Intervju: Tatjana Kljun – trener, konsultant, Geštalt kouč i psihoterapeut u superviziji
Naša sagovornica ovog puta bila je Tatjana Kljun, trener, konsultant, Geštalt kouč i psihoterapeut u superviziji – koja je svoje obimno, dvadesetsedmogodišnje radno iskustvo na polju svih oblika kriznog komuniciranja, rada pod stresom i timske saradnje stekla u Ministarstvu unutrašnjih poslova – radeći na pitanjima terorizma i organizovanog kriminala. Tatjana je jedan od osnivača Pregovaračkog tima MUP-a Srbije, bila je dugogodišnji koordinator PTM, vođa je Grupe za pregovore u SAJ i redovan je predavač i trener u Centru za krizni menadžment i pregovaranje, kao i dugogodišnji saradnik i predavač Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova i medijaciju.
Sa Tatjanom smo razgovarali o komunikaciji u konfliktnim situacijama, međuljudskim odnosima, budućnosti online komunikacije i balansu između uspešne karijere i privatnog života, a ona nam je zaista dala konkretne, konstruktivne i korisne, nezaboravne savete.
Vaša profesionalna biografija je impresivna. Kako ste shvatili da želite da se bavite komunikacijom?
Sve što postoji komunicira između sebe na određen način – ljudska bića su kroz evoluciju razvijala svoje komunikacione sposobnosti da bi izrazili sebe i svoj doživljaj sveta oko sebe. Mi komuniciramo, verbalno i neverbalno od momenta dolaska na ovaj svet. Naš telesni stav, izraz lica, pogled gestikulacija, takođe šalje određenu poruku našem sagovorniku. Kao i mnogima, meni je trebalo vremena da razumem da je proces komunikacije baziran više na slušanju kako bismo na pravilan način razumeli i čuli sagovornika. Često sam svedokovala razgovorima gde niko nikog ne čuje do te mere da se sagovornici u osnovi slažu oko nečega ali se ne čuju.
Mnogo faktora utiče na način kao ćemo preneti određenu poruku i ti faktori obuhvataju sve, od načina kako smo naučili da komuniciramo u svojoj primarnoj porodici, da li su naše emocije bile uvažavane, preko socijalno i društveno prihvatljivog načina komuniciranja do kulturološkog obrasca podneblja u kojem živimo i to je jedna dinamika koja se konstantno menja. Ljudska samosvest, promisao i reči su moćno oružije, i ako samo zamislimo na trenutak da svaka reč koju izgovorimo može odmah da se manifestuje, kako bi smo pričali? Da li bi to bile, uvrede, psovke ili poštovanje i uvažavanje?
Nakon završene Kriminalističko-policijske akademije nastavili ste da se usavršavate kroz edukacije iz Geštalt psihoterapeutskog pravca. Koliko stalno usavršavanje doprinosi kvalitetu Vašeg rada?
Prvo i pre svega doprinosi razumevanju mene, tek kad sebe spoznamo, spoznamo naše obrasce ponašanja i komuniciranja, naše odbrambene mehanizme zatim razna uverenja koja nisu funkcionalna i uvremenjena itd… mi bivamo prisutni za druge kroz empatiju i razumevanje a samim tim stvara se mogućnost da pokrenemo druge na promene koje će otključati potencijale svakog pojedinca u pravcu jednog smislenijeg, kvalitetnijeg i ispunjenijeg života. To razumevanje da na neke okolnosti ne možemo da utičemo ali možemo da utičemo na način kako ćemo ih doživeti i da svaka životna okolnost predstavlja jednu školu, jedno iskustvo iz kojeg treba da izađemo mudriji.
Duboko verujem da kvalitetu onoga što radimo doprinosi prepoznavanje da svi prolazimo kroz slična iskustva, bilo da se radi o poslovnom ili privatnom okruženju. Radeći kao predavač (Mokrogorska poslovna škola) često dobijem povratnu informaciju od polaznika da im mnogo znači kada, kroz deljenje mojih „negativnih“ iskustava i učenja koje sam dobijala kroz ista, zapravo zastanu da se više fokusiraju na sam proces nego na cilj, da je put taj koji određuje odredište i da na svakom delu puta možete da zastanete, da se osvrnete oko sebe i ugledate mnoštvo drugih opcija koje su možda kvalitetnije za vas.
Bili ste na čelu Pregovaračkog tima MUP-a, kao i vođa Grupe za pregovore u SAJ. To su poslovi koje nekako više vezujemo za muškarce. Zašto ste odlučili da pođete tim putem?
To pitanje sam često dobijala i u mom privatnom okruženju. Ja sam svoju karijeru započela kao inspektor u, kako smo tada zvali, Gradskom SUP-u, i bilo je malo žena na operativnim poslovima, a sve su bile zaista poznate i vrhunski profesionalci. Ono što me je nosilo na tom putu jeste opšte verovanje da zaista doprinosimo boljitku društva i doživljaj da to nije posao koji radimo, već poziv. Činjenica je da sam potekla iz porodice koja je i sama na određen način vezana za bezbednost (otac mi je bio diplomata) i da mi je bezbednosna kultura od malih nogu nešto blisko, a sa druge strane moja zainteresovanost za motive određenih ljudskih disfunkcionalnih ponašanja je u mnogome doprinela ovom izboru, a i to da sam se bavila streljaštvom I trenirala borilačke veštine.
