Intervju: Jelena Holcer – pedagog i edukator na kursu „Digitalno roditeljstvo”
Sigurno su svi roditelji u nekom trenutku poželeli da znaju bolje i pomislili kako ih niko nije učio roditeljstvu, kao ni partnerstvu – sve najvažnije stvari o najvažnijim odnosima u životu, otkrivamo sami, na najteži način. No, danas se to menja i roditelji se edukuju, još pre nego što se i odluče na to da postanu roditelji. Kao pomoć u edukaciji tu su psihoterapeuti, psiholozi i pedagozi. Jedna od njih je pedagog Jelena Holcer, autorka knjiga „101 način da detetu pokažete da ga volite“, „Kako se pravilno uči“, „Uspešan roditelj – uspešno dete“, „Kako reći NE“, „Hajde da pričamo o..“, “Kako se čitaju deca“, osnivač i direktor „Škole za roditeljstvo” i edukator na kursu „Digitalno roditeljstvo”. Porazgovarali smo sa Jelenom o svesnom roditeljstvu i izazovima sa kojima se susreću roditelji.
Jelena, kako i kada ste osetili potrebu za edukacijom roditelja?
Pre osnivanja „Škole za roditelje“ radila sam u nekoliko vaspitno-obrazovnih institucija (škola, vrtić) i svuda se od mene kao pedagoga očekivalo da imam odgovore na najrazličitija moguća roditeljska pitanja. Međutim, ono što me niko na fakultetu nije naučio jeste da čak i kada su pitanja ista, osobe koje ta pitanja postavljaju su sasvim različite, pa samim tim i odgovori moraju biti uvek drugačiji, prilagođeni baš njihovoj porodici. Smetao mi je i taj stav okruženja da sa roditeljstvom odjednom dobijamo neke super moći i neka tajna znanja, na primer: „sad si mama, sad sigurno znaš šta svaki plač tvoje bebe znači“. Ja nisam znala. Vođena idejom da smo svi različiti a da nam svima treba podrška u onome što se od nas očekuje da znamo, a ipak, zato što nismo imali gde to da naučimo, ne znamo, osnovala sam „Školu za roditelje“. Danas ona postoji već 10 godina i mislim da je pružila i odgovore i podršku brojnim porodicama.
Reklo bi se da su savremeni roditelji mnogo zainteresovaniji za veštine roditeljstva, kao i za rad na sebi. Da li smo, kao društvo, napredovali, psihološki i emotivno?
Decenijama unazad, pojavljuju se stalno novi pravci roditeljstva i različite škole rada sa decom. Helikopter roditeljstvo, pozivitno roditeljstvo, Waldorf vrtići… Sa jedne strane, sigurno je pozitivno globalno bavljenje decom. Sa druge strane, roditelji kao da su pomalo izgubili lokalni kompas vaspitavanja svoje dece. Razumem zašto je to tako. Živimo u vreme kada je veliki broj obaveza i stresova, a premalo vremena. Egzistencijalna kriza, strahovi kao rezultat političkih previranja i sl. utiču na svakog od nas. Gubeći poverenje u sopstvene snage, roditelji su se okrenuli autoritetima sa strane koji zagovaraju određene pravce rada sa decom. Jasno, takav stav ima svog opravdanja, sve dok roditelji ostaju aktivno uključeni u vaspitavanje svoje dece. Ali, svako prepuštanje stručnim autoritetima, a bez kritičkog razmišljanja da li to odgovara baš njihovoj porodici vodi u dodatnu zbunjenost. Naime, nijedan autor bilo kog psihološkog pravca ili knjige, ipak ne poznaje niti vas niti vaše dete. Drugi autorieti mogu biti dodatne informacije, ali ne zaboravite da pre nego poslušate nekoga od njih, najpre oslušnete sebe, svoju intuiciju, svoj unutrašnji glas.
Kako se odvijao vaš lični i profesionalni razvoj? Kakva ste iskustva stekli, pre nego što ste pokrenuli "Školu za roditelje"?
