Sindrom praznog gnezda – znak da ste sve uradili kako treba

Pogled na prazno gnezdo mi je stvarao knedlu u grlu i dok nisam znala šta je to sindrom praznog gnezda – sada kad znam, sve ima smisla.

Par lasta je napravio gnezdo iznad mog prozora i stalno sam slušala tiho ćućorenje i viđala ih kako uleću i izleću. Posle nekog vremena pojavili su se kljunići koji vire iz gnezda, uletanje i izletanje je učestalo, a ćućorenje se pojačavalo i prelazilo u cvrkutanje. Zatim je došlo vreme da kljunići oprobaju krila – strmoglavljivali su se iz gnezda nad prozorom na devetom spratu i dah mi je zastajao dok sam skrivena iza zavese posmatrala tu obuku. Dve velike lastavice su brižno letele u krug, oko njih, ispod njih, cvrkućući uputstva. Malo jato. Ili velika porodica. Mislim da nikada nisam uspela da ih prebrojim, a male laste su brzo postale velike i više nisam razlikovala mamu i tatu od njihovih ptića. Jednog jutra sam shvatila da ne čujem ćućorenje i da ni jedna senka nije preletela preko prozora – laste su odletele i gnezdo je ostalo prazno. Vratile su se sledećeg proleća, bilo ih je više i lastavičji apartman nad mojim prozorom se proširio. I ne znam kada su prestale da dolaze i da li su se gnezda odlepila i raspala, jer sam se odselila i napustila pogled kroz prozor iz svoje sobe. Otišla sam i ostavila roditelje da gledaju u prazno gnezdo.

Nisam više mislila na lastavičju porodicu, a ni na svoje roditelje – svijala sam sopstveno gnezdo i uspelo mi je da izvedem dva kljunića. U međuvremenu sam se puno vozila lokalnim putevima i stalno viđala rode i njihova gnezda – velika i razbarušena, poput ekstravagantih šešira, na vrhovima stubova. Viđala sam ih u paru, u letu i prilikom sletanja u gnezdo, viđala sam vižljaste mladunce i njihovu obuku za napuštanje gnezda. U jesen su gnezda ostajala prazna i govorili smo „vratiće se rode“. Jer tako rade rode. I laste. Vraćaju se i opet gaje ptiće, koji će svojim snažnim krilima napustiti gnezdo, ako bude sve u redu. Popravljaće stara gnezda ili će svijati nova, prateći svoje životne cikluse. Prirodno. Ali priroda ima mnogo veze sa tugom i pogled na prazno gnezdo mi uvek izazove uzdah, a često i suze.

Kad uradiš sve kako treba, ostane ti prazno gnezdo.

Prirodno je da deca odrastu i odu od kuće. Napuštanje je prirodno. Roditeljske veze su doživotne – ali i one traju samo koliko i naši životi. I svako na kraju uvek ostane sam. Mame rode i mame mačke – i sve životinjske mame – svake sezone gaje nove mladunce i uče ih svemu što im treba za opstanak i gajenje sopstvenih mladunaca. Prazna gnezda, prazne jazbine i napuštena skloništa samo su odgovarajuća mesta za skrivanje, čuvanje i obuku mladunaca, koji moraju brzo da porastu i da odu. Sav živi svet prati cikluse, ne tugujući zbog onih koji su prošli, ne iščekujući one koji će doći, živeći u sadašnjosti. Ali, mi ljudi smo čuvari i vizionari, a sadašnji trenutak je osmatračnica i utočište, na kome možemo razmatrati svoje uspomene i razmišljati o budućnosti. Svesni da imamo sve više uspomena, a sve manje budućnosti. Mi možemo da preuredimo prazno gnezdo i da u njemu uspostavimo drugačiju dinamiku života, koji će nam sasvim odgovarati. Mi ne želimo stvarno da se naša deca vrate, jer to bi značilo da nisu uspela u samostalnom životu i da su poražena, a to bi značilo da mi nešto nismo uradili kako treba. Mi želimo da naša deca sviju svoja gnezda, iako patimo kad to počne da se dešava.

Pročitajte i ovo: Izazovi majčinstva o kojima vam niko ne govori – odrastanje dece je proces razdvajanja

Prazno gnezdo nas ispunjava tugom, ali sindrom praznog gnezda je prirodna pojava, koju možemo da prihvatimo i da se prilagodimo. Jer, prirodno je prilagoditi se samoći, koja nastaje kao smirenje, opuštanje i oslobađanje, nakog godina (i decenija) intenzivnog napora obezbeđivanja opstanka i pružanja obuke našim kljunićima. Tako život treba da ide – svako treba da ide svojim putem, da svija svoja gnezda i proživljava sopstvene tuge i radosti.

