Klimakterični dnevnik: Povezivanje generacija
Stojim u parku blizu obale, na dogovorenom zbornom mestu i pokušavam da zaustavim suze koje su se ovih dana potpuno otele kontroli. Starim, valjda zato stalno plačem, mada moram da priznam da je ovo bio jedan od najemotivnih vikenda u mom životu. Kroz glavu mi neprekidno prolaze slike predhodnih dana i ne mogu da se smirim, iako sam baš zbog toga došla ranije.
Krećem u šetnju obalom, more u martu nikada nisam videla. Sviđa mi se. Ima neku neverovatnu silovitost, snagu, neukrotivost koja te i zadivljuje i plaši, ali ujedno i postavlja na pravo mesto. Čini mi se da po prvi put jasno shvatam koliko smo sitni naspram prirode, a pritom ubeđeni da je kontrolišemo. I ta silovitost mora i moja beznačajnost, spoznaja da sva snaga i pamet nisu kod mene, izazivaju olakšanje i nekako me lagano umiruju. Moram da budem staložena u autobusu. Čeka nas dug put do Beograda, a ja želim da kontrolišem svoja osećanja, već sam dobila par opomena od sina. Lakše mi je samo što su i drugi roditelji pogubljeni.
Predhodne nedelje su bile čudno otrežnjujuće. Sve se tako brzo i iznenadno dešavalo, kao da sam izvučena iz neke letargije, nekog zaglavljenog posmatranja života i sad odjednom prodisala. No, ta čudna grudva u grudima satkana od snažnih emocija nije popustila. A iskreno i ne želim, čini mi se da me drži budnom i živom. Brzina dešavanja me je zaskočila potpuno nepriremljenu.
Jednog ponedeljka je došao sin i rekao da njegov razred planira da zakupi autobus i ide u Igalo. Želeli su da posete druga iz odeljenja koji je tamo bio na rehabilitaciji, ozbiljno je povređen kada ga je udario auto na pešačkom prelazu. Dečak već nekoliko meseci nije išao u školu, nema ocene, pitanje je kako će i maturu da položi, a za par nedelja je punio osamnaest godina.
Ideja je potekla od dece, želela su da ga iznenade i obraduju rođendanskom žurkom. Naravno, odmah su se uključili i njegovi roditelji, rezervisali su salu, pozvali rođake, prijatelje. I tako je to krenulo spontano da se širi i zahuktava i na kraju su se pridružili i profesori. Zatražili su od direktora dozvolu da dečaka tamo propitaju, odnesu testove i koliko-toliko ga ocene.
I lavina je krenula. Deca, naša razmažena, nesposobna deca koja samo bulje u telefone, su napravila oganizacioni odbor, podelila se u sektore i svako je dobio svoje zaduženje. Napravili su i filmsko veče u gimnaziji ne bi li prikupili nešto novca i pomogli njegovim roditeljima.
I sve su radili sami, sve je bila njihova zamisao, mi smo samo stajali sa strane zaprepašćeni organizacijom. Isplanirali su i prevoz starijih osoba do autobusa, dekoraciju, poklone, zastavu njegove omiljene Crvene zvezde, duhovite transparente. Čak su se povezali sa gimnazijalcima iz Herceg Novog, koji su im odmah obećali pomoć oko rezervacije smeštaja za sav taj svet. Mnogi su ponudili besplatno stanove. Na jednom mestu bilo je toliko kreativnosti, drugarstva, sposobnosti, ljubavi i brige.
Na početku smo mi roditelji bili sumnjičavi, ukočeni, zabrinuti i iskreno, samo smo stajali sa strane i čekali da odustanu, ali ta njihova istrajnost i požrtvovanost nas je zadivila i posramila i u jednom trenutku prodrmala kao struja. Posle nedelju dana krenuli smo da se budimo i povezujemo, sa velikom željom da im pomognemo.
Zanimljivo, podršku i pomoć su prihvatali, ali nam nisu dali da se mešamo u organizaciju. I tako, probuđeni njihovom energijom, počeli smo da dajemo predloge, jedan od očeva, privatni autoprevoznik, dao je dva autobusa, mame arhitektice su nabavile dekor, počeli smo da spremamo hranu za put, neke tate su preuzele piće, neke prevoz robe, ja sam sašila zastavu gimnazije. Kako su nas samo protresli i povezali! Jednu uspavanu sredovečnu generaciju su podmladili i digli na noge.
Sve je proteklo savršeno, kao zaraza se širio njihov entuzijazam i ljubav, pridružili su se i pomogli u svemu i lekari i građani Igala i Herceg Novog. Bilo je dirljivo, lepo, veselo i ja, eto plačem već tri dana. Kao da još uvek ne mogu da shvatim da su to naša deca i da su toliko bolji od nas.
Koliko smo samo bili nepravedni: oni nemaju empatiju, ništa ne znaju, lenji su, neodgovorni, ne čitaju, hm, jesmo li sve to smestili u njih ne dajući im nikakav prostor za slobodu, rast, propitivanje, nemajući oči i uši za njihove dileme i probleme? Da li je moguće da smo predrasude naših roditelja (koje smo toliko mrzeli) samo nastavili da prenosimo dalje, na sledeću generaciju? I sve to kao vajni intelektualci.
Tek sad sam svesna tog stalnog straha kod nas, ne može, teško je, nepromenljivo, a onda nas oni za dve nedelje naglo osveste i povežu. Izgleda da nama nedostaje ematije za njih, razočarani sobom, svojim životom i zaglavljeni u sopstvenom nezadovoljstvu, kritikujemo ih napamet bez davanja prostora za njihovu inicijativu i glas. Ubeđeni da sve najbolje znamo, nismo ih videli.
Izvinite deco, grešili smo. Ali sad smo tu, za vas i uz vas.
I da ne zaboravim, hvala vam puno za buđenje.
Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
