Intervju: Ana Plavšić, književnica
U svetu dečje književnosti, gde mašta cveta, a reči grade čarobne univerzume, Ana Plavšić se ističe kao autorka koja mališanima vraća radost čitanja. Kroz avanture neodoljivog junaka, mačka Milisava, ona ne samo da zabavlja najmlađe čitaoce, već ih i uči važnim životnim lekcijama. Književnica ovom prilikom otkriva kako je nastao Milisav, zašto se odlučila za pisanje dečje književnosti, i kako vidi budućnost kreativnog pisanja u obrazovanju.
Možete li nam reći nešto više o poruci vaše nove knjige za decu "Herojstvo mačka Milisava"? Na koji način se razlikuje od prethodne knjige u serijalu ("Avanture mladog Milisava")?
Prvo želim da vas upoznam sa glavnim junakom Milisavom, o kome možda i jedino znate to da je brkati crni mačak, pa bih u najkraćim crtama Milisava opisala kao jednu crnu, neobuzdanu, radoznalu tačku, koja neprestano skače po belome danu. Jednostavno, njega je nemoguće ne primetiti. Pun je ljubavi i prijateljstva i u svome kraju je omiljen, ali po potrebi, doduše, veoma retko, desi se i da lupi šapom po glavi svakoga ko to zasluži, a zasluži onaj ko “remeti njegov mir”.
Prva knjiga “Avanture mladog Milisava” je jedna velika pustolovina koja sadrži mnogo topline, radosti, dozu ludosti, priče o prijateljstvu i o jednoj velikoj potrazi, za onim najvrednijim, što mi odrasli često izgubimo usput u svom odrastanju – a to je potraga za snovima. Jer znate, jedan mudar mačak je rekao: Jedino ćeš biti radostan ako pratiš svoje snove – i to je ono što je vodilja, poruka, ne samo prve knjige, već svih priča kad govorimo o deci.
“Herojstvo mačka Milisava” je druga knjiga iz serijala o mačku Milisavu i pisana je na ćirilici, tj. obe knjige su na ćirilici, što je meni od posebnog značaja. Naš omiljeni junak Milisav se vraća u još jednoj nezaboravnoj, možda bih dodala malo opasnijoj avanturi, ali je knjiga koja nas ponovo podseća na važnosti empatije, saosećanja i ljubaznosti, za koje mislim da polako blede u našem društvu. Osim toga, velika snažna poruka knjige koja bi trebalo tako jako da odzvanja u ušima svima nama jeste poruka o zaštiti i brizi o životinjama, ali i zaštiti životne sredine.
Kako ste došli na ideju da glavni lik vaše knjige bude mačak - i zašto baš Milisav? Da li privatno gajite posebnu vezu sa mačkama?
Tako lako – ušetao je jedan crni mačak, krupnih crnih očiju kao crna noć i telom vitkim kao panter. Njegov korak je bio veoma graciozan, kao da lebdi po podu, dok su mu brkovi drhtali u ritmu njegovih misli. Kad sam pomislila da ga ništa više ne može učiniti zanimljivijim od tih očiju i laganog koraka, on je počeo da prede i mjauče, ali ne kao svaka mačka – ne, ne, šta da vam kažem to su bili pravi poetski stihovi!
Taj čudesni mačak ispredao je jedan poseban stih: Sede Milisav u jedan voz, iako beše mokar skroz. U vozu beše društva dosta, ali on ipak sam osta. Zgrabio je s jednog stola, celo pile i još pola… I nakon jednog stiha, nastala je cela pesma o mačku Milisavu, pa se pesma proširila i na radio-dramu, a onda je sledeći tako jasan i logičan korak bio knjiga o Milisavu. Pesma o mačku Milisavu se i nalazi u prvoj knjizi ovog serijala “Avanture mladog Milisava”.
A zašto baš Milisav, pitali ste me, pa zato što je ime znak, a on je mio(li)sav i kad je taj i takav mačak, nedoljiv i šarmantan neočekivano ušetao u moj život, sa tim neodljivim stihovima koje je ispredao, počela je da se gradi i stvara ta posebna veza između mene i mačaka. Onaj ko je imao sreće da ima mačku za kućnog ljubimca zna koliko one mogu biti svoje, snažne, tvrdoglave i čiji karakter nije tako lako ukrotiti, a koje vam se vrlo brzo podvuku pod kožu, i postanu vaš odan i veran prijatelj.
Kakve planove imate za treću knjigu u trilogiji o mačku Milisavu?
Treća knjiga se još uvek kuva, kako u glavi, tako i u mom stomaku. Ono što bih volela i čemu se radujem i nadam da će se sledeće godine čitati.
Kako izgleda vaš proces predstavljanja knjige deci na radionicama? Šta vas je iznenadilo u radu sa njima?
