Nepodnošljiva lakoća teških žena

Ako ste vaspitani da stalno budete ženstveni, ljubazni, nežni, pristojni, zapravo ste usmereni da tražite spoljašnju validaciju. I verovatno verujete da morate zaslužiti ljubav i radite sve što možete da biste bili voljeni. A vaša unutrašnja ludača je verovatno u kavezu, pod ključem. Zajedno sa unutrašnjim detetom. Učili su nas da su lake žene nemoralne, a da su teške žene nepodnošljive. Ni jedne ni druge niko ne voli. I niko vam nije rekao da su ove podele lažne i da služe jedino tome da vas zarobe, ućutkaju i pripitome. Da vas zaslepe i ne dozvole da upoznate svoju pravu prirodu. Divlju, nestašnu, mračnu, moćnu.

Logika iz drugog razreda Gimnazije ide ovako: Teške žene su komplikovane. Sve žene su komplikovane. Sve žene su teške. Međutim, isto tako možete zaključiti da su lake žene površne, i tvrditi da su sve žene površne, odnosno lake.

Realne žene su i jedno i drugo. I teške i lake, u zavisnosti od situacije, interesa, interakcije. Takvi su i muškarci. I deca.

A svima nam je zajedničko iskustvo da ne možemo svima ugoditi. Koliko se god trudili, bili pažljivi i saradljivi, uvek će biti ljudi koji vas jednostavno ne vole.

Dopašće vam se i ovaj dirljiv blog o slobodi: Klimakterični dnevnik: Slobodan čovek

Teške žene – kompletne osobe

Spadate u one koje više zanima istina, nego površni utisak? Više vam je stalo do autentičnosti, nego do pristojnosti? Ali do sada ste verovatno otkrile ko ste i velikim delom naučile kako da živite sa tim. A možda ste već toliko napredovale, da ste sasvim zadovoljne sobom. Osećate se komotno sa svojim ograničenjima i svojim prodorima, poznajete bezuslovnu ljubav i još neke teške žene, koje su vam bliske prijateljice ili uzor i inspiracija.

A možda ste se odlično uklopile i rano usvojile pravila: biti lepa, ali ne i sujetna, ambiciozna, ali ne i preteća, pametna, ali ne i glasna. Nemate nepristojne izlive besa, ne pokazujete sumnjive želje, upravljate svojim tonom, izvinjavate se i unapred ako treba. Ali niste nevidljivi. Naučili ste da suptilno skrenete pažnju i razvili fini manipulativni instinkt. Šarmantni ste kada je potrebno, pazite da ne prenaglite ni u čemu. Znate koja verzija vas dobija pažnju i nagrade. I možda vam je toga preko glave. Dođe vam da se otkinete s lanca i da zavijate na mesec. Duboko u sebi niste fina dama, kojoj treba pažnja i ruka spasa.

Možda ste već dospele u četrdesete, kada neke brane prirodno popuštaju, zajedno sa kavezom u kome je utamničena vaša prava priroda. Uostalom, u perimenopauzi imate opravdanje za svako ludilo koje vas spopadne. Ponekad, svi naporni simptomi izostanka kontrole dovode do čudnog olakšanja. Smete da budete autentično ranjivi, da plačete i besnite – to su hormoni (hvala im!). Smete da budete impulsivni i nepromišljeni, da grešite i zaboravljate – na neki način, to vam daje dozvole koje su vam do sada bile uskraćene.

A onda shvatate da je taj zov divljine u vama neophodan da biste bili kompletno ljudsko biće – složenost, kontradikcije, pa čak i bes.

Sa godinama postaje lakše – a ovo su svetli primeri ženske autentičnosti: Moć zrelosti: Kako starenje donosi snagu, mudrost i autentičnost

Teške žene u književnosti

Možda ste kroz književnost upoznali teške žene kao što su Ema Bovari, i Ana Karenjina. Ove klasične heroine su, zapravo, stvorili muškarci. Briljantni likovi, prepuni želje i nemira, kažnjeni jer su previše želeli. Poruka je jasna – žena koja sledi svoje srce mora da pati i plati životom.

Ali to nije samo književnost, već istorija stvarnog života. Žene koje su izašle iz propisanih uloga bile su prokazane, osuđivane, odbačene. Neudate majke, seksualno aktivne žene, one koje su smatrane problematičnim ili nezgodnim često su bile diskretno uklonjene iz svoje sredine i smeštene u institucije. Biti „previše“ nije bila osobina ličnosti. Bio je to problem koji je trebalo obuzdati. Odrastajući, instinktivno smo upijale to upozorenje, čak i ako je retko izgovarano naglas. Želeti previše bilo je opasno. Ćutanje je, nasuprot tome, bilo bezbedno.

