5 strukturnih problema u vezama koje terapija ne može da reši

Strukturni problemi su okolnosti koje sami partneri stvaraju. To uključuje određene uslove koji deluju kao da su van kontrole para, ali zapravo nisu.

O ovim problemima govorimo jer ih niko van para, ne može rešiti. Terapeut može pomoći partnerima da razumeju situaciju, ali ona verovatno ne može biti promenjena jer je upravo struktura sama po sebi problem. Primeri ovakvih uslova i situacija često su nešto što par možda ne može da popravi.

Mnogi od ovih primera predstavljaju ono što zapravo može biti tačka razlaza. Deal breakers obično uključuju dvoje ljudi koji idu u različitim pravcima u oblastima značajnim za svakog od njih. Uprkos prisustvu jasnih tačaka razlaza—gde jedna osoba očajnički želi nešto što druga ne želi—partneri će često nastaviti dalje, prepuštajući rešavanje problema budućnosti. To je opasna odluka, ali ljudi je ipak donose.

Pravi razlog za to nije ljubav, iako ljudi to često tako nazivaju. Radi se o vezanosti, koja je ljudski biološki mandat da ostanemo povezani uprkos boljoj proceni. Vežemo se jedni za druge, kao što se vezujemo za svoju decu i kućne ljubimce. Nekima je lako prekinuti vezu s drugom osobom. Većini je okončanje veze neverovatno bolno. Za neke, raskid je apsolutno herojski čin, ako ne i nemoguć.

Uslovi van naše kontrole

Kada partneri nisu u mogućnosti da budu zajedno na istom mestu zbog okolnosti koje su van njihove kontrole, kao što su vojni zadaci, angažmani na naftnim platformama, turneje izvođača i posade ili poslovi i situacije koje zahtevaju odvojene životne uslove, jedan ili oba partnera često izražavaju nezadovoljstvo udaljenošću, što može postati hronični problem koji vodi ka nezadovoljstvu.

Neke od ovih okolnosti nastaju kasnije u vezi i ne mogu se sagledati na početku. Neki uslovi postoje od početka, ali se odlažu s nadom da će se okolnosti vremenom promeniti. Neki partneri veruju da mogu da podnesu udaljenost, da bi kasnije otkrili da je ona nepodnošljiva. Drugi će započeti porodice pod ovim uslovima i shvatiti da su dodali još jedan strukturni problem koji se ne može rešiti.

Pročitajte i ovo: Gde se nalazi vaš brak – pitanja za bračno savetovanje na koja oboje treba da odgovorite

Različiti pogledi na roditeljstvo

Problem u kojem jedan partner želi dete, dok drugi ne želi, spada u kategoriju strukturnih problema zato što „ne želim“ i „ne mogu živeti bez toga“ mogu nositi istu težinu. Ako se „ne mogu živeti bez deteta“ sukobljava s „ne mogu živeti s detetom,“ to postaje tačka razlaza, odnosno strukturni problem. Ni jedno ni drugo nije ispravno ili pogrešno – ali strukturno, ovakvi partneri ne mogu živeti zajedno, barem ne u harmoniji. Ipak, odlučuju da nastave vezu, s tim da barem jedan partner veruje kako će drugi promeniti mišljenje. Kao što sam ranije spomenuo, ljudima upravlja biološki mandat poznat kao vezanost, što znači: „Jednostavno ne mogu da te napustim.“

Neslaganja oko monogamije

Ljudska bića su, po prirodi, nemonogamna. Možemo odabrati monogamiju, ali za to bismo trebali imati dobar razlog. Kao i mnogi drugi ljudski nagoni, libido se kroz život smanjuje i povećava. Određeni broj neuropeptida i hormona olakšava prirodnu sklonost ka monogamiji, dok nas drugi mogu podstaći da tražimo više od jednog partnera. Lične karakteristike, kao i pitanja vezanosti, prediktivniji su faktori kada je u pitanju monogamija u poređenju s bilo kojim drugim preferencijama.

Bez obzira na ove faktore, ne postoje ispravni ili pogrešni, dobri ili loši izbori. Međutim, ako se partneri ne slažu na ovom nivou, to smatramo tačkom razlaza. Sve to znači da partneri moraju ukloniti ovu tačku razlaza sa stola ili ne mogu biti zajedno bez rizikovanja problema u budućnosti.

Najteža stvar za partnere i za terapeute koji rade s parovima koji se suočavaju s tačkama razlaza, poput ove, jeste postizanje potpune iskrenosti i jasnosti između oba partnera. Na samom početku ne sme biti dvoumljenja. Oboje moraju jasno izraziti svoje stavove i razloge. Ono što ne želimo jeste da ljudi odustanu i popuste samo zato što ne žele izgubiti vezu. Ne želimo da ljudi glume nešto što nisu.

