Duša bez prošlosti – blanko ja
Sećam se detinjstva iz perioda pre nego što sam mogla dobro da govorim, sećam se osećanja koja nisam mogla da artikulišem, ali sam ih veoma jasno prepoznavala i znam da su bila povezana sa mislima – slikama u glavi. Sećam se uplašene i proste žene (poginulo joj je dete, tako što je palo sa natovarenih konjskih kola, čula sam da pričaju) koja me je čuvala i pokušavala i mene da uplaši u uprosti. Sa sunđerom u kupatilu joj je gotovo uspelo, jer pojma nisam imala šta je sunđer, pa sam bila oprezna za svaki slučaj, ali sa vukom koji upada kroz prozor (ako nisam dobra) potpuno je promašila. To je bila smešna pomisao, vuk na prozoru na drugom spratu, zato što vukovi žive u šumi i ne lete. I ne mogu da skoče toliko visoko.
Kakvo to iskustvo sa vukovima, procenom visine, letenjem i skakanjem ima dete od dve, tri godine? Nije mi mogla ništa ta žena, ali zato me je obdanište bacilo u najdublje očajanje. Prestrašno je bilo. Vaspitačica u crnini, odsutnog smeška, očiju zagledanih negde unutra (mlada udovica, jao, strašno, kakva tragedija, čula sam da pričaju), pretužna, nalivena bolom. Druga deca, bučna, nasrtljiva, stalno u pokretu, kao kotrljajuće kugle u džinovskom fliperu, ne možeš da ih izbegneš, doleću sa svih strana, horor. Moja lepa tišina, moje slikovnice, moje priče o princezama i zmajevima, moje igranje u mojoj sopstvenoj glavi ostajalo je kod kuće, a ja sam morala da ulazim u taj užasni fliper svakog jutra. I svakog jutra sam plakala. Očajno, neutešno, tiho, slano i gorko. Tražila sam da ostanem kod kuće, svakog jutra.
“Ali ne možeš sama, ko će da te čuva?”
“Sama ću da se čuvam.”
Sećam se potpune bespomoćnosti zbog nedostatka načina da im objasnim da sam stvarno mogla sama da se čuvam, da ne treba da se plaše šta ću da uradim, jer sigurno ne bih uradila ništa, od svega što su deca verovatno u stanju da urade kad ostanu sama. Da se popnu na luster. Da zapale stan. Da padnu s terase. Ja sam bila dete koje može da ostane samo, zašto to nisu shvatali? Zašto me nisu poznavali? Zašto mi nisu verovali?
Stalno sam to osećala, da ne mogu da objasnim ko sam, jer nemam dovoljno reči, a i da ih imam, ne bi me čuli, jer niko stvarno ne čuje odozgo nekog tamo dole.
Valjda sam zato porasla ovolika, i napunila se svim mogućim rečima kojih sam se dokopala, valjda zato tako lepo i ubedljivo pričam, i valjda zato pažljivo slušam šta mi govore svi oni manji od mene – deca i životinje, uglavnom. A pošto slušam i sve druge, valjda zato osećam da su svi malo manji od mene, pošto im je tako potrebno da ih neko čuje, ispravno shvati i protumači. I valjda zato kad u retkim prilikama sretnem nekog ko sluša mene, nemam nikakvu potrebu da pričam, samo bih da se smejem i gledam u oči. A to je valjda zato što se sećam telepatije. Nije to stvarno čitanje misli, to je samo razmena energije, a energija se može uobličiti i poslati vrlo precizno. Iz duše u dušu, iz srca u srce, iz tela u telo. Ja je uglavnom šaljem iz ljubavi. A primam je sa svih strana i iz svih uglova i slabo umem da se štitim od nezgodnih projektila i rikošeta. Na meti sam, ranjiva sam, izložena sam. I potpuno sam kul sa tim. I vrlo često osećam da svet nije fer, isto onako snažno kao što sam osećala kad sam bila vrlo mala. Samo što sada mogu da kažem o tome, sve što mogu da kažem o tome i stalno to radim. Toliko mogu sa ovim što jesam.
