Da li je brak loš izbor za žene?

Osnovne postavke savremenih istraživanja na polju partnerskih i bračnih odnosa nalaze da sve više žena prekida brak jer nije vredan žrtve koja se od njih zahteva. Takođe, istraživanja pokazuju da su muškarci jednako sposobni za empatiju kao i žene, ako su motivisani da se uključe i da većina brakova i zajednica može biti spasena, ali samo ako oba partnera ulažu napor i iskreno žele da poprave svoj odnos. 

Iako je poznato i opšteprihvaćeno da su sve srećne porodice iste, a da su one druge nesrećne svaka na svoj način, u terapeutskoj praksi se pokazuje suprotno – parovi su nesrećni na vrlo sličan način. I taj scenario se ponavlja naročito u poslednjih nekoliko godina, u jeku pandemije, koja je dovela do toga da parovi provode zajedno, upućeni jedno na drugo, mnogo više vremena nego što to inače rade, što je mnogima pružilo priliku da se suoče sa nezadovoljstvom u svojim odnosima, koje su „gurali pod tepih“ i zatrpavali nizom svakodnevnih obaveza i načinom života u kome nema mnogo mesta i vremena za samovanje u paru. Mnoge žene su u ovom periodu prekidale brakove iz jednog istog razloga – zbog osećanja da održavanje odnosa nije vredno žrtava koje se od njih očekuju i zahtevaju. Zbog toga što mnogo i neprekidno daju, a ne dobijaju (ni približno) dovoljno zauzvrat. 

Ovaj osećaj uključuje sve one uobičajene ženske primedbe o nepravednoj ili nepostojećoj raspodeli kućnih poslova i brige o deci, o tome da je sve na njima i da nose preveliki teret svih porodičnih obaveza, dok njihovi muževi smatraju da imaju regularna prava na odmor, zabavu i odbacivanje odgovornosti koje im se ne sviđaju i koje ih zamaraju. Ali, nije samo to – žene prijavljuju osećaj usamljenosti. One su same u braku, odvojene na mnogo načina od svojih partnera, koje uglavnom optužuju za nedostatak empatije. Umorne su od emocionalne podrške i brige o svojim partnerima, od kojih ne dobijaju ni zahvalnost, ni poštovanje, niti dobijaju podršku onda kada im je potrebna. Za emocionalnu podršku, razumevanje i bliskost one se obraćaju prijateljima i široj porodici, čime kompenzuju emocionalnu povezanost koja im nedostaje u odnosu sa partnerom. To su poražavajuća saznanja, uglavnom zato što odlično razumete kako se te žene osećaju, jer ste i same to iskusile, ili upravo prolazite kroz to, ogorčeno razmišljajući kuda to vodi i čemu vam služi partner i „bračna fasada“ kad u tome opstajete sasvim sami, i kada se, kad imate problem, hitan slučaj, ili ličnu krizu, ne obraćate partneru, nego zovete prijateljicu, majku, sestru. Šta će vam muž, kada na njega ne možete da računate, kada vam ništa ne olakšava i kad predstavlja samo još jedan teret koji nosite na svojim leđima?! 

Zdrava partnerstva prolaze kroz teška vremena i nakon kriznih perioda postaju jača – to nije savremeni mit, to je način da se živi u braku, da se istraje i da se očuva sve ono dobro i važno što povezuje dvoje ljudi. Ne postoji brak koji neće nikada zapasti u krizu, u kome se partneri nikada ne posvađaju, ili ne nađu u situaciji u kojoj ne znaju kako da postupe (i onda postupaju pogrešno), ne postoji odnos u kome ne dolazi do sukoba i koji ne zahteva razvijanje tolerancije i stalno prihvatanje i opraštanje. 

Manje zdrave i stabilne veze se pod pritiskom deformišu i ako je napetost dugotrajna, stvara nesigurnost i odvaja par od drugih izvora podrške – oni postaju izolovani u svom odnosu, i distancirani međusobno, baš kao u toku pandemije. Osećanje da nema izlaza i da ste zarobljeni u tom mehuru, u životu koji niste hteli i odnosu sa osobom koja je postala stranac i teret i koju biste najradije izbegli, ali ne možete, dovodi do osvešćenja potrebe da to prekinete, da se spasete, dok ste još normalni i možete jasno da razmišljate. 

