Kako to da je ovaj program besplatan?
Program “Digitalno roditeljstvo”, ne samo da je besplatan, već je po mnogo čemu fenomenalan. Pre svega, obraćamo se roditeljima koji su zapostavljena, a tako važna grupa ljudi kada govorimo o obrazovanju uopšte. Ko bi drugi sa decom govorio o sadržajima televizije, interneta i medija? S druge strane, ponudili smo prave informacije koje će se time razlikovati od mora mišljenja koja kruže javnim prostorom, a sve to na jedan pitak i efektan način. Hvala donatoru koji je omogućio da Krojačeva škola to uradi i stavi na korist svima besplatno – ovo bi mogao da postane jedan od najvažnijih vanškolskih aktivnosti za obrazovanje odraslih u našoj zemlji.
Da li imate uvid u to koliko korisnika je pratilo program? Imate li povratnu informaciju od roditelja, koliko im je obuka bila od koristi?
Do sada je više od 600 roditelja upisalo paket kurseva. Mišljenja su više nego pohvalna kada je u pitanju kompletan utisak: teme, predavači, način izlaganja, platforma, sve je ocenjeno peticama. Zanimljivo je i to da su svi koji su završili kurs, preuzeli i sertifikate.
Ono što Digitalno roditeljstvo nudi su informacije uz koje roditelji treba samo da započnu dijalog sa svojom decom. Razgovarati o upotrebi mobilnog telefona, o navikama, pažnji, medijskim porukama, pa na kraju i o samoj porodici i iskustvima koje imamo sa tehnologijom treba da nas u okviru porodice ponovo zbliži i poveže sa novom generacijom koja stasava uz internet, kao što su nekada generacije stasavale uz televiziju ili radio.
Ima li nastava na daljinu svoje prednosti? Može li se integrisati u obrazovni sistem, tako da neke stvari pojednostavljuje i olakšava?
Nastava na daljinu ima veoma mnogo prednosti, posebno u obrazovanju starijih. Možete da učite kad god i gde god poželite, materijali su osmišljeni tako da drže pažnju, a kvalitet naravno, ne sme da izostane. Integracija u naš obrazovni sistem sasvim je drugo pitanje – smatram da je pandemija bila prilika za mnogo veći pomak, koju nažalost nismo iskoristili.
Na koje načine je moguće unaprediti saradnju između škola i roditelja – tu postoji izvesna „tačka prekida“, nastavnici očekuju angažovanje i podršku roditelja, roditelji očekuju veći angažman nastavnika (da se sve vezano za školu odvija i završava u školi)... Kakva su vaša iskustva i uvidi?
Dobro ste primetili tu tačku prekida. Kod nas roditelji, i pored svega, čuvaju onaj utisak da profesorima poveravaju svoju decu i da im treba verovati. Doduše, mnogi među njima umeju da budu veoma glasni kada dolaze da razgovaraju o ocenama, pa to stvara utisak mnogobrojnosti, ali utiska sam da većina poštuje obrazovanje i nastavnike. Međutim, nastavnici su opterećeni i brojem učenika kojima se treba posvetiti i velikom količinom dokumentacije koja se često čini nepotrebnom. Mislim da bi smanjenje broja učenika u odeljenju, a svakako i kritičko sagledavanje sve dokumentacije koju moraju da popunjavaju, dovelo do uslova da se može očekivati porast u kvalitetu rada nastavnika. No, ti uslovi nisu dovoljni ako obe strane aktivno ne traže kontakt, a ovaj kurs je možda odlična polazna tačka jer ga osim roditelja veoma lako mogu upotrebiti i učitelji i nastavnici.
Koje su najveće razlike između obrazovnog sistema u našoj zemlji i u zemljama Evrope? Šta je realno moguće postići u domaćem obrazovnom sistemu, u kom pravcu mogu da idu promene nabolje?
Sa mnogim sistemima u EU više ne vredi ni da se poredimo, ali to ne znači da nemamo potencijal da ih sustignemo, ako se donesu prave odluke. Ono što, nažalost, donosioci odluka moraju da shvate jeste da obrazovanje košta, a da kvalitetno obrazovanje mora koštati više od jednocifrenog udela u BDP-u. Predugo kvalitet zavisi isključivo od nedovoljno plaćenih, skoro sasvim neuvaženih nastavnika koji su zaista čuvari vatre naše budućnosti.
A u kom pravcu vas vodi vaš razvojni put? Na čemu radite sada, kakve su vam ambicije za budućnost?
Trudim se koliko mogu da budem podrška i pomoć svakoj koleginici i kolegi koji se bore za kvalitet i časno zanimanje obrazovnog radnika. Naše udruženje u narednom periodu napraviće i mnogo veći iskorak ka nastavnicima širom zemlje sa kvalitetnim seminarima i jednom velikom konferencijom koju smo i usred korone uspeli da realizujemo. Imamo mnogo toga da ponudimo u sferi digitalnog obrazovanje, pa se često desi da i kompanije koje imaju potrebu za takvim uslugama zatraže našu pomoć.
Pitanja: Aleksina Đorđević
