busy easy blog: Ubi nas prejaka podsvest
Oteli su me. Usred noći. Ne znam kako, sve mi je u magli.
Kako mi se um bistri tako vidim da sam sama u sobičku, u potkrovlju neke nedovršene kuće. Na sebi imam samo plavu spavaćicu. Panika i strah, poput dve zmije, uspinju mi se od stopala i snažno stežu noge, ne mogu da se pomerim. U ušima čujem svoja pluća, škripava od jeze koja mi trese celo telo.
Prvo se usudim da pogledam kroz otvor za prozor. Vidim zoru kako se sprema. Među vrhovima visokog drveća nazirem još uvek utihlu šumu. Iz suprotnog ugla prostorije dopire žućkasto svetlo gole sijalice. Ustajem. Kolena mi ne veruju da hoću da se pomerim. Plače mi se. S mukom gutam sve vokale koji bi pošto-poto da izjure iz mog grla.
Bosonoga oprezno koračam ka uskom stepeništu, stiskajući se uz zid od hrapave cigle. Osećam kako mi zebnja burgija u stomaku. Na petom sam stepeniku, čujem zujanje starog frižidera. Vazduh smrdi od cigareta. Odjednom čujem snažan, muški, svadljiv glas: „Klafutis, čoveče, klafutis!“.
Stižem do uskih vrata koja su već otškrinuta. Hladni vazduh me peče po grudima. Uvlačim stomak i na prstima se provlačim kroz uski otvor. I budim se. Kakav san! Odakle mi ove misli? I šta je bre klafutis?
Posle nekoliko nedelja naiđem na recept za klafutis sa trešnjama koji sam ko zna kad bukmarkovala na kompu. Usput naučim da se kaže klafuti, sa akcentom na poslednjem slogu, onako da zvuči francuski. Ujedno, po stoti put shvatim koliko je naša podsvest moćna.
Blistavi um
Neću sad da frojdujem, pa ću stvari da pojednostavim – naš um je satkan od svesnog i podsvesnog. Svesno je ovo što upravo sad radiš – čitanje ovih reči, ono gde ti je fokus. U svesno spada svako planiranje, snaga volje, kritičko razmišljanje, procenjivanje i donošenje odluka…
Podsvesno je takođe ovo što upravo sad radiš – disanje, treptanje, borba sa raznim drugim mislima koje te spopadaju dok čitaš, beleženje zvukova i mirisa koji te trenutno okružuju… Podsvesno je sve što naše telo i um rade automatski, to su naše navike, emocije, uverenja, predrasude… Podsvesno pamti kao slon.
Veći deo ili, da budem preciznija, (oko) 90% onoga što radimo je podsvesno, što znači da podsvesno u najvećoj meri kreira naš život. Podsvesno je duplo zeznuto. S jedne strane, podsvesno nema moć da sortira misli, nego upija i skladišti sve ono čemu tokom života svesno poklonimo makar i delić pažnje. Što smo više fokusirani na nešto (na primer da nam je posao katastrofa), to u našem podsvesnom postaje istinitije. S druge strane, podsvesno ima ogromnu moć da se suprotstavi svakom našem neorganizovanom pokušaju da nešto promenimo kod sebe. Kad nemamo plan, strukturu, disciplinu za promenu, podsvesno nam zapravo ne veruje da to zaista želimo.
Hjustone, imamo problem!
Iako je prvi i najvažniji korak za bar povremeno skidanje sa autopilota izgradnja samosvesti, još uvek ima ljudi koji ovoj temi posvećuju vremena koliko ja fudbalskoj reprezentaciji Srbije – 0 sekundi. Nasuprot njima postoji grupa ljudi koja se sistematski i na pravi način bavi sobom i svojim ličnim razvojem. I jedne i druge mogu iz aviona da prepoznam na svojim treninzima.
Između ove dve krajnosti je, čini mi se, sve veća grupa koja je gotovo sumanuto posvećena svom napretku. To su ljudi koji sa predanošću čitaju knjige o ličnom razvoju i popularnoj psihologiji. Oni podvlače ili čak negde prepisuju interesantne rečenice. Na Instagramu prate veliki broj edukatora raznih sorti koji će da im svojim pametnim savetima poprave život. Lajkuju inspirativne citate i misle „oh, kako je ovo lepo rečeno i važno!“. Ponekad idu na neke super treninge ili gledaju zanimljive TED govore i sebi obećavaju da će sve to korisno početi da primenjuju…
U ovoj grupi su i svi oni biznismeni i menadžeri koji pročitaju nekoliko aktuelnih knjiga o biznisu, poslušaju delove popularnih podkasta, hasluju po raznim konferencijama i forumima ne bi li bili u toku sa svim dešavanjima, živo debatuju u društvu sebi sličnih…
I onda… Pa, vrlo često – onda ama baš ništa.
Zbog čega se tako teško menjamo?
Prvo, zbog toga što je naše svesno zaboravno.
Drugo, zbog toga što naš mozak obožava da se drži starog i proverenog, jer mu podsvesno stalno šapuće na uvce da je promena rizična, neisplativa, neizvesna i nadasve bolna. Osim kad mu šapne nešto drugo, kao mom svekru da mu je odzvonilo ako ne prestane da puši. Kad sam ga iznenađeno pitala da li je stvarno ostavio pušenje, s očiglednom tugom mi je odgovorio: „A ne, pušenje je ostavilo mene.“ U prevodu, ona čuvena rečenica da se „ljudi menjaju onda kada je bol od promene manji od bola ako ostanemo isti“ – živa je istina.
I treće, zbog toga što imamo značajan suficit u informacijama, a ogroman deficit u praktikovanju tih informacija. Ako hoćeš promenu – mora da se RADI. Što bi se reklo – nema leba bez motike.
Pročitajte i ovo: busy easy blog: Đavo nosi…
Naslovna fotografija: pexels.com
Aleksandra Stefanović je lični poslovni trener koji inspiriše ljude da začine svoj liderski stil i razviju sopstveni recept za liderski uspeh. Kao konsultant pomaže organizacijama da postave smislene procese upravljanja ljudima koji obezbeđuju da se lideri i zaposleni međusobno bolje čuju, vide i razumeju. Prethodno je radila 25 godina u nekoliko regionalnih i internacionalnih korporacija, a u poslednjih 15 fokus joj je bio na strateškom razvoju zaposlenih. Iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama joj je omogućilo da „iz prve ruke“ nauči i razume izvore inspiracije, ali i izazove i bolne tačke liderstva. Zaljubljena je u muža, ćerku, psa i hranu. U porodici je zadužena za hedonizam.
