Vožnja u jednom pravcu – nema pauze u menopauzi

Ah, kakav taktičan naziv – menopauza. I sasvim neistinit. Nema tu nikakve pauze, osim one između ciklusa koji se proređuju. Klimakterijum je mnogo pošteniji pojam, jer ne implicira da će se nešto nastaviti posle pauze.  Dostižete klimaks, a onda počinjete da se spuštate sa druge strane osvojenih životnih vrhova – lagano, ako imate dobru genetiku i nešto sreće i mudrosti ili kotrljanjem, ako nemate. A periodi laganog silaska i kotrljanja umeju i da se smenjuju.

Pre nekoliko godina, dosta mlađa prijateljica koja je tada tek zašla u pedesete, požalila mi se na neke smetnje, a ja sam znalački prokomentarisala:

„Ah, hoće to tako u perimenopauzi.“

„Juuu, kakva perimenopauza, pa još sam mlada za to“, rekla je ona.

Posle nekoliko godina shvatila je da je to bilo ukrcavanje na voz za klimakterijum, sa overenom kartom u jednom pravcu. Tako to počinje, dok ste još mladi.

Sa punih 57 odavno više ne mislim da sam mlada, a ponekad se tako i osećam. Ali, pre deset godina sam se isto tako osećala i pitala se kako ću se osećati za deset godina. Sad se pitam da li ću uopšte doživeti još deset godina, ne zato što ću biti nešto mnogo matora, nego zato što je život sumanut i već je pregazio neke meni bliske, mnogo mlađe od mene.

Ne bojte se, razmišljanje o smrti nije tipično za klimakterijum, samo je tipično za mene. A moj veliki prijatelj Jalom (koga nikad nisam upoznala), kaže da je strah od vožnje u jednom pravcu, prosto tipičan za ljude. Trenutno čitam njegova terapeutska iskustva sa klijentima u raznim životnim dobima, koji se suočavaju sa smrću, ili ne žele da se suoče. „Gledanje u sunce“ se zove knjiga. Vesela literatura. Ali pomaže. Kombinujem je sa urnebesnim štivom mog velikog prijatelja Pračeta, koga njegov blistavi duh i visprenost nisu spasli od Alchajmera, kao ni moju majku. I to pomaže.

Ne znam za vas, ali meni gola istina uvek pomaže.

Pročitajte i ovo: Zatvaranje krugova i druge životne potvrde

U međuvremenu, saznala sam dosta toga o takozvanoj menopauzi i zaista nisam sigurna da li će vam moje istine išta pomoći. Jer, pre svega, za vreme svega, a uglavnom i posle svega – sve je subjektivno i individualno.

Vrlo dugo sam se vozila na poslednjem talasu mladosti. Klimakterijum me uhvatio na prepad negde oko pedesete, kad sam prestala da se pitam dokle, jer sam bila zauzeta preživljavanjem nekih gubitaka. Prvo mi je umrla majka, sa kojom sam imala napet odnos anksiozne vezanosti, što je došlo kao olakšanje i pomirenje. A zatim mi je ćerka otišla na studije, što me dočekalo na volej i potpuno razvalilo. Sindrom praznog gnezda na steroidima. Osećala sam gubitak i osećala sam krivicu što osećam gubitak dok je moje dete uzbuđeno i srećno pred izazovima samostalnosti i odgovornosti. Nisam to dobro odradila. Nisam bila spremna. Trebalo mi je šest meseci da shvatim da sam u depresiji i u perimenopauzi.

Da, to je doba kad deca odrastaju i odlaze, roditelji stižu na kraj jednosmernog putovanja, a vi više ne možete da rodite još jedno dete i ponovo budete mlada mama (mlada mama je žena koja je rodila dete, bez ozbira da li ima 20 ili 50 godina, da razjasnimo).

U nekim godinama, život prilično postane preživljavanje gubitaka, koji počinju da se ređaju i ne prestaju.

Osećala sam neke tipične i sve moguće atipične simptome u kojima se depresija preklapala sa perimenopauzom – bilo mi je muka od jutra do sutra, nisam uspevala da obuzdam opsesivne anksiozne misli, nisam mogla da se oslonim na svoj rezon i osećaj. I dok su me napadali naleti studeni u kostima svake večeri, pitala sam se gde su ti valunzi, a kad su stigli, otkrila sam da nisu nimalo prijatniji od talasa hladnoće. Srce mi je skakalo u grudima, ničim izazvano, dok sam mirno ležala i to je umelo da potraje.

Nisam se plašila. Posmatrala sam sebe kako ludim i razmišljala o svojoj majci i svojoj ćerci, o transgeneracijskim traumama i prenosu. Radila sam Hoponopono meditaciju, u nekoliko ciklusa. Disala sam. Išla sam u šumu i hodala bosa po zemlji i kamenju. Otkrila sam da dobro uzemljenje olakšava oklevajući menstrualni ciklus (koji posle dva, tri meseca pokušava da krene), kao što ga i seks olakšava.

Te savete nećete pročitati u tekstovima o prirodnim načinima da olakšate tegobe perimenopauze. Ni ja ih nigde nisam pročitala, prosto sam se okrenula onome što mi je blisko – svom telu, svom osećaju, svojoj duhovnoj orijentaciji, svom unutrašnjem vođstvu, koje je bilo žestoko uzdrmano unutrašnjim tektonskim poremećajima. Ok, to su sile prirode, to su emocije, to je energija, a tu sam na svom terenu, čak i ako samo ležim sklupčana na njemu i jedva se oteturam do kupatila.

Uključio se pojačivač svih nerazrešenih unutrašnjih sadržaja, zato sam luda. Hormonski lonac ključa sto puta gore nego u pubertetu, a i tada sam bila luda. Ludilo je moje prirodno stanje, a pojačano ludilo traži od mene da se pojačano angažujem. Rad sa senkom, tako se to zove. A moje senke su se izdužile i preklopile me. Prigrlila sam ih, umotala se u njih i boravila sa njima. Imale su mnogo toga da mi rasvetle.

Intenzitet je posle nekog vremena opao i klimakterijum se odomaćio i razgaćio. Upoznali smo se i počeli lepo da se družimo. On meni glavobolju, tahikardiju, valunge, anksioznost, bolove u leđima, izostanak menstruacije, nesanicu, pad energije. Ja njemu, hvala. Uzimala sam sve što mi je davao kao poklon i svaki sam pokušavala da raspakujem i vidim šta je unutra. Kad ne uspem, popijem kafetin i pola leksilijuma i anesteziram se da mi bude lakše. I ne osećam da sam izdala svoje principe kad to uradim, jer mi se u mojim godinama prilčno jebe za principe. Zanima me samo ono što je meni prihvatljivo i razumljivo u datom trenutku. A to su različite stvari u različitim situacijama. I nije kao da uvek uspem da prepoznam pravu stvar, ali ne krivim sebe zbog toga.

Uopšte, ulazak u klimakterijum i menopauzu doneo mi je mnogo više razumevanja i saosećanja za samu sebe, nego išta i iko do sada. Truckam se u vozu sa kartom u jednom smeru, malo čitam Jaloma, malo posmatram pejzaž i malo je lakše, subjektivno. Objektivno, gubici se gomilaju. Ali, sve je subjektivno. Moj novi veliki prijatelj me gleda iz ogledala. I lepo se družimo. On meni hvala, ja njemu hvala.

Pročitajte i ovo: Srednje godine – vreme sve čudnije i čudnije

Aleksina Đorđević