Zanimljivo je da sam većinu svog znanja sticala kroz lično iskustvo i profesionalni rad, a ne kroz zvaničnu edukaciju. O tome mnogo govore i naslovi mojih knjiga. Tako, kako sam ja shvatala značaj pojedinih oblasti i koja sam iskustva ja sticala i prepoznavala kao važna, tako sam o tome pisala knjige. Na primer, kada sam razumela da se ljubav koju osećamo prema našoj deci njima ne podrazumeva već da im to moramo jasno i govoriti i pokazivati, napisala sam:”101 način da detetu pokažete da ga volite”. Kada sam shvatila da našu decu sa polaskom u školu niko ne uči kako da pravilno uče, bez obzira što će učiti sledeće dve decenije (ako uključujemo i fakultetsko obrazovanje), napisala sam: “Pravila uspešnog učenja”. Kada sam ja shvatila da ne može naše dete biti uspešno ako to mi nismo kao roditelji, napisala sam: „Uspešan roditelj – uspešno dete“. Kada sam razumela ogroman značaj komunikacije između roditelja i dece, nastala je knjiga: „Hajde da pričamo o…“ Kada sam shvatila da naša deca ne umeju da se snađu u konfliktnim situacijama jer se ustručavaju da kažu „NE“, napisala sam „Kako reći NE“. Moja poslednja knjiga nosi naziv: „Kako se čitaju deca“ i predstavlja niz preporuka kako da „čitate“ tj pratite svoje dete kroz njegove različite razvojne faze.
Šta je najbolje što roditelj može da uradi kada ne može da se izbori sa svojim osećanjima i posveti se detetu? Postoji li neka „prva pomoć“, kako da se prvo postaramo za sebe, da bismo mogli da se pozabavimo potrebama svoje dece?
Istina je da se od roditelja često očekuje da poseduju nekakve natprirodne moći i da uvek ostanu staloženi, smireni, koncentrisani, nasmešeni, da nikada nisu umorni ili neraspoloženi, da uvek imaju maksimum vremena, strpljenja i posvećenosti za svoje dete. Realnost je, naravno, sasvim drugačija. Prvi korak u prihvatanju realne uloge roditelja jeste da priznamo da time što smo postali roditelji nismo prestali da budemo osobe sa vrlinama i manama. I dalje, iako smo roditelji, imamo pravo na privatnost, na sopstvene želje, snove, ambicije. Takođe, kada se mi ponašamo u skladu sa onim kako se autentično osećamo, to je dobra poruka i za našu decu. Tada i oni uče da ne moraju da glume da su savršeni (a time i da kriju svoje emocije) nego se osećaju slobodno da pokažu svoja „prava lica“, i to baš pred onima pred kojima i treba to da čine, jer će ih te osobe prihvatiti bez osuđivanja. Zato, kada zbog bilo kojih razloga nemamo živaca za staloženo bavljenje decom „prva pomoć“ može biti da se najpre sami smirimo i stabilizujemo pa onda posvetimo deci.
Mnogi savremeni roditelji kažu da uče i rastu zajedno sa svojom decom. Da li je to put pravog povezivanja, prave komunikacije?
Naš roditeljski staž meri se samo kalendarskim godinama naše dece. Niti smo se rodili kao roditelji niti smo imali prilike da negde sve roditeljske veštine učimo. Upravo zato, kada pratimo sa posvećenošću i aktivnim učestvovanjem razvoj naše dece, rastemo i mi kao roditelji. Naše roditeljstvo se menja paralelno sa njihovim odrastanjem. To je uzajamni proces međusobnog zajedničkog rasta.
Koliko su roditelji zainteresovani da pohađaju školu roditeljstva i koliko je ona pristupačna? Šta možete da ponudite roditeljima koji ne mogu lično da pohađaju vašu školu, a žele da uče i razvijaju se?
Posete psihologu, pedagogu više nisu tabu tema. Sve je više roditelja koji potraže ovakvu vrstu podrške, što je najveća razlika u odnosu na prošle generacije. „Škola za roditelje“ koju ja vodim je osmišljena kao niz predavanja i vebinara koje organizujemo ali još više kao individualne konsultacije između roditelja i mene ili mog stručnog tima.