Ponekad mi se čini da tačno znam ko sam, jer imam toliko daleka sećanja na sebe. Sećam se i nekih prošlih života. Provedenih u gordosti i gorčini, u buntu i otporu, u odbacivanju i inatu. I nekih provedenih u bolu i prihvatanju, zahvalnosti i razumevanju, posvećenosti i duševnom miru. I uvek ljubav, uvek zbog ljubavi, uvek bez ljubavi. Sećam se i jednog oblika postojanja u samom postojanju, bez ikakve istorije i bez ikakve budućnosti. Bez bola i bez odgovornosti. Samo radost i senzacije. Još neko je bio sa mnom, ali on je isto bio ja. Kao ja. U stvari, bilo je svejedno ko je ko. Individualnost i autentičnost se stiču sa ličnošću, a ličnost obitava u telu, u materiji. Zato što je individualnost i ličnost ograničena, kao i telo. Ostali oblici postojanja su fluidniji, eteričniji, manje određeni i manje ograničeni. Možda je taj oblik postojanja bila ona tabula rasa po kojoj se zatim ispisivala moja takozvana sudbina. Možda sam to bila blanko ja, neodređena, nematerijalizovana, neunovčena. Samo biće obuzeto bivstvovanjem. Možda je taj blanko ček odredio basnoslovnu cenu materijalizacije, koju i dalje plaćam. U svim sećanjima u kojima sam ja, ličnost, individua, vidim sebe harizmatičnu, izloženu, ranjivu, dramatičnu. Vidim gust integritet, kojim plaćam onu fluidnost sa početka, ako je to bio početak.
Da li bih želela da mogu da spustim teret ljudskosti i da se vratim u blanko postojanje? To verovatno nema nikakve veze sa mojim željama, ali ipak, da li želim? Kako mogu da želim bezljudskost, koja je nešto više i nešto drugačije od bezličnosti? Da li sam želela da se otelotvorim i preuzmem teret materijalnog postojanja? Kako sam mogla išta da želim u blanko stanju? Kao što nisam htela i tražila da se spustim iz fluidnog u čvrsto stanje, tako ni sada ne želim da pređem u fluid. Možda me to svakako čeka na kraju, mada verovatno ne zadugo, sudeći po mojim sećanjima na razna postojanja. Možda sam zaista izabrala beskrajno (uslovno rečeno, jer beskrajnost je nemoguće zamisliti, osim kao nešto što traje veoma dugo) ispisivanje čekova,a možda sam već unovčila sve svoje živote. Možda ću se vratiti u ništavilo, u nirvanu, u zen, u raj, šta god i gde god to bilo. A možda se to sve odvija sada, u paralelnim dimenzijama, kroz koje mogu da posegnem, koje mogu da zamislim, jer sam sve to ja i blisko mi je sve što sam ja. Moje ukupno jastvo, mnogostruko je veće od mog ograničenog ja i to nije samo zbir, to je slojevitost, kompleksna povezanost vremena i prostora, u kome caruju zakoni karme i darme, delić nesaznatljivog, beskrajnog Univerzuma.
Ja bez istorije, bez sećanja, bez sakupljenog materijala, nije ja. Ja ne postoji bez rođenja i smrti, ja se nastavlja kroz rođenja i smrti. Da li je duša ono esencijalno, ono blanko, ono što postoji nezavisno od postojanja? Barem deo duše, onaj koji ne ugrađujemo u postojanje, jer pripada onom većem i nesaznatljivom, Univerzumu, a ne ljudskosti? Možda je svest o tome oduhovljenje. Prosvetljenje je svakako korak ka tom delu duše, pronalaženje srodnosti sa sopstvenom dušom, odbacivanje ograničavajućeg kalupa ljudskosti, dostizanje izvesne fluidnosti. Ne želim to, ali ako to zavisi od onog što je duša, a ne od onog što sam ja, onda zaista nije bitno šta ja želim. Ko sam ja, da znam šta je potrebno mojoj duši? Mogu samo da joj služim, misleći svoje ograničene misli u ovom kovitlacu sadašnjosti, koji moja ličnost vidi kao realnost.
Samo duša bez prošlosti, to nisam ja. Ja je nešto manje od toga, nešto čiju vrednost mogu da procenim, ja je ono što vraća dug, koji nije moguće odužiti. Duša je neprocenjiva, a kad neko ima svoje ja, znači da tačno zna koliko vredi
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević, stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.
