Klimakterični dnevnik: Septembar bez školarca
Gledam Bruk Šilds kako plače na Instagramu jer joj je ćerka otišla na studije i pitam se što se ja pravim hrabrom, kad nisam? Ako može ona javno, mogu i ja u spavaćoj sobi. Dosta je bilo zavaravanja.
Podlegla sam lako pritisku raznih visokoumnih savetodavaca: prirodno je da deca odlaze, pusti ih i ne davi prisnošću, pažnjom i brigom. I ja sam pristupila tome kao najgora šteberka, važi, hoću, evo odmah se sklanjam; ne daj Bože da neko pomisli da sam loša, posesivna mama. A tuga mi se samo gomila u grudima, još od juna kada sam mog dečaka videla u odelu.
I posle ovoliko godina, ista misao me zaskoči: nije lako biti roditelj. Nema pripreme. Govore vam o pelenama, hranjenju i prohodavanju, ali vam niko ne govori šta dolazi posle. I ti nekako misliš posle je lako, važno je da ga održiš u životu; i zato juriš školu, ocene i sport, juriš posao i kuvanje zdrave hrane, juriš san i jutarnju kafu u osami; i vreme proleti. Stvarno, bukvalno proleti. Samo se jednog jutra probudiš i tvoje najmlađe dete, tvoja beba je maturant. Kupuješ odelo, a ne možeš ni da ga zamisliš u njemu. I zbunjen si, ali guraš, obilaziš butike, gledaš kako mu prodavačice nameštaju neke čudno ozbiljne kravate i nešto ti se bućka po stomaku, ali ćutiš. Jer, posle prvog šoka, ti shvataš da mu odelo lepo pristaje. Vidiš divnog, odraslog mladića i ponos te preplavi. Da, tvoj dečak je porastao, samo ne znaš kad se to desilo?
Preda mnom lete slike plavokosog kovrdžavog mangupa koga ganjam po parku i pokušavam da skinem sa svakog drveta na koje se popeo. Gde je to proletelo, da li sam mogla više da budem sa njim, zašto sam jurila posao i brinula za promet strane firme, da li sam nekad vikala na njega zbog tuđeg greha? I naravno, jesam li dobro odradila svoj roditeljski posao, jesam li ga pripremila za život i svet koji često ume da bude tako surov? Mogla sam bolje, više, sigurno sam mogla, ali sad šta je tu je. Čini mi se da nije loše ispao.
Stojim sa strane i shvatam da je od sad to moje mesto. Sada kreće njegov put, njegova borba, moram da ga pustim, da verujem njemu i u svoj odrađen posao, poštujem njegove izbore i budem tu, iza, da samo posmatram, pratim i povremeno klimnem glavom kada me upitno pogleda u ogledalu, kao sad. Mora sam da pravi izbore, zdravo je da greši, pada i ustaje. I sve ja znam šta treba da radim, ali mi niko nije rekao da je ovoliko teško. Osećam kako mi srce drhti i preskače od stisnutih emocija i ulažem nadprirodnu snagu da zadržim suze. U meni se uskomešali i razbijaju me sreća, ponos, žal i briga, a niko od bezbroj pametnih životnih savetnika to ne spominje. Napadaju me sa svih strana, na ulici, u novinama, svaka emisija, svaki voditelj i pevačica su psihološki edukovani.
Budi jak, pusti decu, budi savremen, širok, radi na sebi, zvuči tako lako, samo pritisneš dugme i izbrišeš sve godine brige i strepnje i prebaciš se na novi mod. Mene te priče čine samo još usamljenijom, sa kim da podelim svoje slabosti, lomove i težinu, kad ću dobiti samo: ne valja ti to, ne budi kontrol frik. A ta nalepnica me u trenu naljuti, ali i zastidi. Ja jesam po malo osoba koja želi da sve spasi i predupredi kontrolom, često zamaskiranu brigom. I mada sam svesna da to nije dobro za njih, ponekad je jače od mene, ponekad sam samo slaba, zabrinuta majka koje želi da zaštiti svoje dete. I samo mi treba blaga reč: ma, u redu je, svi smo ponekad takvi, važno je da si svesna toga i da se boriš.
I tako, stisla sam se tada i sve stoički odradila, maturu, prijemni, upis na fakultet, pa i apsolventsko veče starijeg sina. Ne rađajte decu na četiri godine, moj vam je topli savet. Jer ovog juna, u nedelju dana razmaka, moja oba sina su rešila da odrastu. Bila sam vesela, nasmejana mama, puna podrške, ali u duši pogubljena, sa ogromnim grčom tuge u stomaku. Morala sam da ga krijem, jer mi smo društvo jednoumlja, više nemate pravo da budete srećni i tužni u isto vreme. Ne trpimo složene situacije, sve je crno ili belo. Nema boja.
I tako, nekako se provuklo ovo leto bez suza, ali me zato snažno zaskočio prvi septembar. Posle šesnaest godina ja prvi put nikoga ne pratim u školu, ne mislim o knjigama, patikama, jutarnjem buđenju, užini. Ja nikada više neću otići na roditeljski sastanak. Ne razumem zašto plačem, pa sve me to strašno smaralo, sanjala sam ovaj dan, odakle ovakva provala suza?
Da li su oni sad zvanično veliki ili sam ja zvanično stara? Da, starim, ima i toga i to boli. Tek sad razumem drugarice koje su posle odlaska dece najednom postale opterećene borama, botoksom i spuštenim kapcima. Iznenadila me ta opsesija izgledom, vežbanjem, zatezanjem, ali sad razumem. Kad te ovako naglo suoče sa godinama, bez bežanja u privid ja imam školarca, kad ostaneš sam sa sobom i posle dugo vremena pogledaš se u ogledalo, ali ne ovlaš, već natenane, bez gužve, odjednom vidiš neku osobu koju baš i ne poznaješ. Ja sam u duši mlada, mogu sve, ko je ova žena, šta još može da uradi, da li je zakasnila za neke odluke?
Nemam pojma, ali znam da moram polako, iako grč u stomaku budi neizdrž i traži trenutno rešenje. Međutim, nagla je ovo promena, treba mi privikavanje na odrasle momke, na brigu iz potaje i ulogu sa strane, na vraćanje na sebe i svoje želje. Svi mi predlažu da kupim psa, to je sad moderno i neophodno, zameniti jednu brigu o nekom, drugom, bez izlaska iz uloge majke. A ja u potaji osećam i olakšanje i želju da se bavim sobom. Gde sam, šta sam, šta želim? Pogubilo se to ovih godina. Teško mi je i da mislim, ali ponekad, pomalo zaiskri želja da stavim sebe na prvo mesto. I da bih sve to poslagala, moram polako. U redu je da tugujem ovaj septembar, povremeno prošetam Zemunskim parkom, pojedem sladoled na klupi ispred gimnazije i čežnjivo gledam školarce.
I tako, uz klimaks i lude hormone, borba sa svim ovim osećanjima je neprekidna. Osećam da su oni sada jedno zamršeno klupko ljubavi, tuge, ponosa, sreće, praznine, zadovoljstva i olakšanja. Valjda ću uspeti tu pređu da razmrsim i sredim. Ali ne danas i ne preko noći.
Danas ću da plaćem sa Bruk Šilds.
Naslovna fotografija: pexels.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