Ali, gnezdo se ponekad ponovo napuni, ili se dopuni, ili se ne isprazni na vreme. Kljunići postanu sposobni da hvataju sopstvene crviće, ali i dalje zevaju. Ili se upare u prenastanjenom gnezdu i njihovo ćućorenje postane preglasno (i prebolno) za naše uši. Ili napuste neuspešan pokušaj svijanja gnezda (ili nečije prenaseljeno gnezdo) i vrate se kod kuće.

O, to steže majčino srce kleštima krivice – volim ja svoje dete i to što mi je pred očima svakog dana, ali nešto očigledno nisam uradila kako treba.  

Tužno, prazno gnezdo, bolje je, udobnije i zdravije, od prenaseljenog gnezda. Kad male laste više ne razlikujete od velikih, znači da su sve velike. Kad su sve velike, svaka treba da ima svoje gnezdo, prvo puno, a onda prazno.

U poslednje vreme slušam žene kako mi, pričajući o svojoj (dovoljno) odrasloj deci, zapravo govore to o malim i velikim lastama. One se svađaju sa svojom decom, koja su nervozna i nezadovoljna – jer ne žive u svom gnezdu. Deca bi htela da one napuste gnezdo i ostave ih u udobnosti koju su im stvorile. I to je nešto u čemu smo mi, brižne majke (većinom samohrane i preterano zaštitnički nastrojene), najviše pogrešile. Toliko smo poštovale svoju decu, toliko smo se starale da se ona osećaju važno, voljeno, zaštićeno, dovoljno, toliko smo im služile, da smo ih potpuno uverile da su samo ona važna, a mi nismo. Šta to nismo uradile kako treba? Nismo dovoljno zavolele sebe, ili nismo ni pukušavale, jer nam je bilo dovoljno da volimo njih i da ona vole nas?

Kako stojite sa ljubavlju i vezanošću? Da li su vaša deca sigurno vezana za vas? Da li je sigurna vezanost, ako se pupčana vrpca nikad nije prekinula i naša ljubljena mladunčad nisu postala sposobni lovci, nego bezobrazni oportunisti, koji nastavljaju da koriste naše resurse, ne vodeći računa o tome koliko smo iscrpljeni?

Znam neke parove koji su fino preuredili prazno gnezdo i reorganizovali svoju svakodnevicu onako kako njima odgovara. Više tišine, znači manje buke. Manje kuvanja i spremanja – manje muke. Imaju više vremena, za šta god. Ne nastoje posebno da popune to vreme, prosto uživaju što se ritam usporio i što ima manje toga što moraju i onda kad im nije ni do čega. Znam i neke same majke, koje cene svoje prazno gnezdo, nakon što su preživele sve njegove sindrome i na kraju se uverile da su sve uradile kako treba.

Sindrom praznog gnezda znači da je naš posao završen. Znači da možemo da počnemo da gledamo samo svoja posla. Iako takođe znači da možda moramo da se suočimo sa tim da pored dece nismo imale druga posla – svoj sopstveni život, na primer. Da smo dopustile da nas majčinstvo apsorbuje, jer je to bilo mnogo lakše, nego ulagati napor u osvajanje i vođenje sopstvenog života. Prazno gnezdo je razvojna faza – i za našu decu i za nas. Tera nas da se bavimo sobom i da se pitamo kako ćemo dalje, sa smislom i ispunjenošću, jer smo preživljavanje prevazišli.

Prigrlite odlazak svoje dece, prigrlite svoje osećanje gubitka, prigrlite tugu zbog projekta koji je završen, koji se osamostalio i više mu niste potrebni – predajte svoja autorska prava i povucite se. Prigrlite samoću, tišinu, usporavanje. Prigrlite sebe i svoje zasluge za stanje u kome ste se našle. Tuga praznog gnezda nije poraz, nego doktorska diploma.

Čestitam, sve desetke! Budite ponosni na sebe i počnite da smišljate kako sve možete sebi zahvaliti, kako možete sebe nagraditi i kako sve možete voleti sebe, sada kad više nemate izgovora da to ne radite.

Pročitajte i ovo: Deca (ni)su smisao života

Naslovna fotografija: pexels.com

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.