Busy life: Jelena Bulatović – izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera i članica Upravnog odbora 3Banke
Upoznajte Jelenu Bulatović, izvršnu direktorku Srpske asocijacije menadžera i članicu Upravnog odbora 3Banke, koja uživa u svakodnevnom upoznavanju novih ljudi, posredovanju u njihovom međusobnom povezivanju i deljenju svog znanja i iskustva sa generacijama koje dolaze. Srpska asocijacija menadžera pod svojim okriljem okuplja preko 450 menadžera i vlasnika biznisa koji posluju u Srbiji, a koji zapošljavaju čak preko 80.000 ljudi – što nam samo potvrđuje značaj Jelenine pozicije. Sa njom smo razgovarali o profesionalnom razvoju menadžera, ali i o diplomatiji sa kojom ima iskustva – a ona nam je u nastavku otkrila kako se nosi sa velikom količinom odgovornosti, šta je privlači u domenu menadžmenta, koji bi savet volela da je i sama dobila na početku karijere, kao i šta je to ispunjava i čini srećnom u životu van kancelarije.
Od 2013. godine si izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera. Šta sve podrazumeva tvoja uloga u ovoj asocijaciji?
Pozicija izvršnog direktora u najkraćem podrazumeva upravljanje svim aktivnostima i programima Asocijacije, uz staranje o reputaciji i održivosti SAM-a kao organizacije. To na dnevnom nivou podrazumeva, zajednički sa mojim timom, traganje za informacijama koje bi bile korisne za naše članove, praćenje trendova, kreiranje različitih aktivnosti i događaja za edukaciju, razmenu znanja i poslovno povezivanje. Moj zadatak jeste i predstavljanje SAM-a pred trećim licima, razvijanje odnosa sa članovima, partnerima, a zajedno sa predsednikom Udruženja i Upravnim odborom, građenje SAM-a kao prepoznatljive i uticajne organizacije. Najlepši deo mog posla, ipak, jeste svakodnevno upozavanje novih ljudi, posredovanje u njihovom međusobnom povezivanju, kao i rad sa članovima i partnerima na deljenju znanja i iskustva sa mladima.
Za one koji nisu upoznati, možeš li nam ukratko predstaviti čime se bavi SAM?
SAM, odnosno Srpska asocijacija menadžera, poslovno je udruženje koje okuplja preko 450 menadžera i vlasnika biznisa koji rukovode domaćim i stranim kompanijama koje posluju u Srbiji, koje zapošljavaju preko 80.000 ljudi i ostvaruju godišnji prihod od blizu 10 milijardi evra. Kao Udruženju nam je pre svega fokus na profesionalnom razvoju menadžera, razmeni i deljenju znanja i iskustva i unapređenju okruženja – kako za poslovnu zajednicu danas, tako i za nove generacije sutra. SAM organizuje i pokreće različite programe i aktivnosti za svoje članove i širu zajednicu, koje su usmerene i na povezivanje menadžera i kompanija i promociju najboljih poslovnih praksi. Kroz različite događaje i aktivnosti pokušavamo da unapredimo i razvijamo i menadžere, koji će to znanje upotrebiti u dalji razvoj kompanija i privredni rast, a samim ti posledično, i brži rast ekonomije i unapređenje društva u celini.
Kao izvršna direktorka, sa kakvim izazovima se susrećeš i šta te iznova motiviše u radu?
Rad sa velikim brojem ljudi uvek nosi veliki broj izazova, jer je potrebno različita očekivanja uskladiti, balansirati među različitim interesima, zatim – biti uvek jedan korak ispred kada je reč o trendovima, informacijama, uvek nuditi nešto novo i korisno što će privući poslovne ljude, a posebno mlade u SAM. Takođe, živimo u nepredvidivim vremenima koji donose mnogo izazova (pandemija, spoljnopolitičke okolnosti…) i koji utiču na sve aspekte naših života. Ipak, sa druge strane, ovaj posao donosi toliko divnih stvari i adrenalina, jer nas ti izazovi čine agilnijim, fleksibilnijim, spremnijim. Ovaj posao mi donosi i pravu privilegiju jer upoznajem izuzetne ljude, slušam njihove priče, sarađujem sa njima, pratim njihove karijere izbliza. Najveće ispunjenje mi donosi mogućnost da nekome pomognem, da otvorim neka vrata, da nekoga povežem, da nekoga ko je nevidljiv, a stručan i izuzetan – istaknem. To me dodatno lično motiviše i čini moj posao izuzetno zanimljivim i lepim.
Kako se uspešno nosiš sa količinom odgovornosti koju sa sobom donosi tvoja pozicija?
