Kolumna 35+: A šta ako nemamo plan?

Bio je topao prolećni dan, maj se ukazao u svoj svojoj divoti, a Lj. i ja smo sedele na betonskoj terasi ušuškanoj među blokovskim četinarima, pile kafu i motrile na moje dete koje je između naših nogu pokušavalo da vozi trotinet. Lj. mi je omiljena majska osoba, praktična, izdržljiva i prizemna, sa srcem većim od Azije i spoljašnošću kakve susrećemo kod finskih fashion blogerki. Lj. je, takođe, i prava osoba za duge smislene razgovore, a tog dana na terasi zaključile smo da jedan isti vodimo već godinama. Taj razgovor svaki put počinje rečenicom koja glasi: I dalje ne znam čime želim da se bavim u životu. 

A nije da nismo pokušavale. Ako saberemo zajednička iskustva, bilo je tu svega – i rada u beskrajno nezanimljivim internacionalnim kompanijama i rada u kulturi, i davanja otkaza da bi se putovalo u Japan i davanja otkaza da bi se sačuvalo mentalno i fizičko zdravlje, i napredovanja i stagnacije, ali nikada, nikada prave lične satisfakcije kakvu smo obe priželjkivale na poslovnom planu. 

Takođe, oduvek smo morale da budemo veoma pažljive kada o ovoj temi govorimo sa ljudima van svog balona od sapunice, budući da naša okolina rečenice “ne znam čime želim da se bavim” ili “znam čime želim da se bavim, ali je to u ovom kontekstu finansijski neodrživo” najčešće tumači kao manifestaciju čistog sebičluka ili neozbiljnosti i infantilnosti (čitaj razmaženosti). Suštinski, to je veoma daleko od istine. Ali, kada dođemo do određenih godina, približimo se četrdesetoj i po tumačenju mnogih umočimo vrh nožnog palca u grob, nije nam više dozvoljeno da se preispitujemo, budemo nesigurne u svoje izbore i nezadovoljne trenutnim stanjem. Ako do sada nismo uspele da se saživimo sa svojom poslovnom personom, to je to, kraj, ambis u vidu one dživdžanske rečenice: “Ćuti, ne talasaj, budi srećna što imaš posao”.

U mom slučaju, u životu koji sam živela pre nego što sam dala otkaz, to je značilo da bi svakog jutra trebalo da se budim uzbuđena što ću doprineti da se instalira još jedan bankomat u Antverpenu, dok mi dete raste i doživljava prve spoznaje sveta u nekoj predškolskoj ustanovi, daleko od mojih očiju. U slučaju Lj, koja još uvek nije dala otkaz, to bi značilo da mora da bude neizmerno srećna što svakog dana obaveštava klijente o karatkeristikama novih mobilnih telefona. Besmisleno. Prećutno smo donele odluku da o nebuloznim poslovima (pročitati Dejvida Grejbera), koji su nam se nastanili u živote kao leglo komaraca i isisavaju nam krv iz godine u godinu, razgovaramo sve dok ih u potpunosti ne iskorenimo iz svoje svakodnevice, makar to trajalo godinama. Dok ne ustanovimo sa sigurnošću čime zaista želimo da se bavimo u životu, odnosno, kako da radimo ono što nam prija i u čemu smo dobre, a da to bude finansijski opravdano u našim mikrouniverzumima. 

Da li nam je potreban plan? Verovatno, ali hajde da zastanemo na trenutak i razmislimo o samoj suštini planiranja. 

U današnje vreme, ako nemate plan, posmatraju vas kao da nemate kupatilo ili vodu za piće. Plan ishrane, plan treninga, plan za radnu nedelju, plan za napredak u karijeri. U eri lajfkoučeva svaki pedalj univerzuma i svaki piksel metaverzuma vrište: “Moraš imati plan!”. Takva retorika poput točkova melje neentuzijastične planere poput nas dve. Šta ako plan ne postoji? Jesmo li u tom slučaju promašena bića? Rekla bih da psi, ptice i ljubičice ne prave dugoročne planove, pa opet se svrha njihovog postojanja na ovom svetu ne preispituje. Planovi se često izjalove kada se dogodi život, a uspešnost bi trebalo da se meri po tome koliko se nakon toga dobro dočekamo na noge. Ili, kako je to lepo izrekao Majk Tajson: “Svi imaju plan dok ih neko ne zvekne po ustima”.

Dakle, nemamo plan (ili bar ne onakav o kakvom će vam govoriti na biznis seminarima), ne pronalazimo radost u kapitalizmu i čini nam se da uludo trošimo svoje talente. Da li je prekasno da govorimo o tome nakon trideset i pete? Ima li smisla da o ovoj temi pričamo imajući u vidu socio-ekonomske odlike društva čiji smo deo? 

Mogu li sopstvenu nezaposlenost da prekinem tako što ću monetizovati naklonost prema pisanju (a da to ne podrazumeva pisanje tekstova o poslednjim modelima električnih četkica za zube)? 

Može li J. svoju ljubav prema hodanju i prirodi da stavi u džep i njome plati račune? 

Sigurna sam da može, samo moramo da provalimo kako. Makar to podrazumevalo prečešljavanje stvarnosti u zajedničkim razgovorima na terasi još mnogo dugih godina.

Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.