Kolumna 35+: Previše brižni roditelji

U osnovnoj školi imala sam dve najbolje drugarice kojima još uvek pamtim brojeve fiksnih telefona. Telefonski brojevi koje znamo napamet ekvivalent su bliskosti koja se gubi proporcionalno sa razvojem savremenih tehnologija. 

Elem, jedna od njih bila je vesela i druželjubiva, zainteresovana za odrastanje i popularnu kulturu, dok je druga bila staloženija, ozbiljnija, pomalo staromodna i oprezna – moglo bi se čak reći i plašljiva. Imala je kratku kosu, gustu i bujnu (dok su meni iz kose virile uši, a oko čela se muvale traljave šiške koje su se uvijale na samu pomisao na vlagu). Nijedna devojčica nije nosila takvu frizuru, niti se oblačila kao ona – furala je rolke i pantalone koje su izgledale kao da je obitavala ispred Abbey Roada šezdeset i devete, čekajući da Džordž Harison izađe na vazduh i pozdravi devojke koje su za njim čupale kosu. Takođe, uvek je na sebi imala par slojeva odeće više nego mi, baš kao da se zaista pripremala za taj hladni i kišni London. Grad u kome smo odrasle bio je sve sem Londona, daleko manji i daleko manje zabavan, ali je zato svako svakoga poznavao i svi su imali sopstvene interpretacije tuđih života, verovatno da bi nadoknadili taj nedostatak zabave. Za moju drugaricu govorili su da su je roditelji veoma kasno dobili i da su zato previše brižni i zaštitnički nastrojeni prema njoj. Govorili su, takođe, da je bolje malo olabaviti s brigom o detetu, da treba da ga pustiš da se ponekad smrzne ili povredi, da ne mora sve da deli sa tobom. To je bila istina koju nismo preispitivali kao klinci. Mislim da ju je čak i ona uzimala kao relevantan podatak o svojoj porodici.

Ovde ću zastati. 

Roditelji te moje drugarice imali su 35, slovima trideset i pet, godina kada se ona rodila. Skoro koliko sam imala i ja kada sam dobila dete, kao i gotovo svi moji prijatelji danas.

Dakle, granica za ono što se smatra starim roditeljima značajno je pomerena za samo jednu generaciju. Prema podacima Evropskog zavoda za statistiku iz 2021. godine, žene u Srbiji u proseku sa 28 godina rađaju prvo dete. Moja baba je svoje prvo rodila u 23. godini (što je tada smatrano izuzetno kasno, pogotovo u seoskoj sredini iz kakve je ona dolazila), mama u dvadeset i četvrtoj, a ja neposredno pred svoj 34. rođendan. I pored svih fizičkih napora koje i dalje preživljavam zbog toga, nikada neću promeniti mišljenje da je baš to doba za mene bilo savršeno da postanem roditelj. Sve pre toga bila bi skupa greška jer sam tek nakon svoje tridesete dostigla mentalnu stabilnost i snagu potrebnu za jednu tako veliku odgovornost i isto tako veliku ljubav. Naravno, govorim isključivo o svom ličnom primeru jer univerzalno pravilo o idealnom životnom dobu za rađanje prvog deteta ne postoji. Najbliže istini je da je pravo doba onda kada ste mentalno jaki i zdravi, kada su vam misli čiste i bistre i kada ste u skladu sami sa sobom. Meni je trebalo više vremena da do toga dođem, ali poznajem i ljude koji su veoma mladi dosegli te visine. 

Vratila bih se na moju drugaricu s početka teksta i njene roditelje.

Bili su sjajni prema njoj i prema nama.

Mama je bila brižna i draga i izgledala je kao da je izašla sa seta nekog filmskog klasika iz šezdesetih. Tata je bio duhovit i glasan, na rukama je imao tetovaže iz perioda služenja vojnog roka u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici i iz hobija se bavio ribolovom. Kod njih sam se prvi put susrela sa gramofonom dok smo preslušavale ploče Bijelog Dugmeta i Zane koje su im stajale na polici. 

A u čemu se ogledala ta njihova “prevelika brižnost”? 

U tome da im dete iz kuće ne izađe bez kape ako je napolju minus i košava, da im se javi telefonom kad sama stigne kod drugarice u stan, da uvek ima nešto kuvano da pojede, da ne skače u Dunav bez nadzora odraslih, da im se poveri kada naiđe na neki problem.

Ako se pitate šta je u svemu ovome pogrešno, reći ću vam. APSOLUTNO NIŠTA.

Sam karakter moje drugarice bio je takav da je možda odavala utisak deteta sputanog roditeljskom brigom, a zapravo je bila samo oprezna i prepametna devojčica koja je imala sreće da uz sebe ima divne roditelje koji će taj karakter podržati, poštujući ga i ne ispitujući njegove granice bez preke potrebe. 

Ako su oni bili roditelji koji previše brinu o svom detetu, onda sam to i ja. Naravno da ću ga pustiti da se bos isprlja u pesku do ušiju, ali mu svakako neću dozvoliti da se sa svojim drugarima, bez ijedne odrasle osobe u blizini, igra na sredini jezera, ispod prevrnutog čamca na naduvavanje (izvini, mama, bili ste najbolji na svetu, ali neke vaše ludosti ne bih smela da ponovim ni u snu).

Važno je dodati da je moja drugarica izrasla u jednu divnu, zrelu i stabilnu osobu koja je odlična u svom poslu, ima sjajnu porodicu i prva mi je stanica kada mi je potreban savet prijatelja koji će mi pomoći da se ne survam u egzistencijalnu katastrofu. Ako je to ono što pravim od svog deteta svojom “brigom”, biću veoma srećna.

A njeni roditelji? I dalje su tu i sjajno se slažu sa svojim unucima.

Fotografija: WANNABE Media

Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.