Klimaks kod žena – pojačalo za ludilo

Celog života negujem onu vrstu ludila, poznatu kao otkačenost, koja, koliko razumem, podrazumeva vrline kao što su hrabrost, otvorenost uma, velikodušnost, kreativnost, iskrenost, i zapravo predstavlja kompliment i priznanje. Joj, što si otkačena i Koliko si ti luda uvek sam shvatala kao pohvalu, ali uvek me je zbunjivao kontekst – što li je otkačeno sve što je nekonvencionalno, što li je ludo sve što je slobodno? Tako sam naučila da nije svako u stanju da bude otkačen i lud, mada bi mnogi želeli, jer to znači biti svoj. Svesna toga, kultivisala sam svoju otkačenost, moje ludilo je postalo moj brend, moj način da izražavam i živim svoje vrednosti. Usput sam upoznala i druga ludila. Ona patološka, mračna, koja liče na ekscentričnost, ali su, zapravo, bolest. Ludilo kao slabost, suprotno od onog ludila koje je za mene izvor snage. Luda kao vetar – samo dune i digne prašinu; luda kao kamen – baci se i otkotrlja, pogodi vodu i tonući pravi talase; luda kao vatra – samo kresne varnicu i plane; luda kao voda – samo probije branu i teče, teče, teče…

Ludilo je elementarna sila koja pokreće moj svet i održava ga u kretanju. I to uopšte nije ludilo. Samo se tako deklariše, jer ljudi vole da označavaju i sortiraju po fasciklama, više nego da jašu zmajeve, lete sa anđelima i ganjaju demone.
Stvarno ludilo je strašno. To je lepljiv komad mraka koji topi neuronske veze i dovodi do kratkih spojeva u umu. To je zagušljiv tunel, a izlaz koji možeš da sagledaš uopšte nije svetlo na njegovom kraju. To je začarani krug besa i krivice, straha i frustracije, nesigurnosti i sumnje… O da, svako nosi u sebi te komade – kreću se kroz kanale naših emocija, uverenja, zaključaka, reakcija, kao tromb kroz krvne sudove. I ne znamo gde će da se zalepe, zaglave i izazovu kolaps. Ali možemo da pretpostavimo. Tamo gde smo slabi. Tamo gde smo uobraženi, razočarani, ljuti, nevoljeni.

Mislila sam da sam van domašaja pravog ludila, da sam bezbedna u svom kontrolisanom, nadahnutom, bezazlenom ludilu. Ali otkačenjaštvo i osobenjaštvo nisu nikakvo čarobnjaštvo, kad ludilo krene u invaziju. Mislim da ništa nije nikakva odbrana i da žene treba sa tim da računaju. Ako do sada niste bile lude, poludećete kad vas zaskoči klimaks. A i ako ste bile, isto. Setite se toga kad počnete da sumnjate u sebe i u svoj zdrav razum, kad pomislite da vas je već drmnuo Alchajmer, kad počnete da se osećate depresivno, očajno, beznačajno, razočarano, frustrirano, zloupotrebljeno i neupotrebljivo.

Kad vojska Klimaksa nasrne na vaše bedeme, koristiće sva oružja – zapaljene strele, kuke i konopce, sekire, koplja, mačeve. I ovna za razbijanje. I napadaće vam odjednom i zidove i prozore i kapije i mostove i šančeve. I krokodile u šančevima. I pobediće. Poharaće vas i zapaliti. A onda će ponovo napasti.

Plašim vas? I treba da se plašite. Ako ste dovoljno prepadnute, nećete se braniti, a znaćete šta vas napada. Ako se junačite i boli vas uvo, neće to vas, zveknuće vas buzdovan. Sa šiljcima.

Štos je u tome što za klimaks kod žena – perimenopauzu, menopauzu, krizu srednjih godina – nema nikakve pripreme. I za ono za šta se pripremate, škola nije dovoljna, kao što vam je život već mnogo puta pokazao. Nema generalne probe, nego učiš u hodu, dok se stvari dešavaju. A to se zove boravak u sadašnjem trenutku, svesnost. Pripremaš se tako što učiš da osluškuješ, ispituješ i čuješ sebe – svoje telo, svoja osećanja, svoje misli, svoju psihu, dušu i ukupno biće. Tako što sebe upoznaješ. Najvažnije je da poznaješ svoje slabosti jer, kad grune klimaks, tu ćeš pući.

A on gruva kao sva pojačala koja sam ikada čula da gruvaju. Klimaks je pojačalo za ludilo – ono zajebano, ono crno, lepljivo, što pravi ugruške i dovodi do pucanja. Sve što je u tebi zarobljeno, skriveno, neosvešćeno, sve što pripada mraku i njegovim silama, priključuje se na pojačalo klimaksa. Kao zajeban PMS, samo u mnogo širim, dubljim i dugotrajnijim razmerama. Kao najgori PMS koji si ikada doživela, kome nema kraja. Telo boli. Glava boli. Otičeš. Materica se trudi da zadrži pravo na trudnoću i da ga osvedoči još jednom menstruacijom. Ništa se ne dešava, osim što te sve boli. A onda se desi. Krv odjednom provali, kao da se podigla brana. Odliv, kažu žene. Jeste, baš je tako. Fabrika suptilne hemije u tvom organizmu je brutalno sabotirana. Pririoda ništa ne radi nežno. Rađanje je brutalno, smrt je brutalna. I sve ostalo, između. Tvoje je da to prihvatiš i prigrliš, jer si žena. Priroda te opremila za vanredno stanje – imaš cikluse, rizike od neželjene trudnoće i polno prenosivih bolesti, imaš abortuse i porođaje, imaš hormone koji divljaju kroz sve faze tvog života, iz tebe ističe krv, iz tebe izlaze bebe, ti si kanal kroz koji protiče divlja reka života, sa svojim blagoslovima i prokletstvima. Nikada nijedan blagoslov nisi spoznala bez pripadajućeg prokletstva. I to je tako.

Kad poludiš od klimaksa, nemoj da se braniš, nego gledaj, slušaj, posmatraj sebe, gledaj kako radi taj pojačivač, za šta se kači i šta ti pokazuje. Imaš priliku da se izvrneš naglavce, da istreseš gomilu smeća iz sebe, da pronađeš onu brutalnu organsku duhovnost koju su pagani tako dobro poznavali i praktikovali. Imaš priliku da odbaciš sve lažno i suvišno, sve čime ukrašavaš realnost, jer je nenakićena stvarnost nepodnošljiva, imaš priliku da se pomiriš sa sobom i bogovima, da prigrliš ukupnost svoje ženskosti, svoje moći.

Kod žena koje su sve to već uradile, klimaks uopšte nije tako dramatičan. One koje poznaju svoja ludila, svoje mrakove i strahove, znaju da promene ne donose ništa što već nije u njima, što već nije spremno da se sazna, osvesti, otpusti.
Moja jedina ambicija je da budem mudra starica, ali još nisam ni na pola puta do mudrosti, a već sam prešla više od pola puta do starosti. Možda moram još da poludim.

Ako vam se dopao ovaj tekst, pročitajte i druge objavljene tekstove autorke Aleksine Đorđević.

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.