Kolumna 35+: Dom je tamo gde ćeš biti sutra
Želela sam da u ovoj kolumni pišem o nekim drugim stvarima, ali me je iznenadno preseljenje odvelo u potpuno drugačijem smeru. Kada kažem iznenadno, ne mislim i neplanirano, ali dovoljno naglo da ne stignem da sve organizujem onako kako sam mislila da ću uspeti. Do detalja. Štreberski.
U našoj maloj zajednici dvoje je odraslih koji su predodređeni da se time bave, ali kako je na kraju ispalo, bolje da smo logistiku prepustili svom, još malo pa dvogodišnjem detetu.
Sigurno vam niko nije rekao da ćete, kada uđete u tridesete, imati dosta posla sa selidbama. Nisu to ona studentska preseljenja kada vučemo jedan kofer od doma do doma, a ni ona u kasnim dvadesetim kada prvi put počinjemo da živimo sa partnerom ili sami, pa smo uzbuđeni i srećni, i ona dva kofera stvari, dve lampe i pet kutija knjiga prenosimo od jedne do druge lokacije s poletom i lakoćom. Ovo su neke druge bitke. Nismo ni svesni koliko se toga može akumulirati za petnaest godina. I odeće i predmeta i dokumentacije i osećanja i bolesti i smrti i rođenja. Ovo je, takođe, i period kada se prvi put susrećemo sa činjenicom da nismo sami i da je sada opseg naše odgovornosti znatno veći, pa sve što radimo više ne radimo samo za sebe. Sad imamo porodicu. I najradije bismo spakovali sebe u neku od tih kutija i pritajili se dok sve ne prođe. Ali ne može. Jer mi smo sada ti koji rešavaju stvari, a taj život odraslih mi se, moram priznati, nimalo ne dopada.
Zbog spomenute nedovoljno dobre organizacije, nismo nabavili dovoljno kartonskih kutija, pa smo koristili kofere i džakove za đubre od 120 litara. Sada je naš novi stan prepun neraspakovanih gigantskih crnih kesa i jedna soba pretvorena je u skladište. Kada kažem novi, ne mislim na sveže izgrađen, okrečen i čist stan za koji vam uručuju ključeve u kutiji sa mašnom – nov je za nas, njegove ko zna koje podstanare po redu, u izvornom stanju i sa izvornim rasporedom prostorija, poznatom i kao smrt za feng shui – sa centralno postavljenom kuhinjom i WC-om. Oduvek sam se pitala kako praktikovati feng shui kada si podstanar.
Ne poznajem mnogo ljudi svojih godina koji su i zakonski vlasnici prostora u kom žive, a da do njega nisu došli zahvaljujući nasledstvu, već su ga stekli sopstvenim radom i zalaganjem. To je prokletstvo nas milenijalaca – u godinama u kojima smo sada, naši roditelji su posedovali svoju nekretninu, automobil, imali stabilan posao, najmanje dvoje dece i ponekog kućnog ljubimca. Stvari su se preokrenule za samo jednu generaciju i kod nas su izvesni jedino mačke i psi. Poneko ima dete ili auto, a najmanji procenat kuću ili stan.
Dakle, ne poznajem mnogo tridesetpetogodišnjaka koji su od svoje plate uspeli sebi da obezbede sopstveni životni prostor, ali zato poznajem mnogo onih koji će nam pomoći kad god je potrebno, makar to značilo i prenošenje džakova stvari i stolova i kreveca subotom ujutru. Valjda se i to negde računa.
Kada smo već kod stvari, bilo ih je previše. Onih koje smo izbacili iz novog i onih koje smo doneli iz starog stana. Danima smo se bavili samo stvarima, iscrpljivale su nas. Ne znam zašto se toliko vezujemo za predmete. Sakupljamo ih frenetično, pripisujemo im magijske moći i povezujemo sa događajima i ljudima, a bilo bi bolje da s takvom požrtvovanošću sakupljamo upravo ljude i doživljaje. Jer ono što se na kraju jedino zaista vrednuje jeste kvalitet odnosa koji imamo sa dragim osobama i intenzitet onoga što proživljavamo. Kako je lepo sročio jedan moj drug – prijateljstva nisu samoodrživa. Nije ni ljubav, dodala bih. Treba ulagati u njih, brusiti ih i polirati i redovno sa njih brisati prašinu. A predmeti nam na kraju uvek postanu samo teret koji nosimo u kutijama od mesta do mesta koja zovemo dom.
Nekada sam bila horderka, sada veoma jasno uviđam besmislenost sakupljanja stvari zarad onoga “možda nam zatreba”. Moj najtopliji savet je da bacate stvari koje više nisu funkcionalne, poklanjate one koje vam više ne pričinjavaju zadovoljstvo i ne kupujete ono za šta je od samog početka jasno da nikada nećete upotrebiti. Ne može se bez celera i šargarepe, ali bez potpurija svakako može.
Selidba je s razlogom jedno od najstresnijih iskustava koje vam se mogu dogoditi u životu. Ne razmišljamo o tome dok se ne dogodi. Ovih dana mislila sam mnogo na svoje brojne prijatelje koji su se odselili u inostranstvo, kao i na one koji su kao deca bili primorani da se isele iz svog doma. I teško mi je da prihvatim da se nekoj drugoj deci i nekim drugim porodicama upravo događa ta prinudna selidba. Pomno sam pratila ponašanje svog deteta i divila se kako mu prilagođavanje na novu sredinu ide mnogo lakše nego nama. Moramo da učimo od svoje dece, moramo da savladamo prilagodljivost.
Jer, selimo se stalno: kada dobijemo posao, dobijemo dete, izgubimo posao, izgubimo nekoga, kad krenemo na fakultet, kada bežimo, kada tragamo, kada lutamo, na kraju, selimo se jer želimo ili moramo da menjamo život. Iako su nam prve asocijacije na selidbu eksterni elementi poput pakovanja i prenošenja stvari, selidba je duboko emocionalno iskustvo i svaka osoba na nju različito reaguje. Ali, koliko god da se puta selili u životu i koliko god stvari imali ili nemali, uvek ćemo sa sobom nositi sebe. Dom je unutrašnja, a ne spoljašnja konstrukcija, i kao takvog ga nosimo u sebi na sva mesta na kojima ćemo sutra biti.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
