Odrastanje uz ideju da treba da budemo mršaviji - i posledice koje ostaju

U najosetljivijem razvojnom periodu, pubertetu i adolescenciji, postajemo svesni sebe na način na koji to ranije nismo bili. Provodimo sate pred ogledalom, proučavajući svoje telo, primećujući ono što nam se sviđa – i ono što nam se ne sviđa. A šta ćemo uočiti i izdvojiti – i zbog čega ćemo se stideti sebe – umnogome zavisi od poruka okoline. Drugim rečima, odnos prema telu se gradi u mladosti i oblikuje naše samopouzdanje. Ili stvara gomile materijala koji kasnije pokušavamo da obradimo i prevaziđemo komplekse.

Živimo u svetu u kome je mršavost ideal lepote koji mediji propagiraju. Slika o telu nadjačava realnost – svi žele da izgledaju holivudski. Niko ne želi da izgleda kao što svi oko njega izgledaju, u svojoj raznolikoj telesnoj nesavršenosti. Broj na vagi i centimetri obima imaju veću težinu od onoga kako se osećamo u sopstvenoj koži. A to počinje rano – u današnje vreme još ranije nego pre dve ili tri decenije.

Pubertet je period kada prvi put ozbiljno gledamo sebe očima drugih. Kada učimo šta znači dopadati se drugima, uklapati se i “biti dovoljan”. I upravo tada, poruke koje primamo u porodici, među vršnjacima, kroz medije, mogu postati glas koji gradi ili narušava samopouzdanje.

Nova istraživanja ukazuju na ono što su mnogi intuitivno osećali: pritisak da smršamo u adolescenciji može ostaviti dugotrajne posledice na odnos prema sopstvenom telu, čak i mnogo godina kasnije.

Pročitajte više o tome: Kako body shaming utiče na prihvatanje sebe i svog izgleda

Odnos prema telu pod pritiskom idealne slike

Razvoj unutrašnjeg kritičara

Zamislite tinejdžerku (ili se setite svoje adolescencije), a ako imate ćerku u pubertetu, ne morate ništa da zamišljate. Dakle, ta tinejdžerka koja otkriva sebe, prvi put čuje neki komentar o svom telu. Možda kroz šalu ili “dobronamerni savet” o tome da bi mogla malo da smrša. Neposredna okolina vrlo često na ovaj način podržava nerealne holivudske slike o telu, koje tinejdžeri već imaju u svojim glavama (telefonima).

U tom trenutku, to može delovati bezazleno, ali telo pamti osećanja koja su se uzburkala. Stid, zbunjenost, strah, ljutnju. Istraživanja pokazuju da osobe koje su u mladosti osećale pritisak da smršaju - bilo kroz komentare porodice, zadirkivanje ili medijske poruke - kasnije u životu češće razvijaju ono što se naziva internalizovana stigma telesne težine. To znači da negativan odnos prema telu više ne dolaze spolja - već iznutra. Glas okoline, postaje sopstveni glas.

Unutrašnji kritičar osvaja svoje mesto i nastavlja da ga osnažuje nezadovoljstvom. I to nema veze sa realnim izgledom i težinom osobe. Čak i oni koji se uklapaju u društveno prihvaćene standarde mogu nositi duboko nezadovoljstvo sobom.

Odnos prema telu u najosetljivijem periodu

Adolescencija nije samo period promena u telu, već i vreme kada se gradi identitet. Kada pokušavamo da razumemo ko smo, gde pripadamo i koliko vredimo.

U tom procesu, spoljašnji uticaji imaju ogromnu snagu:

• Porodične poruke oblikuju osnovnu sliku o sebi.
• Reakcije vršnjaka utiču na osećaj prihvaćenosti.
• Mediji postavljaju standarde koje je gotovo nemoguće dostići.

Kada se sve to spoji, nastaje pritisak koji može biti suptilan, ali konstantan.

Poruke poput:

• “Trebalo bi da smršaš”
• “Ovo ti ne stoji”
• “Pogledaj kako ona izgleda”

mogu delovati bezazleno, ali u osetljivom periodu života postaju temelj na kome se gradi samopouzdanje - ili njegov nedostatak.

