Prazna torba je bogatstvo
Maj. Temperatura podešena na taman, proleće u punom cvatu, gde ćemo na more već lebdi u vazduhu, samo se obaveze vrte u cenrtifugi. Mašina zvana život ne samo da radi, ona melje, vrti k’o luda. Dugme za pauzu moramo sami da nađemo, da ga pritisnemo i nekako zaglavimo. Pauza je nova vrsta luksuza, a uživanje u sadašnjem trenutku lekcija koju moramo da savladamo! Pa, hajde da probamo ..
Maj, mesec k’o mesec čini se, mada… Petru smo upisali u prvi razred, uskoro će i na prvu i poslednju ekskurziju sa vrtićem, a pripreme za javni čas baleta su uveliko u toku. Krajevi se nižu kao perle, počeci nestrpljivo cupkaju, čakaju start. U maju će i njen sedmi rođendan, u maju će još jedno moje pitanje “kad pre?” Ti brojevi na torti se toliko brzo menjaju da sam joj prošle godine umesto svećice u obliku broja šest kupio pet. Kad sam rekao da mašina vrti i melje, mislio sam stvarno! I ne, nisam shvatio da sam kući doneo pogrešnu svećicu, nije ni Ljuba, Todor je detektovao tu grešku, a ja sam detektovao svoje misli koje su govoril: Ja ne želim da odraste, ona je još moja mala devojčica, ja nisam spreman.
Tek ova sedmica na torti će me dotući potpuno. Za mene je to jedan od onih rođendana koji kao da slavi malo punoletstvo, mali osamnaesti. Sedmica otvara mala vrata za veliki svet obaveza, odluka, razočaranja, simpatija i ko zna čega još. Meni dođe kao slatki šamar realnosti sa malo glitera i nekoliko balona, čisto da ne boli previše. Sedmica na torti nisu brige „kako će se uklopiti i kakav će biti đak“, ne to, sedmica je pozdravljanje sa detinjstvom, lutkama i pričama pred spavanje.
Pozdravljanje sa svim onim pokušajima da dohvati krošnje drveća dok je nosim na ramenima, sa traženjem ajkula u kadi punoj vode i našim nespretnim baletskim tačkama dok me uči kako da stojim na prstima. Pozdravljenje sa malom Petrom. A ja, dok maj curi kao sladoled, još malo želim toga, još malo onih trenutaka kad posle kiše zagledamo puževe i bube, kad skupljamo biljke za herbarijum, lutkama pravimo frizure i nespretno mažemo nokte jedno drugom. Još koju šarenu kuglu detinjstva – to želim! Samo da još malo budem njen popravljač pokvarenih igračaka, lutak i zabavljač, pripovedač izmišljenih priča, crtač svih mogućih junaka iz bajke, tvorac zabavnih igara i kuvar svih onih jela koja sam naučio zbog nje. Želim! Zato, polazak u školu nije briga za sve novo što dolazi, već za sve ovo staro od čega ću se oprostiti.
I ne, nemoj niko da mi kaže da je to sve deo odrastanja, da će proći, da je uloga nas roditelja da ih osamostalimo… sve to razum zna, ali srce ne.
Prebrzo si odrasla, mala!
TORBA
1.
Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.
Ti sutra polaziš u školu.
Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug.
2.
Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć.
„Prazna je torba najteža“ — pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća.
Ja u sebi pevušim: „Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna. Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.“
3.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: „Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je.“
A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire prostore, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.
Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi.
4.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo – sem čoveka.
Miroslav Mika Antić
Vlada & Ljuba (dodajte slobodno V na kraju) su tata i mama Todora i Petre koji svakodnevno kreiraju male, inspirativne priče koje menjaju i stvaraju bolji svet. Osnivači su prve radnje drvenih igračka Kids Rom Concept i kreatori su knjige Sveska mog detinjstva… oni su još mnogo toga, ali to morate da otkrijete na njihovom Instagram profilu vlada_ljuba.