Kada dođe dotle da žene žele razvod, znači da su prošle kroz sve faze i pokušaje – tražile su put do svojih partnera, trudile se i na kraju odustale, jer nisu videle da parter čini bilo šta što bi njihov odnos popravilo. Iz perspektive bračnog terapeuta kod kojih ovakav par dođe (da makar formalno napravi poslednji pokušaj), žena je rešena i puna entuzijazma, jer je najzad odlučila, jer se ohrabrila da donese odluku, da se zauzme za sebe, da prestane da bude žrtva stereotipnih odnosa, da učini nešto za sebe. Muškarac je uvređen i pogođen – on uopšte nije video da se ovo sprema. Zatečen je i potpuno nesvestan svoje uloge u nezadovoljstvu svoje partnerke – njemu izgleda kao da je ona poludela i nepravedno ga optužuje, kao da je žrtva košmara u kome se iznenada obreo, bez ikakve svesti o tome šta se to dogodilo. On je u šoku, a to samo pokazuje do koje mere je bio odsutan u bračnom odnosu. 

Postoji kolektivno prećutna istina o tome da su žene već dugo u ogromnom broju nezadovoljne svojim brakovima, mnogo nezadovoljnije od muškaraca. Pema pojedinim istraživanjima, oko 70 posto razvoda iniciraju žene. Među fakultetski obrazovanim ženama ovaj procenat skače na 90. Postoji mnogo razloga za ovakvu nejednačinu – muškarci češće nego žene imaju vanbračne afere, češće se bore sa problemima zavisnosti (alkohol, droge, kocka), često su nasilni. Međutim, taj obrazac se promenio u poslednjih nekoliko godina na vrlo zanimljiv način – savremeni muževi, šokirani zbog toga što ih nihove supruge smatraju nepotrebnima u svom životu (i još su toliko ljute na njih, pune ogorčenja i prezrenja) su dobri momci, koji nikada ne bi ni pomislili da prekrše osnovne bračne sporazume. Oni samo slede onu drugu i veoma dugu generacijsku liniju društvenih normi koje muškarce podstiču da budu orijentisani na sebe, a žene da budu orijentisane na druge. Njima nije jasno šta je tu pogrešno, kad je to, valjda, prirodno – žene brinu o svemu (uključujući i njih), dok oni brinu samo o sebi i smatraju da se njihov doprinos braku i porodici ispunjava kroz materijalne vrednosti, kao i kroz činjenicu da su verni, ne rasipaju novac na poroke i svake noći spavaju pored svojih žena. Šta bi one više htele od njih?! 

Mnogi muškarci ne očekuju, naprosto nemaju svest o tome, da će biti ocenjeni na osnovu emocionalne podrške i zajedničkih napora u brizi o deci i porodici. Žene su vaspitane (a i ako nisu, nose to u genima) da vide svoju vrednost kroz doprinos porodici i zajednici, čak i kad imaju sopstvenu uspešnu karijeru. Ove norme se nisu mnogo promenile time što su žene uzele značajno učešće u poslovnom i društvenom životu u proteklih pola veka. Ali, ove norme su odjednom izazvale posledice u vreme pandemije, kada su sve uloge i obrasci „iskočili iz šina“ i parovi se našli van svojih rutina, upućeni jedno na drugo – praznina među njima otvorila se na način koji nije mogao da se zanemari i previdi. 

Muškarci koji „normalno“ i generalno manje učestvuju u kućnim poslovima, vaspitanju dece i emocionalnom radu povezanom sa vođenjem porodice, koji daju prednost svom poslu, svom slobodnom vremenu i svojim zadovoljstvima, našli su se van svoje zone komfora, jer takva dinamika više nije mogla da funkcioniše kad su svi zajedno kod kuće, po ceo dan. Vanredna situacija, iz dana u dan, slomila je mnoge brakove.

Žene su se pobunile protiv osnovnog nedostatka empatije kod svojih partnera – kako mogu da ih gledaju kako trče okolo trudeći se kao lude da sve drže pod kontrolom, dok oni samo vise na telefonu?! Ako ih njihovi partneri vole, valjda bi trebalo da žele da im pomognu. 

