Kako preživeti praznike – šta će mi doneti još jedna Nova godina?  

Ne znam kada je osećanje da treba nekako preživeti praznike zamenilo radost koju sam navikla da osećam u ovo doba godine. Dete u meni budno je i prisutno – znam po tome kako uzvikujem „sneeeeg!“ i očarano gledam kako prve krupne pahulje bezazleno lebde ka tlu, kao da se tamo neće istog časa istopiti i nestati. Volim zimu, razmišljam dok gledam prvi sneg, volim vatru u peći, volim da lopatom čistim od snega stazu kroz dvorište. U stvari, volim sneg. Volim snežni miris u vazduhu, paučinasti dodir pahuljica na licu i jeziku, volim tragove u snegu, volim sneg bez tragova.

Moje Utočište – ono bezbedno mesto za mentalni i emocionalni oporavak, koje te gurui upućuju da zamisliš sa što više detalja i osećanja – nalazi se na žičari, koja se zaustavila. Ljuljuškam se u sedištu desetak metara iznad tla, pokrivenog svetlucavim snegom. Čuje se samo meki zvuk obrušavanja snežnih nanosa sa grana jelki. Osećam se kao pahuljica. Ista, a različita. Moja jedinstvena kristalna struktura lebdi u vazduhu, kao da nikada neće pasti na tlo i nestati. Trenutak zamrznut u večnosti, večno živ u zamrznutosti. To je ono što volim najviše na svetu. Da budem sneg. Jedinstvena, sjedinjena, stopljena. Sudbina snega je da bude čaroban i onda se istopi. Zar to nije najbolji način postojanja? Da ti se neko raduje, kao da te uvek vidi prvi put, da te udiše i baca se na tebe, raširenih ruku, otvorenog srca, sa osmehom na licu…

Sneg je mir i radost i ljubav i beskraj. Nova godina je samo refleksija njegovog svetlucanja, preterana imitacija čarolije. Najviše sam je volela dok su deca bila mala, a ja imala moć Deda Mraza, da uspešno sakrijem poklone i stavim ih ispod jelke u pravom trenutku i da gledam čaroliju na delu. Oni znaju šta je u tim paketima – Barbika za Seku i Lego za Batu, oni očekuju te poklone, oni vrebaju i njuškaju ne bi li ih otkrili pre vremena, i svaki put su iznenađeni i ushićeni. I posle se danima igramo. Češljamo i oblačimo sve stare Barbike, sklapamo Lego kocke (pažljivo pratimo uputstva) i jedemo rusku salatu. I svake godine sam uspevala da pronađem neke nove čarobne ukrase za jeku i obožavala sam da je kitim. Sa godinama se uspostavilo nekoliko kombinacija boja i svaka je imala svoje najčarobnije ukrase.

Već nekoliko godina nisam kupila ni jedan nov ukras. Nema čarobnih. Obični su. Uopšte mi nije jasno zašto više ne mogu da nađem čarobne ukrase, tamo gde sam ih ranije kupovala. Paralelna realnost? Minifestovanje? Dok sam bila mlada i sklona zanosima, Nova godina je bila na nivou magije. Sad kad sam matora i realna, Nova godina je samo jeftina dekoracija. Vidite, kod mene je novogodišnja jelka stajala mesecima, obično do maja, a nekad i preko celog leta. To je bio zaštitni znak mog doma, tradicija naše male porodice. Ta jelka je stalno emitovala poruku da je nova godina u toku – prenosila je vibracije entuzijazma, pozitivnih očekivanja, nade i vere. Ta jelka je značila da sve stalno postaje sve bolje.

Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Kraj nije najgore mesto

Prošle Nove godine je nisam okitila. Par Novih godina pre toga, kitila sam je „na mišiće“, zbog rastućeg osećanja da treba preživeti praznike. Ako se držim jelke, poklona i ruske salate, sve će biti u redu. Ne znam kada je postalo dovoljno da sve bude u redu, umesto da sve bude sve bolje. Ali sve je bilo sve gore. Dobro, ne sve. Ali sve magično je otpadalo, kao oljuštena fasada, ostajući samo kartonski dekor, na praznoj pozornici posle odigrane predstave, sa radnim osvetljenjem. Preostalo je samo da se spakuje u kutije. Moji čarobni ukrasi su u kutijama. Prošle godine ih nisam upotrebila za preživljavanje praznika. Ignorisala sam Novu godinu. Legla sam da spavam sat vremena pre ponoći, malo me probudilo frenetično pucanje petardi i vatrometa po kraju, ali nastavila sam da spavam. Rusku salatu sam pravila tek sutradan. Nije bilo snega. Ni jelke. Ni poklona. Samo svakodnevica. Samo ono što jeste. Vrlo brzo je ono što jeste postalo neprijatno i eskaliralo od straha od gubitka do užasa gubitka, vraćajući se na strah od daljih gubitaka. Usledilo je nekoliko groznih meseci.

Pomišljala sam da Nova godina uzvraća udarac, kao što to rade osvetoljubivi bogovi kojima nije prineta žrtva i ukazano obožavanje. Da bih odmah zatim pomišljala kako su to sujeverne gluposti. Da bih zatim razmišljala o simbolici i pronalazila dublja značenja. Samo je istina dovoljno dobra za mene. U istini nema čarolije, ona je ogoljena, takva kakva je. Ono što jeste, dobro je takvo kakvo je. Čak i kada je užasno. Užasno je na suprotnom kraju od čarobnog, ali to je samo emotivno nabijen pojam, koji opisuje moju realnost u datom trenutku. Boravim u užasu, kao što boravim u čaroliji. Ako je užas istinit, onda je istinita i magičnost. Ali ni jedno ni drugo nije istina – to su samo osećanja, to je samo energetski naboj trenutne stvarnosti, koji se menja. Možda omatoreti znači nadrasti potrebu za identifikovanjem sa tim nabojem. Taj unutrašnji balans, mudrost, svesnost – to je samo perspektiva koju zadržiš i kad ne možeš da sprečiš užas ili da stvoriš magiju.

Kako preživeti praznike sada, nakon ove godine koja je bila tako nabijena osećanjima, da je svaki čas eksplodirala – u meni, oko mene, tačno pod mojim nogama, iza leđa, pred očima? Toliko me istrenirala ta pucnjava, da sam prestala da se trzam. Samo stanem, osluškujem, posmatram i čekam. Da se raziđe dim, pa da vidim šta se dešava, gde sam i u kom pravcu da zakoračim. Sada, na kraju ove strašne godine, koja mi je donela velike preokrete i promene (strašno dobre, ali ipak strašne), sedim u miru sa svojim nemirima. Kako preživeti praznike? Samo se pitam, ne strepim. Da li ću oktiti jelku? Možda hoću. Ali sve je u redu i ako neću. Da li je Nova godina dobrodošla – u moj dom, u moj život, u moju realnost? Ne znam. Neminovna je, a meni se ne pravi cirkus od dobrodošlice. Radije bih da je malo isprocesuiram, a onda prihvatim. Još jedna Nova godina, sa svim što će mi dodati i oduzeti. A ja tu mogu samo ono što mogu. I to možda uopšte nije ono što hoću, ali o tome tek treba da razmislim.

Preživeti praznike bez ikakvih ukrasa, dodataka i naboja, u ovom trenutku deluje mi kao dostojanstven način prihvatanja realnosti. Realnost bez drame, deluje mi kao najprivlačnije maštanje i najveća magija. Možda ću se drugačije osećati kad padne sneg. Možda omatoreti znači preživeti praznike čak i bez ruske salate.

Pročitajte i ovo: Da li postoji neko kome ste najvažniji?

Naslovna fotografija: unsplash.com 

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.