I, kako ljubav?

Pitaju me to ponekad, još uvek. Valjda što znaju da mi je ljubavni život uvek bio buran, pa očekuju da ih nečim iznenadim. Ispunjavam očekivanja, šta ću, navikla sam. Ali, ne onako kako očekuju. Skoro sam baš iznenadila mog prijatelja, šamana (imam šamana, za razliku od Konstrakte). Otišla sam kod njega sa svojim prijateljem, koji je moja ljubav, proveli smo celo popodne u šamanskim pričama i kad smo se kasnije čuli, šaman mi je rekao: „Kao lutke ste mi, ovo ti je najbolji i najlepši dečko koga si ikad imala“. „Ali nije mi dečko“, morala sam da kažem. „Jesmo vrlo bliski i mnogo ga volim, ali to je platonski odnos“. Iskreno iznenađen, rekao mi je da je to ravno čudu kad sam ja u pitanju. I da je mnogo lepo. On je video svetlost ljubavi među nama, video je ono što nas povezuje, video je da smo par. Ali, to i drugi vide kad nas vide zajedno, podrazumevajući da je to ono što misle da jeste. Samo što nije. To je nešto drugo. Hemija duše.

Kad sam ga srela, prepoznala sam ono što tražim celog života. Isceljenje. Nekog sa kim mogu da rastem, u dubinu, u visinu, širinu. I ostale dimenzije. Dušu koja je deo moje duše, van ograničenog vremena života u telu. Došao mi je sa svojim ranama, tražeći isceljenje. Najzad neko kome mogu da pomognem, ko može da primi ono što imam da pružim, kome treba ono što dajem. Krenuli smo u avanturu duhovnog putovanja i svašta smo doživeli. I dalje svašta doživljavamo, već dve godine. I dalje smo u platonskom odnosu. On nema nikog drugog, ja nemam nikog drugog. Oboje nemamo jedno drugo, ali imamo mnogo od onog što mnogi nemaju. Imamo odnos u kome stalno nešto učimo, saznajemo, otkrivamo, imamo saputnika u rastu i razvoju. Kad se pogledamo, ogledamo se jedno u drugom. Kad se ne gledamo, čuvamo jedno drugom leđa i gledamo okolo.

Zašto je to tako? Zašto to nije „normalan“ odnos? Valjda zato što smo oboje bili žrtve normalnih odnosa. Pravili smo kompromise zbog zaljubljenosti, zbog braka, zbog dece. Valjda zato što nismo razrešili obrasce toksičnih odnosa koje poznajemo. Valjda zato što ih razrešavamo kroz odnos koji je drugačiji od svega što poznajemo.

Prošla sam kroz sve faze i tripove zaljubljenosti. Gadno je bilo. Volim energiju koju donosi zaljubljenost i upotrebljava sam muškarce da bih došla do te energije. Ali, upotrebljavala sam i sebe. Po određenom obrascu. Sretnem nekog ko je zainteresovan i onda se „ubacim“, priključim se na njegovu frekvenciju (spustim se), pronađem nešto što mi se sviđa i oko čega mogu da izgradim osećanja. Upotrebim svoj um, da izazovem osećanja, jer ne mogu bez osećanja. Seks mi ne znači ništa, ako nisam zaljubljena. Uslovljena sam. Da bih uživala u telesnom odnosu, moram da imam emotivni. Pošto, je, u suštini, sa bilo kim moguće uživati telesno, ja sam se zaljubljivala u bilo koga. Previsoka je to cena za tu vožnju. A i od te vožnje mi na kraju pripadne muka. Poslednji put kad mi se smučilo, bilo je poslednji put da mi se smučilo. Posle toga sam malo pokušala „samo seks“ sa nekim vrlo pristojnim i dopadljivim muškarcima i nije mi išlo. Nije bilo vožnje, nije bilo ničeg na šta sam mogla da se istripujem. Nije mi bilo muka, ali mi nije bilo ništa. Odustala sam. Pomislila sam, dobro, možda je ovo sve što ću u ovom životu saznati o ljubavnim odnosima.

Možda nikada neću sresti svoju srodnu dušu. Dospela sam dotle da znam šta ljubav nije, imala sam neke dobre i vredne odnose sa nekim poštovanja vrednim ljudima, ali nisam ja za normalan odnos. Nisam za brak, nisam za suživot. Suviše sam duboko u svojoj slobodi. Suviše sam uslovljena. Suviše sam oštećena. Suviše sam matora. Sve sam suviše. I kad do sada nisam našla to što tražim, možda to i ne postoji. Pomirila sam se sa nemanjem te vrste ljubavi. I bez „romantičnog“ odnosa, moj život je pun ljubavi. Deca, prijatelji, porodica, mačke, posao, toliko toga toliko volim. Toliko te ljubavi mi je uzvraćeno. Romantika je iluzija, zaljubljenost je iluzija, ljubavna osećanja su samo osećanja, a ne ljubav. Ljubav je nešto što neću do kraja otkriti u odnosu.

I onda sam upoznala bezuslovnu ljubav, na vrlo zahtevan i težak način (kao da postoji neki drugi). I dalje nemam mnoge delove ljubavi, ali imam one koje nisam poznavala ranije. I dalje prevazilazim uslovljenosti i obrasce. I dalje učim i otkrivam nepoznato. Daleko sam iskoračila iz svoje zone komfora, toliko znam. I toliko sam zahvalna, za sve što sam saznala. I radoznala, šta ću još otkriti. Ljubav me ne nosi, kao što sam nekada verovala da treba i kao što sam volela da osećam. Zato me ljubav vodi. Kroz pustinju i prašumu uglavnom. Ali, to su mesta na kojima je vodič potreban.
I, kad me pitaju kako ljubav, ja kažem, super. Ljubav je odlično, zdrava je, snažna i žilava, da ne poveruješ. Svašta je u stanju da podnese, preživi, izdrži. I nije odustala od mene.

Naslovna fotografija: unsplash.com

Aleksina Đorđević je stara duša, tragač za istinom, nosilac svetlosti, učenik i učitelj, večiti početnik. Piše ono što živi, uvek u nastojanju da razume sebe, svet, Univerzum, uvek zatečena načinima na koje razumevanje dolazi.