Sa ovom postavkom, sa jasno uobličenim „ako me voliš, trebalo bi da želiš da mi pomogneš“, tradicionalni brak sa jasno razgraničenim rodnim ulogama, zvanično je završen. Ne samo između dvoje ljudi koji se nalaze u ovoj situaciji, već generalno, na višem nivou. U savremenom svetu, u ovom momentu, tradicionalni brak nema na čemu da bude izgrađen i svaki nesvesni zaostatak „kamenog doba“ partnerskih odnosa, postaće vrlo brzo ogroman kamen spoticanja, koji zauzima toliko mesta u odnosima, da se ne može ni zanemariti, ni zaobići. Parovi moraju da prevaziđu tradicionalne podele, jer život i evolucija to zahtevaju. 

U većini brakova gde žene rade i bez njihovog finansijskog doprinosa, porodica ne bi opstala. U sve većem procentu žene su obrazovanije i imaju više pozicije (i veća primanja) od svojih partnera, tako da su, zapravo, glavni finansijski oslonac porodice. Šta preostaje muškarcima? Oni moraju razviti empatiju i uključiti se u sve segmente odnosa i zajednice – ravnopravno. Žene više ne mogu da se žrtvuju – da zarađuju, pa čak i izdržavaju porodicu i da istovremeno rade sve kućne poslove, brinu o deci i obavljaju sav emocionalni posao i pritom pružaju bezuslovnu podršku partneru. One to jednostavno više ne mogu i neće da podnose, jer to nije fer. Nije zdravo. I nije ljubav. Ako ih vole, njihovi partneri bi trebalo da žele da im pomognu, zar ne? 

Naravno, nije tačno da su svi muškarci i muževi egocentrični, a da su sve žene nesebične i sposobne za bezuslovnu ljubav i požrtvovanje. Mnogi muškarci su aktivni i prisutni u svojim brakovima i daju prioritet bliskosti i povezanosti. Ali, u celini, muškarci su i dalje socijalizovani tako da svoje potrebe stavljaju na prvo mesto, dok su žene socijalizovane tako da svoje potrebe stavljaju na poslednje mesto. I tu smo u problemu – muškarci postupaju kako valja, onako kako svi saveti o samopomoći, ličnom razvoju i osvešćivanju uporno i svakodnevno poručuju ženama – volite sebe, stavite sebe na prvo mesto, budite sebi najbolji prijatelj, ponašajte se prema sebi nežno, sa razumevanjem i podrškom koju obično imate za sve druge (samo za sebe ne). Žene moraju da uče od muškaraca kako da stave sebe na prvo mesto, a oni moraju da im to omoguće. Zajedno, moraju sarađivati u tome i biti spremni da oboje stave decu i odnos na prvo mesto. Svi moramo mnogo da se promenimo i moramo naporno i hrabro da radimo na tome. 

Neurološka istraživanja pokazuju da žene dobijaju hemijsku podršku svog sopstvenog mozga, kroz priliv dopamina (hormona sreće) kad se upuste u prosocijalno ponašanje, dok muškarci taj pozitivni hemijski nalet doživljavaju kada deluju u sopstvenom interesu. Ali, to nije nepremostiva prepreka. Naši mozgovi su plastični i razvijaju se i menjaju u odgovor na naša iskustva. I ova plastičnost omogućava promene i rast. 

Muškarci su jednako sposobni za empatiju kao i žene, ali ne razvijaju te veštine osima ako nisu eksplicitno motivisani da to učine. Istraživanja su pokazala zaista zabrinjavajuće rezultate – muškarci su postigli bedne rezultate u preciznom zaključivanju o osećanjima i mislima drugih na osnovu empatije, kada nisu bili podstaknuti određenom nagradom da to učine. Druga grupa muškaraca, koja je bila plaćena za tačne empatične odgovore, imala je odlične rezultate – jednako dobre kao i žene. Međutim, empatična tačnost je manje važna od napora ulaganja empatije. 

Obeshrabrujuća je pomisao da sreća njihovih žena, stabilnost porodica i trajnost njihovih zajednica nisu dovoljan motiv za mnoge muževe da ulože najveći napor u razvijanje empatije. Oni postaju zaista motivisani i voljni da daju sve od sebe tek kada u potpunosti shvate dubinu nesreće svojih žena. A to se i dalje, nažalost, dešava tek onda kada one spakuju kofer i krenu ka vratima. 

Naslovna fotografija; unsplash.com

Brankica Milošević veruje da je dete u nama najvažnija osoba na svetu, koja zaslužuje svu onu ljubav koju rasipamo okolo. Sve je zanima, o svemu ima mišljenje i ne okleva da ga promeni.