busy easy blog: Đavo nosi…

Imala sam ih baš mnogo, a svake sezone u moj orman bi se uselile još bar 2-3 nove. U prodavnicama su me glasno dozivale, a onda sasvim ljupko zavodile. U njima sam se osećala kao gracija, pomagale su mi da u svet pošaljem moćan signal svoje ženstvenosti. Onda su iznenada izgubile svoju magičnost, sopstveni odraz u ogledalu oslikavao mi je neku tuđinku u raljama poslovnih pravila oblačenja. U raščišćavanju raznih životnih viškova, među prvima sam iselila baš njih – haljine. 

Nekako s proleća

Kada je dress code u pitanju, delim svoj život na dve poslovne faze. 

U prvoj smo se upinjali da što preciznije izmerimo dužinu suknje i dubinu dekoltea, odaberemo boje i krojeve, razborito pojasnimo neprimerenost cipele otvorenih prstiju. Podrazumevali smo najlonke šta god da termometar pokazuje. Rasipali smo se argumetnima da l’ će casual Friday da nas načisto upropasti, da l’ će zaposleni, zbog mogućnosti da petkom nose farmerice, misliti da je vikend već počeo.

U drugoj fazi sam upoznala neke nove kreativne, dobre, vredne, pametne, ali i one što hvataju krivine i vole da kmeče. Jednom rečju – ljude. Jedina razlika između onih iz prve i ovih iz druge faze bila je u tome što su ovi iz druge nosili uglavnom farmerice i sve ostale komade odeće koji spadaju u „opušteno“. Počela sam sa žaljenjem da gledam sve one pridavljene kravatama i nasađene na štikle, maskirane pravilima odevanja koja bi trebalo da ih prikažu kompetentnijim i važnijim nego što jesu.

Pošto smo zimi zabrađene, nekako s proleća, u kompanijama, ali i u medijima otvara se popularna tema – kakav dress code je primeren za sve žešće letnje žege iliti koliko ko razgolićavanja može da podnese.

Kao potpuno reformisana poslovna žena, silno me zabavljaju diskusije: šta nam poručuju japanke a šta sandale, jesu li bretele prihvatljive ili je granica na „bez rukava“, da li su vidljive tetovaže potpuni no-no ili je to danas sasvim passé tema, koja boja kose govori da smo dovoljno kredibilne…

Kancelarijske sirene

Ako je verovati TikToku, od početka ove godine, estetika „kancelarijske sirene“ je novi business casual stil oblačenja. „To je elegantan, ali ženstven stil, sa dobro ukrojenim komadima odeće, prefinjene i neutralne palete boja. Neki od obaveznih komada su Bayonetta naočare (manji i tanji pravougaoni okvir), vintidž šik tašna, niska tanka štikla (kitten heel), ne mnogo kratka pencil suknja, ukrojeni blejzer, uske pantalone, ešarpe i jednostavni ali smeli dodaci.“

I u letnjem izdanju manje-više isto izgledaju. Ideja je da se silueta i dodaci naglase, a da pritom ne odvuku pažnju od intelekta, ambicije i karaktera sirene (oh, da, i ovo postoji).

Iako „kancelarijske sirene“ na nekim fotkama jako liče na stereotipni prikaz seksi sekretarice iz devedesetih ili uniformisane šalterske službenice u velikim bankama, one su proizvod pripadnica generacije Z koje tek počinju da grade svoj kancelarijski život i samim tim svoj kancelarijski stil oblačenja. 

Dress to impress

Pravila oblačenja postoje još od trenutka kada je neko nekada odlučio da svoju moć i društveni status mora da potvrdi pojavom. Ta „pojava“ se nekad ogledala u ordenju i znamenju (zna se ko sme da nosi krunu), nekad u boji odeće (u Kini je samo car nosio žutu), nekad u materijalima garderobe (u srednjevekovnoj Engleskoj je samo nobles nosio somot, svilu i krzno)… Nepoštovanje ovih društvenih normi strogo se kažnjavalo.

Dress code se menjao kroz istoriju, svaka epoha i nacionalna kultura imale su svoje specifičnosti, i jedno im je zajedničko: iza tih modnih statusnih simbola sve ostalo moglo je da bude šuplje – i srce i glava. Danas ništa nije drugačije. „Kancelarijska sirena“ nije obavezno ni kompetentna, niti osoba od integriteta, niti dobronamerna. Ona je samo stilizovana da izazove takvu percepciju.

Dress to express

Svoje poslovne dane već skoro 10 godina provodim ležerno odevena (nađe se tu i neka haljina) i radim kao za opkladu. Nisam se ni malo raspustila, samo sam se opustila. Rad od kuće nam je pokazao da su ljudi ljubazni, kreativni, posvećeni, vredni, produktivni čak i kad rade u pidžamama. 

Svako pravilo, pa i ovo o oblačenju, pokušava da pošalje poruku ko smo i šta nam je važno. Nekada pravila ne preispitujemo dovoljno, već puštamo da nas vodi ono uz šta smo stasavali, ono što nam je poznato i blisko. U ovako polarizovanom svetu lako pomešamo mišljenja i činjenice, a dress code je upravo to – samo mišljenje, percepcija, perspektiva.

Da sam sad neko u korporaciji, kopirala bih ovo pravilo kompanije Soundstripe: 

„Odmor/bolovanje/slobodni dan i pravila oblačenja – u svemu navedenom verujemo u slobodu i odgovornost. Te dve reči su esencija sve ove četiri politike. Molimo vas ne dolazite na posao goli. Molimo vas ne povraćajte na poslu. Molimo vas idite na odmor, često. Molimo vas ostanite kod kuće sa bolesnim detetom. U Soundstripe-u imate slobodu i zauzvrat tražimo ličnu odgovornost.“

Onda bih pozvala lidere da zavrnemo rukave jer nema ništa teže nego ljudima dati slobodu.

Pročitajte i ovo: Sunce, plaža i… tvoja karijera

Naslovna fotografija: pexels.com

Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih.  Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.