Moram da napomenem da moji roditelji uopšte nisu bili srećni mojim izborom, moja majka je smatrala da treba da studiram jezike, s obzirom na to da su mi španski i engleski kao maternji, a otac je mislio da bih bila dobar pravnik i da tu leži moj potencijal. Zanimljivo je da sam kroz svoj posao na neki način obuhvatila obe strane. (smeh)
Da li je moguće održati balans između posla i privatnog života, odnosno da li ste uz posao imali vremena i za porodicu i porodične obaveze?
Nažalost u određenim periodima je to bilo veoma teško, naročito na početku moje karijere. Počela sam da radim krajem 90. ubrzo je usledio 9. mart i danonoćni rad. Moja kćerka je tada imala 4 godine i samo zahvaljujući njenom ocu i bakama i dekama, bila sam u mogućnosti da taj period izguram psihički lakše. Bile su to teške godine za sve. Kasnije sam uspostavila balans uz periode kada bi posao bio zahtevniji. Međutim, ono što je to iskustvo donelo jeste svest o značaju autentične emocionalne obuhvaćenosti deteta i komunikacije, paradoksalno to me je učinilo boljim roditeljem. Bilo mi je veoma značajno da svaki trenutak pričam sa svojim detetom, da pratim kroz šta prolazi, da oseti emocionalnu sigurnost i da je oslobodim tereta brige za mene ili straha zbog posla kojim se bavim. Mnogo me raduje što je postala jedna samosvesna i odgovorna mlada žena koja ide bez straha kroz život i koja je uspela da napravi na mnogo kvalitetniji način od mene, taj balans između posla i privatnog života, imajući u vidu da ima troje dece.
Možete li da nam date kratak savet - kako se postaviti u situaciji kada se nađete u društvu osobe koja najednom postaje agresivna? Šta je najdelotvornije učiniti?
Ono što se najčešće desi kada smo u prisustvu osobe koja iznenada postaje agresivna jeste da nas preplave emocije i svi naši odbrambeni mehanizmi se aktiviraju. Ukoliko nismo svesni ovog procesa, naši nesvesni sadržaji i obrasci preuzimaju kontrolu nad nama (zaledimo se ili bismo uzvratili istom merom, preplavi nas stid ili bismo pobegli itd). Zato ostanite pribrani – pratite svoje disanje, pokušajte nekoliko puta da udahnete polako i duboko.
Slušajte – možda ćete prepoznati šta stoji iza ovakve reakcije.
Ukoliko prepoznate emociju kod sagovornika možete u adekvatnom trenutku da je etiketirate (čujem da si ljut, razočaran, rezigniran, uvređen itd…), zatim ptanje otvorenog tipa, šta se desilo?
1. Ne izgovarajte “smiri se” ili “razumem”,
2. Ne ulazite u “ubeđivanje”,
3. Držite fizičku distancu,
4. Verujte svojim instinktima – ako osetite da situacija izmiče kontroli, napravite strategiju za izlaz,
5. Zapamtite, ništa nije lično.
Videli smo koliko je pandemija izmenila način na koji komuniciramo. Šta mislite da će nam doneti budućnost - da li su se ljudi uželeli jedni drugih ili će preovladavati onlajn komunikacija?
To samo vreme može da pokaže. Činjenica je da smo dobili priliku kroz period zabrane izlazaka da se susretnemo sa sobom, da zastanemo da promislimo da postavimo možda drugačije prioritete, da osvestimo neke odnose, nešto promenimo… Duboko verujem da su ljudi možda postali svesniji potrebe za autentičnom bliskošću, a da je onlajn komunikacija samo podrška kada nismo u mogućnosti da se fizički sretnemo.
Šta možemo učiniti na polju komunikacije kako bi međuljudski odnosi bili bolji?
Opet bih se vratila na rad na sebi, na osvešćivanju svojih nesvesnih sadržaja i neosuđivanju drugih. Da citiram Byron Katie “Ljudi nikad nisu ono što verujete da jesu. Oni su samo naša priča o njima“. Zato odišite poštovanjem, ljubaznošću i dobrotom. Šta god da komunicirate, promislite kakvo dobro će to doneti onom drugom. Obraćajte se ljudima onako kako biste vi želili da se neko obrati vama. Šta god da radi druga strana, kako god da se ponaša, ostanite verni bazičnim univerzalnim ljudskim vrednostima.
Koje biste knjige preporučili svima koji bi želeli da rade na razvijanju svojih komunikacionih veština i svojoj emocionalnoj inteligenciji?
Nezaobilazna preporuka kada govorimo o emocionalnoj inteligencije jeste Daniel Goleman, a meni lično još omiljenija knjiga dr Travis Bradberry & Jean Graves “Emotional Intelligence 2.0”. Što se tiče komunikacionih veština, zaista je mnogo toga napisano, meni su bile veoma zanimljive knjige “On becoming Fearless” Arianna Huffington I od Keith Ferazzi “Never eat alone”. Ne znam da li su prevedene kod nas…
Koji biste savet dali nekadašnjoj sebi, sa početka karijere?
Možda bih samo poručila – veruj u život, sve što ti donese govori samo da si spremna da rasteš I da se razvijaš, ništa ne kontrolišeš osim sebe.
Koji su vaši planovi za budućnost?
Da nemam planove, da pratim sebe I stvaram što više trenutaka ispunjenih ljubavlju I sitnim radostima.
Fotografije: wannabemedia.rs
Jelena Bratić
