6 odlika dobrih roditelja

Gajenje dece je kompleksan poduhvat, težak posao i nezamenljivo iskustvo ljubavi i povezanosti i ne postoji jedinstven recept kako da se u tome snađete i kako da budete dobar roditelj. Dečji psiholozi i porodični terapeuti ipak su uvideli određene osobine kojima se odlikuju oni koji se najčešće dobro snalaze u zahtevnoj ulozi roditelja.

Odlike koje treba da ima dobar roditelj:

Znati kad treba da pustite

Paradoks roditeljstva je u tome što je najveći deo našeg roditeljskog posla u tome da postanemo nezamenljivi i da smo uvek tu da pružimo podršku i pomoć. Ali dok to radimo, moramo omogućiti deci da se osamostale i u jednom trenutku ih moramo pustiti da žive svoje živote – i moramo prihvatiti da im više nismo (toliko) potrebni. Zapravo, cilj dobrih roditelja je da na kraju više ne budu potrebni, da odgaje decu koja su sposobna da razmišljaju svojom glavom, donose sopstvene odluke, rešavaju svoje probleme i veruju u svoje sposobnosti.

Roditelji, međutim, u nedostatku vremena i u cilju efikasnosti, često imaju tendenciju da previše toga obavljaju umesto svoje dece, umesto da ih ohrabruju da sami urade za sebe ono što je potrebno. Najveći izazov svakog roditelja je suočavanje sa bolom, strahom i neprijatnošću koje deca proživljavaju – roditeljsko srce se grči i mi hrlimo da ih spasavamo i štitimo, umesto da im dozvolimo da uče iz svojih grešaka. Dobar roditelj mora da upravlja svojim osećanjima i da čini ono što je dugoročno najbolje za dete, da mu asistira u „gašenju požara“ i nauči ga kako da bude sam svoj „vatrogasac“.

U početku, to su male stvari – dete od 2 godine u stanju je samo da se obuče, kada mu pripremimo odeću koja se lako oblači i svlači, ali mu treba više vremena da izvede ovaj poduhvat. Pošto smo uvek u žurbi (treba odvesti dete u vrtić i stići na vreme na posao), mi nastavljamo da ih oblačimo (jer je tako brže i nama lakše) čak i u predškolskom uzrastu, oduzimajući im priliku da razviju tu veštinu i da uživaju u svom dostignuću. Slično tome, mnogo je važnije podsticati decu da razmisle o posledicama svojih postupaka, nego da ih štitimo od grešaka. Još jedna „mala stvar“ – dete ostavi svoj bicikl na prilazu (umesto da ga uveze u ulaz, ili garažu), gde može da bude ukraden, ili da pokisne. Mnogo je lakše uraditi to umesto njega (mi smo kupili taj bicikl i ne želimo da nestane ili korodira), ali mnogo je mudrije podstaći dete da istraži moguće ishode. Dobar roditelj će, umesto da istrči i skloni bicikl, pitati dete šta misli, šta bi moglo da se dogodi ako bicikl ostane napolju preko noći. Najveće su šanse da će dete, kada razmisli o tome, odlučiti da je najbolje da skloni svoj bicikl.

Nije lako gledati svoje dete kako petlja, posrće, nervira se i besni. Ali ponekad je to ono što je potrebno da iskusi, da bi razvilo svoju nezavisnost i postalo samouverena i sposobna osoba.

Dobar roditelj ima dobar brak

Ovo je osetljivo pitanje i ne treba zaključiti da su razvedeni i samohrani roditelji diskvalifikovani i da nemaju šanse da ispune ovaj uslov. Dobar roditelj treba da ima dobar odnos sa drugim roditeljem svoje dece, bilo da su u braku ili ne. Ako nemate dobar brak, možete imati dobar razvod, a ako ste spletom nesrećnih okolnosti u udovištvu, i dalje možete biti dobar roditelj.