To je moje druženje sa decom, kako volim da kažem; dakle, nije klasično predstavljanje knjige, kao kad biste otišli na promociju knjige omiljenog pisca čiji rad pratitie i volite. Mi se družimo i fokus nije na meni, već je sva pažnja usmerena na decu, koja su došla da čuju priču o hrabrom, brkatom i crnom mačku, nalik na pantera. I da dodam, ako niste znali, taj Milisav je prvak joge u svojoj ulici; i znam da bi mnogi rekli, koji ga znaju, kako je njemu lako da bude prvak, jer je jedini mačak u ulici. E, baš taj i takav Milisav okuplja decu širom Srbije i naše druženje je jedna intenzivna interaktivna pričaonica.
Ne čitam odlomke, kako bih im zagolicala maštu i eventualno otkrila o čemu se u knjizi radi, već su deca ta koja sama dolaze do zaključka šta je radnja i glavna tema. Trudila sam se da osmisilim najbolji koncept na koji mogu da im približim knjigu o Milisavu (jednako je dobar za bilo koju drugu knjigu). Samo im malo pomažem, jer ih vodim kroz ilustracije, ali sve ostalo jeste na njima – i zato i daje rezultate, jer o knjizi pričamo na zabavan, veoma snažan i drugačiji način. I ako me pitate šta me je iznenadilo, rekla bih vam to koliko deca zapravo ipak imaju želju za čitanjem i vole knjigu, samo je važno, posebno mlađoj deci, kojoj se i ja obraćam, da im se knjiga prezentuje na malo drugačiji, njima zanimljiv i prihvatljiv način.
Dakle, oni su ti koji istražuju, razmišljaju čije vijuge su uključene sve vreme i moje prisustvo ih samo podstiče da vijugice iskoriste, kad ih bilo šta pitam. Deci uvek naglasim da ne postoji pogrešan odgovor i da budu slobodna da kažu sve na šta pomisle, a onda se i iznenadim bogatstvom tih odgovora. Deca stvari posmatraju iz više uglova, i to je ono što nama odraslima nedostaje, a mogli bismo učiti od mlađih.
Koji je bio najveći izazov u održavanju pažnje dece tokom radionica, s obzirom na to da su danas često preokupirani gledanjem u ekran?
Verujte mi da izazova nije bilo kako im vratiti fokus na temu i kako održati pažnju, ne, veoma su uključeni, živahni i ljubopitljivi, što me posebno raduje. Ali ako bih izdvojila nešto kao izazov, rekla bih da su to njihova pitanja. Nekada, da bih dala odgovor na njihova pitanja, dobro moram da razmislim šta da im kažem i eto vam izazova.
Zašto ste odlučili da se fokusirate na pisanje za decu mlađeg uzrasta, a ne za tinejdžere ili odrasle?
Glavni junak naš je mačak Milisav koji priča, koji je heroj, hrabriša, koji koristi svoje supermoći, i još na sve to, mora da rešava sve dileme svojih drugara Tigrića i Mirišljavka, a kao takav jedino je bio približan deci mlađih uzrasta. Svakako, ovo je knjiga za decu, ali uvek volim da dodam – koju čitaju i odrasli, i to jeste tako.
Tinejdžeri imaju svoje, neke druge heroje i junake, i možda ih muče neke druge teme, jer se u tom periodu dešavaju prva zaljubljivanja, možda razočaranja, za koje nisam sigurna da bih još uvek umela na pravi način da im približim kroz knjigu.
Postoji jedan moj rukopis “Mare magnum”, koji jeste za odrasle i prati život sredovečne gospođe koja živi na grčkom ostrvu Krit. Radnja je smeštena u sadašnjem vremenu, ali prati priče iz perioda Drugog svetskog rata i njenih svedočenja o dešavanjima u Jasenovcu.
Roman je prošao 2019. godine u najuži izbor za književnu nagradu IK Dereta i meni je lično veoma važna, jer u njemu možete pročitati istinu o dešavanjima u Jasenovcu. Pisana je po sećanjima moje bake, onoliko koliko je ona dala da se zagrebe ta veoma teška i bolna tema naše istorije, istorije našeg naroda. U planu je da se taj rukopis pretoči u knjigu.
Na koji način se vaše iskustvo u marketingu i ekonomiji odrazilo na vaš pristup pisanju i promociji knjiga?
Pre bih rekla da me je udaljilo, pre nego odrazilo u bilo kom smislu, ukoliko ste mislili na pozitivan uticaj. Upravo o tim dečjim (mojim) snovima za slovima, rečima sam i ja maštala kao dete, a onda su me negde usput tokom odrastanja, zaveli brojevi. Zaveli i zaneli, rekla bih. Korporativni svet vas zgrabi za sebe i malo imate vremena da se bavite stvarima koje zaista volite.