Pozicija izvršnog direktora uvek nosi veliku odgovornost prema ostvarenju rezultata, brige o članovima tima, a posredno i o njihovim porodicama, zatim o očuvanju održivosti organizacije. U slučaju udruženja, ta pozicija nosi i odgovornost očuvanja članstva, misije i reputacije organizacije na duži rok. U tom smislu, zahvalna sam što sam okružena ljudima kako u timu, tako i u Upravnom odboru sa kojima delim tu odgovornost. Veliku podršku imam i u predsedniku Udruženja Dragomiru Damljanoviću koji nedvosmisleno pokazuje da ima poverenje u mene i to što radim. Dodala bih da se osećaj odgovornosti ne smanjuje sa godinama, ali radno iskustvo donosi tu jednu vrstu smirenosti, sigurnosti i vere u sebe da je sve ostvarivo ako radite ono što volite i u šta verujete.
Šta je ono što te posebno privlači u domenu menadžmenta?
Ono što me privlači u menadžmentu je mogućnost da primeniš stečeno znanje i iskustvo, svoje ili tuđe, u kreiranju nove vrednosti, rešavanju izazova, pokretanju promena. Privlači me što menadžment nudi alate da se snađete u iznenadnim okolnostima, da se „nosite“ sa različitim izazovima, da iznova testirate, izazivate, sebe. Oduvek sam volela i i dalje izuzetno volim da planiram, organizujem i „gasim požare“, tako da mogu da kažem da menadžment i profesiju menadžera živim i privatno – i svi oko mene. (smeh) Šalu na stranu, u domenu menadžmenta posebno volim rukovođenje i razvoj ljudi radi ostvarivanja postavljenih ciljeva. Taj osećaj da ste inspirisali mladu osobu, da ste pomogli da neko izraste i da se razvije i da je gledate na delu, zaista nema cenu.
Imaš iskustva u oblastima biznis diplomatije, ekonomskog razvoja, komunikacije sa Vladom i državnim institucijama, unapređenja poslovnog okruženja i projektnog menadžmenta. Da li se ova znanja međusobno nadopunjuju ili smatraš da je ipak bolje fokusirati se na samo jednu stručnu oblast?
U mom slučaju, a ja sam ekonomista, sve su to iskustva koja su bila komplementarna, sva ta znanja i veštine se međusobno nadopunjuju i daju mi širinu u razmišljanjima i u pogledu na biznis i ekonomiju. Imala sam priliku da radim za nekoliko sjajnih razvojnih agencija i strane poslodavce i, na moju veliku radost, oprobala sam se u razlličitim poslovima – od ekonomskih analiza, preko projektnog menadžmenta i finansija, do komunikacije sa institucijama. Ipak, u suštini, svi ti poslovi su bili slični na način da ne radite za profit, već za ostvarenje viših ciljeva i ono što je meni lično vrki bitno – da radite na unapređenju društva, naše privrede i zemlje. Da sam lekar, inženjer ili informatičar, verovatno bih težila da se fokusiram i maksimalno razvijam u jednoj odabranoj oblasti.
Jednom prilikom si istakla da, kada se ne bi bavila menadžmentom, bavila bi se diplomatijom. Zašto je menadžment presudio?
Ne bih rekla da je menadžment presudio, za tu profesiju sam se i školovala, već je diplomatija bila moja davnašnja želja koja je spajala više mojih interesovanja i koja daje priliku da predstavljate svoju zemlju u najboljem svetlu. Ali, pošto je u Srbiji vrlo teško ući u diplomatiju, odabrala sam da se i u menadžmentu bavim nečim što se zove biznis diplomatija – da koristim priliku da stičem i održavam relevantne kontakte, da upravljam različitim stakeholderima i da kreiram prilike za promovisanje uspešnih ljudi, biznisa i najboljih poslovnih praksi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, i to me zaista ispunjava.
Dobitnica si nagrade “Žena heroina” za svoj humanitarni rad i doprinos biznis diplomatiji, kao i priznanja “Srebrni znak Crvenog krsta”, koje se dodeljuje za izuzetan doprinos u pružanju pomoći ugroženom stanovništvu. Da li smatraš da velike pobede počinju malim koracima?
Smatram pre svega da svako mora da krene od sebe i da da onoliko koliko želi, koliko može i to bez pritiska i ne iz razloga da očekuje da mu se nešto vrati. Ako bi svako od nas učinio taj mali napor, uradio malo dobro delo, kumulativno bismo učinili mnogo. Lično verujem u princip davanja, humanitarnog rada, dobrovoljno dajem krv, potpisala sam karticu za donora organa još pre 10 godina…, ali isto tako razumem i one koji to ne žele. Kada su bile poplave u Srbiji 2014. godine, instinktivno sam ponudila pomoć i drago mi je da sam pomogla na najbolji način koji sam umela, a priznanja su samo simbol da je to moje malo za nekoga bilo mnogo. Zato je Srebrni znak i nagrada „Žena heroina“ nešto što sa ponosom stoji u mojoj kancelariji i podsetnik da budemo zahvalni na onome što imamo i što možemo drugima da pomognemo kada je potrebno.
