“Mama, gde mi je crna majica?” “Treba mi hiljadu dinara.”  “Molim te, pozovi mi taksi.” Glasovi se smenjuju, a ja čvrsto držim oči zatvorene. Nazirem da naizmenično ulaze u moju sobu i osećam njihove zbunjeno-zapanjeno-uvređene poglede, ali ne reagujem.  “Izdrži, ne može više ovako, krajnje je vreme da nešto promeniš!” Rečenica koju ponavljam već nekoliko…