Ako bih odgovorila na pitanje, onda bi to bilo da se odrazilo samo na taj način da sam u jednom momentu prizvala svoje snove iz detinjstva i koliko sam se zapravo udaljila od njih (o kojima nas uči mačak Milisav) i shvatila da su moja ljubav ipak slova više nego brojevi. I sada sam tu, igram se slovima, a ne brojkama. I samo još u prilog tome da dodam, da i brojeve pišem slovima.
Kako vidite ulogu kreativnog pisanja u obrazovanju dece? Da li mislite da bi trebalo uvesti takav predmet u osnovne škole?
Da, to je baš ideja za koju se zalažem i volela bih da se u nekom trenutku i uvrsti u naš obrazovni sistem. Kreativno pisanje podstiče maštu, razvija izražavanje i omogućava deci da na kreativan način istražuju ne samo svoja osećanja, već i ideje i misli. Ako bi postojao takav predmet u školama, deca bi, sigurna sam, učila kako jasnije da komuniciraju, ako želite, mogu reći, učila bi i kako da se izražavaju i pismeno i usmeno i da sagledaju svet iz različitih perspektiva. Sada se vraćam i na jedno od prethodnih pitanja i mog odgovora zapravo, i to kad sam rekla da njihovi odgovori ne mogu biti netačni – jer oni zaista gledaju stvari iz različitih uglova.
Zaista čvrsto verujem i šaljem glas u etar da se razmisli o tako jednoj veoma važnoj stvari, a onda bi se svi veoma iznenadili, jednog dana, kad bi u budućnosti imali više pisaca koji bi stasali u jednako dobre, i zašto da ne, pisce poput Selimovića i Andrića.
Recite nam nešto više o kursevima i kreativnom pisanju za odrasle, kao i mentorskom programu?
Kursevi kreativnog pisanja postoje već duže vreme, ali odrasli ne veruju toliko u svoje snove kao deca i sami sebe sputavaju. Mi sebi postavljamo mnoga pitanja, koja deci ne bi ni pala na pamet, i često mnogi odustanu pre nego što bilo šta i započnu. Kroz moje radionice i mentorski rad prošlo je mnogo divnih žena, pre svega, i više nego muškaraca, ali retki su oni koji svoju priču izguraju do kraja – tu mislim na objavljivanje; ali moram reći da uvek i nije svakome cilj knjiga.
Pisanje je dug proces, rekla bih više je maraton, nego sprint – i ne može sve odmah. Kad napišete rukopis i stavite na kraj tako dugo očekivanu tačku, tek tada počinje još teži deo, a to je revizija.
Kroz radionice se trudim da im što bolje približim moć reči, radimo vežbe, mnogo pišemo i istražujemo nove perspektive.
Kakav je, prema vašem mišljenju, trenutni status dečje književnosti u Srbiji? Na koji način biste ga unapredili?
Trenutni status dečje književnosti u Srbiji je šarenolik, ali mi se čini da ne dobija pažnje onoliko koliko bi trebalo. Volela bih da se više ulaže u promociju knjiga za decu, ali i mnogo veća podrška mladim piscima je važna, koji, sigurna sam, imaju i da kažu (napišu) mnogo toga.
Značilo bi da se u školama podstakne predstavljanje knjiga na jedan interaktivan način, jer se u mom slučaju to pokazalo kao najbolji način za decu, da se čitanje deci približi kroz zabavne aktivnosti i druženja sa piscima, kako bi im bilo zanimljivo i da se deca više povezuju sa pričama koje bude maštu i ljubav prema knjigama.
Pored pisanja za decu, razmišljate li o drugim formama književnosti? Kakve teme biste obrađivali?
Već sam pomenula svoju knjigu “Mare Magnum”, kojoj se nadam da će biti objavljena. Inače ja sam počela sa poezijom i ona je nagrađivana više puta, tako da želja je moja i plan da sve svoje pesme uvrstim u jednu zbirku i objavim.
Moj rad bih opisala kao konstantnu potragu za rečima, ljudskim pričama i iskustvima – volim tačne i iskrene priče i dovoljna mi je jedna reč da od nje nastane pesma, stih, priča… samo jedna reč koju uhvatim u prolazu. Samo jedna reč pokrene lavinu drugih.
Moja radionica za decu se zove “Uhvati reč” baš kao odgovor na pitanje svima kada me pitaju za inspiraciju i svuda oko nas jeste inspiracija, a teme sa jakim porukama, životne priče, radosti i tuge – sve ono što čini život jesu moje teme.
Fotografije: WANNABE Media
Novinar: Nikola Gudelj