Koji savet bi volela da si i sama dobila, te ga sada upućuješ menadžerima početnicima?
Menadžerima na početku karijere i studentima govorim nekoliko stvari: gledajte da iz svake situacije i svakog posla naučite nešto, gradite svoju mrežu poslovnih veza i kontakata, pokušajte na svakom poslu da imate mentora, pružite podršku kolegama, uvek više dajte nego što očekujete, cenite vreme koje vam neko pokloni da bi vam pomogao, ali i ne trošite vreme na loše poslodavce, na toksične radne atmosfere i na loše ljude. Volela bih da mi je neko na početku karijere rekao: „Ne moraš uvek biti radnik meseca“. Zvuči kao šala, ali sam taj savet dobila mnogo kasnije u životu, a zapravo znači da ne morate uvek sve i ne morate uvek sve sami.
Možeš li nam preporučiti literaturu koju smatraš relevantnom za sticanje znanja iz oblasti menadžmenta?
Imam mnogo dobrih knjiga o liderstvu i menadžmentu, ali bih uvek preporučila da se odgleda i poneki dobar Ted Talk o mnogim životnim i ličnim pitanjima, jer biti dobar menadžer i lider za mene, pre svega, znači da moraš biti dobar čovek. Volim Simona Sineka, njegova gostovanja, i knjigu The Infinite Game, knjigu Thinking Fast and Slow Daniela Kanemana, Ted Talk Adama Granta Givers and Takers – koncept koji smo inače integrisali i u principe i vrednosti Srpske asocijacije menadžera (princip davanja), zatim knjigu koju je svaki menadžer pročitao 7 navika uspešnih ljudi, a o integritetu bih preporučila knjigu (i film) Oficir i špijun.
Pored mnogih poslovnih obaveza, kako uspevaš da pronađeš vremena za drage ljude i privatne aktivnosti? U čemu je tvoja “tajna”?
Mislim da se svi u biznisu nosimo sa mnoštvo obaveza, pa balansiranje nije jednostavno, jer želimo sve da postignemo u isto vreme. Volim to što su mi se neki poslovni kontakti toliko razvili da su, zapravo, postali deo mog privatnog života i moji prijatelji. Da bih sve postigla, moram da priznam da pravim raspored, posebno za vikende. Kalendar u telefonu je ta „tajna“, tu je sve od treninga, preko pozorišta, do rođendana i večera sa prijateljima. Dobra organizacija i velika želja da se družite i provodite vreme sa dragim ljudima sve učine mogućim.
Kako izgleda tvoj dan nakon što napustiš kancelariju?
Imam sreću da ne stanujem daleko od posla, tako da, ukoliko nemam poslovnih obaveza nakon kraja radnog vremena, najlepši deo dana je taj povratak kući pešice preko Tašmajdana. Slobodno vreme iskoristim za opuštanje, volim da čitam, gledam filmove i serije, ali najviše volim da prošetam sa suprugom po gradu kada prestane dnevna vreva. Često imam večernjih obaveza koje su u vezi sa mojim poslom, ali to odavno ne smatram da je deo mog poslovnog, već deo mog života. Volim da vikendom provedem vreme u prirodi, po mogućstvu van Beograda i raduje me da se mnogo novih mesta otvorilo u toku korone, koja nude različite sadržaje za boravak u prirodi – bilo da se radi o novim hotelima i restoranima, novim vinarijama, ili uređenim stazama za šetnju i vožnju biciklom. Sve više cenim svoje slobodno vreme i trudim se da ga delim samo sa bliskim ljudima.
Šta te trenutno čini najsrećnijom?
Kada je reč o poslu – to je osećaj doprinosa, svrhe, da ste nešto uspeli da promenite, unapredite, poboljšate, ne samo za sebe, već za druge, za društvo. Često se moji prijatelji i kolege šale na moj račun da su to moji crnogorski geni, ali, zapravo, nekako je prirodno i ljudski da želite da ostavite trag iza sebe. Privatno, kada izuzmemo stvari koje se tiču zdravlja bližnjih, najviše me čini srećnom vreme provedeno na putovanjima i sa prijateljima. Nedavno sam putovala u toku praznika i to vreme provedeno u obilascima drugih država, novih gradova, živopisnih sela, upoznavanje izbliza sa lokacijama i mestima koje smo videli u filmovima, knjigama, na Instagramu….podiže moje hormone sreće na maksimum.
Fotografije: wannabemedia.rs
Jovana Pantić
