Deca – dragi kamen oko vrata

Mnogo je mitova i tabua vezano za majčinstvo. Mitove provalite kad rodite decu, tabui uglavnom ostanu zapečaćeni, jer ne možete otvoreno govoriti protiv majčinstva, ako ne želite da vas svi osuđuju. Osim što možete, ako osećate da ste osvojili tu poziciju, da ste zauzeli perspektivu koja je šira – i starija – nego što je imaju oni koji još nisu počeli da razotkrivaju obmane romantiziranja ljubavi, obmane stavljanja majčinstva na pijedestal i okrutnost tih obmana, koje vas jedu žive. 

Moja pozicija je samohranost majke dvoje dece, koja već godinama više nisu deca, ali i dalje jesu. Ne zato što će moja deca ostati za mene deca celog života – jedna od čuvenih obmanjujućih tvrdnji – nego zato što sam im dozvolila da me jedu živu. Odnegovala sam njihovu sebičnost, nauštrb brige o sebi i samoljubavi, ne zato što je majčinska ljubav nesebična – obmana, pogađate – nego zato što sam tako maskirala svoju sebičnost. Vezala sam ih za sebe, jer mi je potrebno da neko bude vezan za mene, jer mi je potrebno da budem potrebna, jer ako nisam, čemu onda služim? Jer samopoštavanje i samoljubav nula. 

U obrascima i klišeima koje poznajemo, žene obično podlegnu toj vrsti romantizirane pijedestalske majčinske ljubavi – upadnu u zamku potrebnosti deci, od koje naprave svoj zlatni kavez, svoju zonu komfora, svoje polje neprikosnovenog delovanja. Okačimo svoje drago kamenje oko vrata, svoju decu, svoj ponos, svoj smisao postojanja i razlog za život i više ne želimo (i ne umemo) da skinemo taj nakit, a ako se on otkači i izgubimo ga, više nismo sasvim žive. A kamen raste, postaje sve teži (vratovi se savijaju, kičme pucaju, zglobovi ispadaju) i naginje otkidanju. Ali, ako je lanac dovoljno debeo, ne otkine se, samo nas povije do zemlje i vuče po njoj. Ostajemo prikačene za lanac i ne puštamo. Sve smo žrtvovale za decu (opasna, opasna, toksična obmana), pa šta što nas vuku po prašini, neka svi vide veličinu naše žrtve! Istina je da kad jednom poljubimo patos, jer ne puštamo, više i ne znamo kako da pustimo, jer smo ceo život provele na sopstvenom lancu, kao psi. Crći ćemo bez gazde. A deca gazduju i odlična su u tome. 

Mi samohrane majke imamo jedan teret manje – nema muževa, koji su u početku, takođe, dragi kamen oko vrata, a kad dođu deca, taj kamen skinemo, ali ako ostanemo u braku, on se nekako nakotrlja na naša leđa, jer muževi vrlo lako postanu samo još jedno dete u porodici, ako im dozvolite. Naravno, bacanje tog kamena s ramena ima svoju cenu, ali za ovih dvadeset godina sam valjda dvadeset hiljada puta izgovorila „hvala bogu što nemam muža“. Ja sam glavna i odgovorna, ja sam razmazila decu, ja sam im najveći oslonac, oni su moja najveća ljubav i moj najveći teret i moja stvar. Barem se ni sa kim ne svađam oko toga. Ni od koga ne krijem njihove tajne i ne pretim im da ću kazati ocu, kad prave s*anja. Ja ih izlažem, ja ih štitim, ja sam izložena, mene ne štiti niko. To je pozicija samohrane majke, nacrtana brutalnim potezima uglja na hameru. Kad bismo slikali akvarel, izgledalo bi malo lepše. Romantičnije. Dostojanstvenije. Obojenije. Mogli bismo i dugu da dodamo, jer deca i duge idu zajedno kao dupe i noša. 

Poznajem mnogo samohranih majki, neke su mi prisne prijateljice i sestre. Znam šta pričam. Pre neki dan sam sa sestrom ogovarala decu. Njena ćerka se posle izleta u ozbiljnu vezu vratila majci i momentalno joj se okačila oko vrata. Ili nakotrljala na leđa, nismo još sigurne koja varijante tereta je u pitanju. A sestra mi se taman navikla da raspolaže svojim vremenom, da uspori tempo i da ne razmišlja po ceo dan samo o tome čime će da nahrani gladna usta – ovo nije metafora, ovo je bukvalno. Ne znam za vašu, naša deca jedu kao lučki radnici i ako ih ne nahranite odmah, nervozna su i nadrndana, a težina im se povećava. Kad napune stomake, postaju malo lakša. I tako smo razmenjivale iskustva (kukale i žalile se, može nam se, razumemo se) i razmatrale životne aranžmane u kojima više nema dece (dozvoljeno je maštati). Nekoliko dana posle toga, pita me sin kome sam to pričala da mi je najveći teret i najgori dnevni horor prva rečenica koju mi deca upute kad me vide – šta ima da se jede? Pa sam mu ukratko prepričala moj i sestrin razgovor, na šta je on, onako visok i krupan i podgojen, ljubi ga majka u pametno čelo, sa razumevanjem klimao glavom i vrlo ozbiljno rekao: „Deca su nezahvalna, zato čovek ne treba da ima decu“. 

