Biće ti bolje, obećavam
Skrolujem po Instagramu i naiđem na objavu: „Stvari koje treba da znate o ovom punom mesecu“. Pošto sam očarana Mesecom i svako veče pred spavanje pogledam kroz prozor da vidim gde je i kakav je, zainteresujem se i počnem da čitam dalje.
„1. Sa punim Mesecom u martu otvaramo se ka razvoju uverenja o drugima. 2. Budi se priroda Anđela Menadel, koji donosi unutrašnju ravnotežu kroz kvalitet prisutnosti. 3. Naš zadatak biće da omogućimo stabilizaciju svojih uverenja o većoj i lepšoj prirodi života.“
Ovo nije za mene
Pročitam još jednom i shvatim da bukvalno ne razumem nijednu stvar. Pošto mi se retko dešava da baš ovoliko ništa ne ukapiram, podelim objavu sa svojom ženskom ekipom u Viber grupi. Vrlo brzo mi stigne prvi odgovor: „Tri puta sam pročitala vrlo pažljivo. Ista priča, ne razumem ništa.“ Taman što mi je na vrh jezika sletela misao „kakva glupost od objave“, stigne i drugi odgovor: „Menadel je anđeo čuvar ekonomije lova.“
Mi nemamo dovoljno reči i pojmova za sva iskustva kroz koja prolazimo. Zbog toga smo bolji u pojašnjavanju onoga što znamo, a kad se radi o nečemu što ne znamo – naše reakcije su plitke. Pošto nemamo ni puno razumevanje ni odgovarajuće reči, dešava se da nepoznato opišemo kao glupo.
Iako i moj mozak obožava da je u pravu, nateram ga da bude malo mudriji. Kako mi se ni tračak radoznalosti da dalje istražim ovu nepoznatu teritoriju nije pojavio, tako iz rukava izvučem jedan od izraza za zdraviji mozak – ovo nije za mene – i srećna produžim dalje.
Još uvek ne
Kad nas je korona zakucala za kauče i kompjutere, odlučim da isprobam na sebi vežbu kreativnog razmišljanja za koju sam odavno čula, ali nikad nisam našla vremena da je testiram. Vežba je vrlo jednostavna: ono čime se inače baviš primeniš u nekom sasvim novom kontekstu. Autori vežbe sugerišu da, na primer, provežbaš kreiranje marketing strategije u uvrnutom svetu iz Murakamijevih knjiga.
Pošto sam tek počela da očijukam sa Murakamijem i još uvek nisam pohvatala sve nijanse njegovog čud(es)nog sveta, odlučim da izbindžujem Hari Poter filmove i kreiram strategiju razvoja liderskih veština za Hermionu Grejndžer. Hermiona se uklapala u profil žena sa kojima želim i volim da radim: štreberka, hrabra, pravična, saosećajna, empatična, nema ništa protiv da radi i protiv pravila kada veruje da postoji viši cilj, ima i čvrstu ruku kad zatreba…
Odgledam sve filmove i odustanem od vežbe. Nedostajao mi je najvažniji sastojak za razvojni plan – jasnoća šta Hermiona želi za sebe.
Rolka: Benetton, Sako: Miamaya Elisabetta Franchi, Pantalone: Miamaya Elisabetta Franchi, Čizme: N fashion Guess, Minđuše: Bomar Swarovski, Torba: Marella, Kaput: Mona, privatno vlasništvo
Ipak, zaljubim se u još jedan izraz za zdraviji mozak koji ona tako često izgovara – „još uvek ne“. „Još uvek ne“ znači da ono što je sada (moje znanje i moje stanje) nije konačno i da ako budem htela mogu da ostvarim više, bolje, drugačije…
Za sada
Kada su moji slavili desetogodišnjicu braka, ćale pokloni kevi set crnih šerpi. Iako sam bila klinka, ostalo mi je u sećanju da je mama bila baš srećna i ponosna na svoj novi set šerpi. Verovala sam da je tata majstor za poklone.
Sa prvim naletom feminizma koji me je zarazio u kasnom tinejdžerskom dobu, od crnih šerpi krenuo da mi se prevrće stomak. Coktala sam s negodovanjem što se keva i dalje tako oduševljava i neguje ih i briska kao da su od samog zlata, a ćaleta sam streljala pogledima koji su govorili: kako si samo mogao da budeš takav kreten da svojoj ženi – prijateljici i ljubavnici – pokloniš nešto što govori da joj je mesto u kuhinji!
Pre nekoliko godina, mama mi pokloni pola seta tih šerpi. Ja umrem od sreće – dobila sam šerpe od najzdravijeg materijala – livenog gvožđa, koje će da mi traju celog života i možda i sledećoj generaciji prenesu uspomene svega lepog što smo nas dve u njima iskrčkale.
Vreme je moćna sila. Ono nas menja, transformiše i preoblikuje. To obično shvatimo tek kad pogledamo unazad. Kad gledamo unapred desi nam se fenomen koji Den Gilbert, psiholog sa Harvarda, zove „iluzija kraja istorije“, gde mislimo da ćemo biti ista osoba od sada, pa dok ne umremo. Preuveličavamo značaj onoga što znamo danas i umanjujemo uticaj onoga što će se desiti sutra.
Znači, za sada sam oduševljena šerpama i za sada niko ne zna kakva ću biti u budućnosti, niti šta će biti sa šerpama.
Reči su važne
Reči učimo i skupljamo otkako se rodimo, upijamo ih i nesvesno ugrađujemo u sopstvenu mapu uma, pomoću koje onda putujemo kroz ceo svoj život. Reči su moćne, one provociraju misli, emocije i reakcije. Reči doslovno mogu da promene naš mozak.
Počni od „ovo nije za mene“, „još uvek ne“ i „za sada“ – biće ti bolje, obećavam.
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.