Da li je moguće da ljudi promene svoje stavove kako prolaze kroz život? Odgovor je, naravno. Međutim, to se razlikuje od situacije u kojoj partneri idu u različitim pravcima od samog početka. Sve se može ponovo pregovarati tokom veze. Čak i tada, partneri moraju biti potpuno u dogovoru pre nego što preduzmu bilo šta kako bi postigli puni konsenzus.

Problemi poverenja usled prošlih postupaka

Partneri koji su varali svoje bivše partnere pružili su dokaz da su skloni neveri. Ove dokaze ne možete negirati ili ignorisati. Ako su, pritom, lagali svoje bivše partnere, a oboje imaju te informacije, to dodatno stvara neporecive dokaze koje nijedno od njih ne može zanemariti. Uprkos svim ovim dokazima, parovi će dolaziti na terapiju žaleći se na problem s poverenjem, dok je zapravo reč o strukturnom problemu koji su sami stvorili.

Velika je razlika između sumnje i dokaza. Bez dokaza, sumnje bi trebalo pažljivo istražiti. Hronična sumnjičavost može ozbiljno narušiti osećaj sigurnosti u vezi—u oba smera. Neki ljudi održavaju sumnje zbog drugih prisutnih faktora u vezi, poput nedostatka transparentnosti, neznanja ili nerazumevanja partnera, ili suptilnih pretnji koje partner može nesvesno odašiljati. Ako osumnjičeni partner nije svestan implicitnih signala koje šalje i koji ugrožavaju osećaj sigurnosti drugog, prirodno će se osećati progonjenim i nepravedno optuženim. Sumnjičavi partner, s druge strane, može nositi uspomene na ranije izdaje, bilo iz ličnog iskustva ili iz posmatranja odnosa svojih roditelja. Tu je i klasična situacija projektovanja, gde je sumnjičavi partner sam kriv za izdaju ili razmišlja o tome.

Međutim, dokazi su ključni. Kada je neko uhvaćen u laži, prikrivanju važnih informacija ili neveri, svaka sumnja od tog trenutka postaje opravdana jer postoje dokazi za činjenicu da je bilo laži ili prevare.

Finansijska nejednakost

Finansijska nejednakost kod partnera često može predstavljati izazov u vezi, jer se odnosi na razlike u prihodima, imovini ili pristupu finansijskim resursima između partnera. Evo nekih ključnih aspekata:

Izazovi finansijske nejednakosti:

Razlika u moći: Partner s većim prihodima ili imovinom može nesvesno preuzeti dominantnu ulogu u donošenju odluka, što može dovesti do neravnoteže u vezi.

Osećaj manje vrednosti: Partner s nižim prihodima može doživeti osećaj inferiornosti ili nesigurnosti, pogotovo ako percepira da nije ravnopravan u vezi.

Sukobi oko prioriteta: Finansijske razlike često vode do sukoba oko toga kako se novac troši, štedi ili investira.

Kako prevazići nejednakost:

Otvorena komunikacija: Razgovori o finansijama, ciljevima i očekivanjima mogu pomoći partnerima da razumeju jedno drugo i postignu dogovor o upravljanju finansijama.

Zajednički planovi: Formiranje zajedničkog budžeta ili fonda za zajedničke troškove može omogućiti oba partnera da doprinesu u skladu sa svojim mogućnostima.

Podrška i poštovanje: Važno je da oba partnera pokažu podršku i poštovanje prema međusobnim doprinosima, bez obzira na to da li su finansijski ili na druge načine.

Iako finansijska nejednakost može biti izazov, ona ne mora nužno ugroziti vezu. Ključ je u transparentnosti, uzajamnom razumevanju i dogovoru koji zadovoljava obe strane. Partneri mogu zajedno raditi na jačanju poverenja i ravnoteže, stvarajući zajednički prostor u kojem se oba osećaju cenjeno i podržano.

Iako je terapija moćan alat za rešavanje emocionalnih dinamika, problema u komunikaciji i ličnog razvoja unutar veza, ona ne može rešiti strukturne probleme koji proizilaze iz duboko ukorenjenih razlika ili spoljašnjih ograničenja. Prepoznavanje kada su ovi izazovi nepremostivi omogućava partnerima da donesu informisane odluke o budućnosti veze, bilo da to znači rad na prihvatanju ili izbor razdvajanja. Razumevanje granica terapije ključno je za očuvanje emocionalnog blagostanja i osiguranje najboljeg mogućeg ishoda za obe strane.

Pročitajte i:Greške koje treba da izbegnete kad otkrijete neverstvo

easylife