Često su me moja deca razvaljivala lucidnim izjavama, od trenutka otkad su počela da govore i sklapaju rečenice. Ovo je bio jedan od tih trenutaka. Ropsko srce majčinsko je preskočilo par otkucaja. Primećujem da mi od tada više ne postavlja to pitanje, preformuliše ga. I češće nešto sam iskopa iz frižidera. Moja obzirna kamenčuga. Većim delom od nebrušenih dijamanata. 

Stvarno sam ponosna na svoju decu. Dobri su i pametni, volim sa njima da pričam, da se družim i da se zezam, a vole i oni sa mnom. Nikakve stvarne probleme nisam imala sa njima, osim uobičajenog cimanja. Ali, više nemam kapaciteta ni za uobičajeno cimanje. Prosto, dođe vreme kad deca treba da idu i da žive svojim životom, da se cimaju sami za sebe, na svaki način, a majke treba da prekinu lanac, da se podignu sa drhtavih kolena, da razmrdaju ukočene kičme i da malo žive samo za sebe. Nismo zaboravile kako se to radi, uostalom, deca nas, svojom sebičnošću, stalno na to podsećaju. Vidi kako oni umeju da ugode sebi! Umela sam i ja nekad. Umem i sad, kad god imam prilike. Pustile bismo mi njih (sada), ali neće oni nas. Oh, da li je i ovo primer klasične obmane? Verovatno jeste. Ima tu neke patologije, sigurna sam. Da nema, deca bi želela da odu od nas, shvatala bi osamostaljivanje kao vrhunsku avanturu, htela bi sebe da isprobaju, da okušaju izazove, da koriste svoje životne alate, da ih oštre i nabavljaju nove. Ali, razmaženi su. Vezani su. Meki su. Šta ih je razmazilo, vezalo, omekšalo? Majčina potreba da bude potrebna, da čuva, mazi, neguje, da pije sa jedinog izvora ljubavi koji ima, što duže, možda dok je živa. 

Ne mislim da sam nešto pogrešila. Bilo bi drugačije da sam imala muža, ali uopšte ne mislim da bi bilo bolje. Nekim parovima uspe – da odgaje decu i da ostanu zajedno. Nekoj deci uspe da odlete iz gnezda. Neka se stalno vraćaju, neka jedva čekaju da razviju krila i pobegnu. Neke su ćerke samostalnije od nekih sinova, ali i obrnuto. Sigurna sam da smo svi radili najbolje što smo umeli, u paru ili solo. Sigurna sam da svi imamo traume – i mi i naša deca. Sigurna sam da svi imamo skrivene motive, zablude, unutrašnje sukobe i obilje materijala za terapeuta. Štaviše, sigurna sam da imaju i terapeuti. Ja radim sa tim materijalom. Moje prijateljice i sestre, takođe. Naša deca počinju da manifestuju obrasce koje poznajemo u svojim životima, u svojim vezama. A mi smo rastrzane između želje da im pomognemo i zaštitimo ih i potrebe da pomognemo sebi i zaštitimo sebe.

Vidimo sebe u tim obrascima, jasno nam je da su ih naša deca pokupila zato što ih mi nismo razrešile. I znamo odakle smo ih mi pokupile. Mnogo razmišljamo o tome, mnogo pričamo o tome, imamo mnogo uvida. Ali, slabe smo na delu. Ne umemo da presečemo lance, dovoljno nam je kad oni malo popuste, dovoljna nam je sloboda na parče. Malo dišemo, pa se malo gušimo. Nosimo naše drago kamenje od sto kila preponosne i premorene. Krivimo sebe, krivimo svoje roditelje, pokušavamo da oprostimo. Trudimo se, stvarno. A naša deca će razumeti jednog dana. Zapravo, verovatno će raditi to isto. Možda ništa nismo uspele da im olakšamo, a možda mislimo da nismo, jer ne znamo kakve su bile druge mogućnosti. Možda smo ih prezaštitile, a možda samo mislimo da jesmo. Možda smo ih nahranile tonama obroka, a oni su stalno gladni nečega što im nismo dali. Pa, možda treba da počnu sami da se hrane. 

Možda je stvarno vreme da prestanemo da ih dojimo. 

Naslovna fotografija:  unsplash.com

Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.