Uz društvene mreže, taj pritisak je još kompleksniji. Sa jedne strane, postoji veća vidljivost različitih tela i pokreta koji promovišu prihvatanje. Sa druge, algoritmi često pojačavaju nerealne standarde i neprekidno poređenje.

Kada komentar postane identitet

Jedan od najdubljih problema nije sam komentar - već način na koji ga osoba usvoji. Kada neko dovoljno puta čuje da “nije dovoljno dobar” zbog svog tela, postoji rizik da to počne da doživljava kao činjenicu, a ne kao mišljenje.

To može dovesti do:

• trajnog nezadovoljstva sopstvenim izgledom
• narušenog odnosa prema hrani
• preterane kontrole ili, suprotno, gubitka kontrole
• osećaja stida i krivice vezanog za telo
• izbegavanja situacija u kojima je telo “vidljivo”

Najvažnije i najbolnije – osoba može početi da oseća da njena sopstvena vrednost zavisi od izgleda.

Odnos prema sebi – posebno ranjive grupe

Iako se ovakva iskustva mogu desiti svakome, istraživanja pokazuju da su neke grupe posebno osetljive na internalizaciju negativnih poruka.

To su najčešće:

• devojke i žene
• osobe koje se ne uklapaju u dominantne društvene norme (uključujući i seksualnu orijentaciju)
• oni koji su doživeli vršnjačko nasilje ili zadirkivanje
• osobe koje su imale manje podrške u okruženju

Ono što je zajedničko svima jeste potraga za prihvatanjem i ranjivost u trenutku kada se ta potraga oblikuje.

Pogledajte i: Izazovi transrodnog identiteta – šta treba da znaju roditelji transrodne dece

Kako promeniti narativ kao tinejdžer, ali i kao odrasla osoba

Dobra vest je da se odnos prema sebi i sopstvenom telu može menjati - postepeno, kroz male pomake u načinu razmišljanja i okruženju koje biramo.

Ako imate tinejdžera, podstaknite ga da gradi zdrav odnos prema hrani i kretanju, sa fokusom na energiji, snazi i dobrobiti, ne na izgledu. U periodu formiranja slike o sebi, važno je da mlada osoba bude okružena ljudima koji je vide kao ličnost, vile i podržavaju. Takođe, preporučljivo je da tinejdžeri biraju sadržaje na društvenim mrežama i da prate profile koji ih inspirišu, a ne one koji izazivaju nesigurnost. Razgovor sa roditeljima, nastavnicima, školskim psihologom ili sa nekim kome veruju, važan je vid podrške.

Jednako je važno i kako odrasli govore o telu - ne samo o tuđem, već i o sopstvenom. Deca ne slušaju samo šta im se kaže, već i kako mi govorimo o sebi.

Odrasli koji nose ove obrasce, obično tek kasnije shvataju koliko su rane poruke oblikovale njihov odnos prema sebi i svom telu.

Prvi korak je prepoznavanje, a zatim postepeno pomeranje fokusa:

• sa izgleda na funkciju (“moje telo me nosi kroz život”)
• od kritike ka zahvalnosti
• poređenja na lični doživljaj

Ako misli o telu zauzimaju veliki deo svakodnevice, razgovor sa stručnjakom može biti važan korak ka razumevanju i oslobađanju od tih obrazaca.

Odgovornost društva za odnos prema sebi

Iako je lični rad važan, ova tema prevazilazi pojedinca. Način na koji kao društvo govorimo o telu ima stvarne posledice. Kada se vrednost osobe vezuje za izgled, šalje se poruka koja oblikuje generacije. A kada se prihvata različitost, otvara se prostor za zdraviji odnos prema sebi.

Zato promena počinje u razgovorima koje vodimo, u komentarima koje izgovaramo i u standardima koje biramo da podržimo. Možda ne možemo izbrisati reči koje smo nekada čuli, ali možemo promeniti način na koji ih danas razumemo.

Telo nije projekat na kome treba raditi i stalno ga popravljati – ono nam omogućava život i zaslužuje ljubav i poštovanje.

Istražite zdrave načine komunikacije sa tinejdžerima: Saveti za zdravu komunikaciju sa svojim tinejdžerom

Fotografije: Lummi

Autor: Brankica Milošević