Odnos između roditelja utiče na decu na više načina. Istraživanja su pokazala da su parovi u braku punom ljubavi efikasniji roditelji. Oni su strpljiviji i pažljiviji prema potrebama svoje dece, dobro sarađuju između sebe i uče decu toj saradnji. Roditelji koji su nesrećni u braku često pokazuju nedoslednost u ponašanju prema deci, skloni su da budu oštri u načinu na koji ih disciplinuju i preplavljeni sopstvenim problemima nisu u stanju da se adekvatno brinu o potrebama svoje dece. Osim toga, kvalitet roditeljskog odnosa predstavlja model za emotivne odnose koje će dete uspostavljati kada odraste. Kada deca posmatraju svoje roditelje u interakciji koja je iskrena i otvorena i odvija se sa poštovanjem, dobijaju najvažnije lekcije o tome kako da grade i čuvaju najvažnije odnose. Posmatrajući kako njihovi roditelji rade kroz probleme, uče da rešavaju konflikte. Gledajući svoje roditelje u prisnosti i nežnosti, usvajaju shvatanje da je ljubav mesto sigurnosti i prijatnosti. U svom domu, deca nauče da identifikuju ljubav kao ono što vide da se dešava između njihovih roditelja – i kada svedoče dobrom braku, imaju najveće šanse da i sami ostvare stabilne i trajne partnerske odnose.

Nalaženje vremena za zabavu

Posvećenost deci, skloni smo da najčešće iskazujemo kroz brigu i napor da im obezbedimo sve što im je potrebno, zaboravljajući koliko je važno da se opustimo i zabavimo sa svojom decom. Dobar roditelj je razigran i spreman da se zabavlja i to ne znači da je stalno u obavezi da bude zabavljač – važno je prihvatanje radosti dečijeg sveta i deljenje te radosti sa detetom kroz igru.

Igra ima duboko značenje od najranijih dana – kada se igramo skrivanja i provirivanja (iza ćebeta, ruku, igračke) sa bebom, učimo dete privrženosti. Igre fantazije pomažu deci da istraže ko su i ko žele da budu. Razigrano rvanje gradi fizičko samopouzdanje. Dobacivanje loptom uči sportskom duhu i saradnji i razvija motoriku. Igra je takođe način na koji se deca oporavljaju od životnih nedaća. Ona sa svojim lutkama, akcionim figurama i drugim igračkama odigravaju i procesuiraju važne emocije. Kada su bolesna, posećuju lekare i primaju injekcije, deca žele da se igraju doktora i daju injekcije svojim medama i lutkama – sada su oni glavni i upravljaju situacijom – i tako usvajaju da je ponekad neophodno istrpeti nešto neprijatno i bolno, zarad zdravlja i dobrobiti.

Kada se uključite u igru sa detetom i stvarno joj se predate, to je dobro za vas, ublažuje stres vašeg užurbanog života, povezuje vas sa detetom u vama i otkrivate da imate više energije i osećate se bolje – možete uživati u igri koliko i vaše dete i na taj način se duboko povezati sa njim.

Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Odlazak dece

Umeće postavljanja granica

Postavljanje granica je važno u svakom odnosu, ali možete otkriti da vam je teško da budete čvrsti sa svojom decom. Međutim, deca ne mogu i ne treba da postavljaju pravila, njima je potrebna čvrsta struktura da bi na njoj izgradili svoju stabilnost. Ako kaznite dete (učeći ga da svako ponašanje ima posledice) time što ćete mu zabraniti da gleda TV nedelju dana, a zatim popustite, jer je na programu njegova omiljena emisija i jer vam je lakše da dete nečim bude zauzeto, nego da se žali, gnjavi vas kako mu je dosadno i traži od vas da se angažujete, narušate roditeljski autoritet. Zapravo, narušavate ga svakom nedoslednošću – i kada ne održite obećanje i kada ne ostvarite „pretnju“.

Deci su potrebne vaše granice, ona traže čvrsta, jasna i dosledna pravila, a ne savitljiva i promenljiva – kako može da vas shvata ozbiljno i da vam veruje, ako se stalno predomišljate? Ako je jednog dana nešto nepoželjno i kažnjivo (ili poželjno i pohvalno), a sledećeg to uopšte i ne primećujete, gubite svoj autoritet, koji se zasniva na poverenju i sigurnosti. Dete mora biti sigurno da ćete uraditi ono što ste rekli, da ćete mu obezbediti strukturu na koju može da računa i da u odnosu na nju usklađuje svoje ponašanje. Uz doslednost i granice u najranijem detinjstvu, deca izrastaju u tinejdžere koji su dovoljno stabilni da iznesu izazove najosetljivijeg perioda sazrevanja. Adolescenti koji nisu u svojim roditeljima videli autoritet (primer za poštovanje, a ne onaj koji se postiže zastrašivanjem i kažnjavanjem), počinju da traže odgovarajući kodeks ponašanja na drugim mestima u „drugoj porodici“ odnosno, vršnjačkim grupama, u društvima orijentisanim prema muzičkom ukusu i alternativnim stilovima života. U tom svetu, od koga roditelji strahuju, deca se izlažu opasnostima – eksperimentišu sa drogom i alkoholom, imau seks u vrlo ranom uzrastu, lažu i obmanjuju bez griže savesti – u njihovoj „drugoj porodici“ takvo ponašanje je prihvatljivo, to je obrazac na koji mogu da se oslone.