Ali zatim je došla ženska literatura – autorka Elena Ferrante kreirala je dva ženska lika, Ledu Caruso (roman „The Lost Daughter“) i Lilu Cerullo (serijal My Brilliant Friend) koje žive netipičnim životom koji same biraju, a da im se nebo ne sruši na glavu. A Jane Austen (Pride and Prejudice) je prva razvila junakinje koje zadržavaju svoj integritet suočene sa predrasudama i pravilima.

Njihove junakinje nisu obavezno primer dobrih devojaka – one su kontradiktorne, ljute, ambiciozne, neprijatne, a ipak vredne pažnje. Njihova pojava ne nudi utehu, već istinu, a to zvuči tako radikalno.

Ipak, čak i sloboda u fikciji ne briše dvostruke standarde. Muški antiheroji, nemilosrdni, sebični, moralno haotični i dalje se analiziraju i glorifikuju. Žene koje se ponašaju na isti način etiketiraju se kao „teške“, „toksične“, „iscrpljujuće“. Njihove mane se čitaju kao lični neuspesi. Ljudi su mnogo skloniji da nazivaju kučkama žene koje odbijaju da omekšaju, nego nezgodne i teške muškarce. Oni su i dalje poželjni i misteriozni i za njih pronalazimo razumevanje i simpatije, čak i kada ih osuđujemo.

Likovi koji bude nadu

Stvar je u tome što spisateljice više ne traže dozvolu. Likovi koje su stvorile spisateljice poput Ottesse Moshfegh, Lise Taddeo i Elizabeth Strout su neuredni, oštri, dure se, besne, čeznu i razočaravaju. Loše se ponašaju. Potpuno su žive. Neki čitaoci se naježe, ali mnogo više njih prepoznaje nešto poznato i čudno olakšavajuće u tom njihovom odbijanju da glume. Teške žene nas podsećaju da možemo da zauzmemo prostor bez izvinjenja.

A na ekranu konačno vidimo istu promenu. Muškarci koji se loše ponašaju slavljeni su decenijama – Tony Soprano, Don Draper, Kendall Roy. Oni su najbolji loši momci savremenih serija i niko nije želeo da se menjaju i sazrevaju. Od žena se, istorijski gledano, očekivalo da ostanu prihvatljive. Ali sada imamo Fleabag, Deboru Vance u „Hacks“ i moralno haotične žene iz „The White Lotus“. Ambiciozne. Okrutne. Lude. Nežne. Smešne. Nedosledne – i tako stvarne. Scena sustiže realnost, iako se ektiketa „teške“ i dalje čvrsto drži.

Teške žene u našem okruženju, porodicama i ogledalima nisu likovi koji će nekome izmamiti uzdah olakšanja i poslužiti za uzor. To su naše majke, prijateljice, ćerke, to smo mi same. Što smo iskrenije prema sebi, to ćemo se bolje osećati u svojoj kompleksnosti i nedoslednosti. Jer složenost nije mana, a bes, tuga, frustracija, ambicija i žudnja, zaslužuju pažnju koliko i ljubaznost i prijatnost.

Što smo više u stanju da se smejemo sebi, bolje će nam ići – sa sobom, sa majkama, prijateljicama, ćerkama. Prepoznavanje apsurdnosti života omekšava oštricu i podseća nas da čak i bes može biti zabavan, a ambicija smešna. I ponekad je urnebesno gledati nekoga (čak i sebe) kako spektakularno ne uspeva, dok odbija da se izvinjava zbog onog što jeste.

Bolje je biti prava, besna, luda žena, nego slatka i tiha. Bolje za nas i sve oko nas. Teške žene su važne jer nas podsećaju da možemo zauzeti prostor bez izvinjenja, da možemo biti kontradiktorne i ambiciozne, a ipak dostojne ljubavi i poštovanja. I možda je u tome poenta. Život je mnogo bogatij i ljudskiji kada prestanemo da umanjujemo sebe, radi odobravanja i „mira u kući“.

Samostalne žene su teške, definitivno. A šta nam olakšava? Da li je ženama i dalje potreban muškarac koji brine o njima?

Autor: Brankica Milošević

Naslovna fotografija: lummi.ai