Najbolji način da se deza zaštite od pogubnih spoljašnjih uticaja, odnosno, osnaže i upute da vole sebe i da se čuvaju (da ne budu „povodljiva“), jeste dosledno utvrđivanje roditeljskog autoriteta od najranijeg uzrasta. Da biste bili dobar roditelj, ne morate da budete strogi i nepopustljivi (kao što je možda bio neko od vaših roditelja), ali detetu je potrebno da se zna ko je roditelj i zašto je on glavni – deca bez poštovanja, koja govore i rade šta žele i ponašaju se zahtevno i bezobrazno, nisu razmažena, nego su nesigurna – ona nemaju poverenje u čvrstinu i stabilnost svog roditelja i njihovo ponašanje je pobuna protiv lošeg „vladara“ koji nije umeo da sprovodi svoju „vlast“ na realan, stabilan i fer način. Dobar roditelj pronalazi ravnotežu između pružanja podrške i empatije i pružanja strukture kroz jasna i dosledna očekivanja o tome kako želi da se deca ponašaju. To je konstantno kretanje između ljubavi i granica, koje su obeležje dobrog roditelja.

Dobar roditelj je dobar uzor

Područje vrednosti je ono što se usvaja i oblikuje na osnovu ponuđenih i predstavljenih vrednosti. Vaše dete će odgovornost, saosećajnost, pouzdanost i pristojnost naučiti od vas direktnim putem, posmatrajući kako vi praktikujete ove vrednosti. Ako želite da vaše dete izgradi karakter, morate biti karakterni i svojim ponašanjem pokazati šta to znači i kako funkcioniše. Ako ste velikodušni, smireni, puni razumevanja, promišljeni, odgovorni, dosledni, vaše dete ima pravi uzor i sve šanse da razvije te iste kvalitete. Detinjstvo u kome se materijalna dobra ne prenaglašavju, stvara dete koje shvata ne može kupiti sve što mu se dopadne u tržnom centru – njegova sreća i samopoštovanje neće biti uslovljeni time da li ima najnoviji model telefona i najskuplje patike, i ceniće ono što ima. Roditelji koji pokazuju osetljivost na osećanja i potrebe deteta, usađuju mu sposobnost da saoseća i brine o drugima. Vrednosti ne dolaze iz udžbenika, ili diskusija o apstraktnim konceptima – deca uče vrednosti mnogo pre nego što mogu o njima da razgovaraju, kroz uobičajene interakcije u svakodnevnom životu.

Bezuslovna ljubav

Dete ne sme biti zabrinuto da bi roditelj mogao da prestane da ga voli, iz bilo kog razloga. Ne smemo uslovaljati dete ljubavlju i ne smemo shvatati ljubav usko i jednostrano – to nisu samo dobra osećanja i sreća, kada je sve u redu, kad se sa decom mazimo i igramo i uživamo. Ljubav je kada razumemo šta je našoj deci potrebno u svakoj životnoj fazi i kada im to pružamo. Za bebu, to je sigurnost, za mališane ohrabrenje i uteha, za školsko dete inspirativan primer savladavanja životnih lekcija, za tinejdžera, pažljivo, blagovremeno i razumno savetovanje.

Iznad svega, dobar roditelj pokazuje bezuslovnu ljubav svojom postojanošću, pouzdanošću i pažljivim prisustvom u životu deteta. To znači da provodimo sa decom kvalitetno vreme (velike količine kvalitetnog vremena), da imamo porodične rituale okupljanja, ali i uživanja u miru i tišini. Nema ničeg zahtevnijeg i težeg nego biti dobar roditelj i nema veće nagrade od saznanja da to zaista jesmo, koje imamo posmatrajući svoju decu kako odrastaju i postaju divni ljudi, stabilni, odgovorni i radosni, zadovoljni sobom i svojim životom.

Pročitajte i ovo: Držite se dok puštate (svoju odraslu decu)

Naslovna fotografija: unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.