Koje programe i radionice nudi vaša škola? Zahtevi roditeljstva se menjaju sa odrastanjem dece. Kada je najbolje početi? Da li radite i sa roditeljima odrasle dece (ima li nekih ograničenja u tom smislu)?
Pre nekoliko decenija je jedna majka sa bebom od nekoliko meseci došla kod dr Spoka, autora knjige: „Nega bebe i dece“,(koja se posle Biblije smatra najprodavanijom knjigom svih vremena) i pitala ga: „Kada je pravo vreme da počnem da vaspitavam svoje dete?“ Njegov odgovor je bio: „Vi ste već zakasnili“. Po mom iskustvu, zaista je najbolje početi misliti o roditeljstvu i pre nego postanemo roditelji a sa prvim nedoumicama i dilemama koliko je važno osluškivati sebe i svoj unutrašnji glas, toliko i konsultovati one koji su se profesionalno posvetili baš tim temama. U „Školu za roditelje“ dobrodošli su svi roditelji, bez obzira koliko godina imaju njihova deca ali su dobrodošla i deca pre nego postanu roditelji. Starosna granica se sve više gubi, jer pojedina deca koja su dolazila kada su bila u pubertetu, povremeno dolaze i dalje, kada se po zakonskom osnovu već smatraju odraslima, odnosno, punoletnima.
Deca ne poznaju svet bez interneta. Ona su "digitalni urođenici", a mi roditelji "digitalni doseljenici". Kako premostiti taj jaz?
Ako se već delimo na digitalne urođenike i digitalne doseljenike, pa još imamo jaz među generacijama, kakva nam je budućnost komunikacije sa decom? Digitalni urođenici, tj. naša deca su generacije koje ne treba da poredimo sa nama. Oni su drugačiji jer je i njihovo vreme odrastanja drugačije nego što je bilo naše vreme odrastanja. Vrtoglava brzina današnjih high tech inovacija zaista menja splet neurona u mozgovima mladih ljudi što rezultira promenom u njihovom načinu razmišljanja ili emocionalnog reagovanja. Zahvaljujući tome, menja se način na koji se oni ponašaju, misle, osećaju. Ali, ako smo posvećeni svom roditeljstvu, pratimo i upoznajemo svoje dete kroz sve njegove razvojne faze, učimo jezik njegovih interesovanja i ambicija – do jaza i prekida kontakta između nas i dece ne mora nikada doći. Podrazumeva se da smo mi u biološkom smislu, stariji nekoliko decenija od naše dece. I to je sve. Uostalom, ako smo se već podelili na urođenike i doseljenike, dobro je znati da ne moramo biti na suprotstavljenim stranama.
Pošto je lični razvoj i svesno roditeljstvo proces koji traje, šta je cilj škole roditeljstva? Postoji li neki optimalan period pohađanja škole?
Kada mi kao roditelji činimo napore da se stalno razvijamo i menjamo, to će sigurno uticati na celokupno naše okruženje pa i na našu decu. Nalik kamenčiću koji bacite u vodu pa se oko njega formiraju koncentrični krugovi, tako i ta promena koju mi donosimo odraziće se na sve u našoj blizini. Upravo zato, cilj škole roditeljstva ali i cilj svakog roditelja jeste da se stalno razvija, osvešćuje sebe a ta će promena uticati na sve oko nas. Optimalan period bavljenja decom jeste uvek, od početka, zauvek.
Da li imate povratnu informaciju od roditelja koji su pohađali vaše programe? Mogu li se roditelji vratiti u školu, kad osete potrebu?
„Škola za roditelje“ nikako nije mesto sa klupama, rasporedom časova, monološkim predavanjima nalik školama koje pohađaju naša deca. Ovo je mesto podrške za sve roditeljske nedoumice i dileme. Čak ni kontinuirano dolaženje najčešće nije potrebno. Sa druge strane, svaki put kada roditelji osete potrebu ili imaju dilemu koju ne uspevaju da samostalno razreše, doborodšli su da o tome razmislimo zajedno.
Da li sarađujete sa drugim pedagozima, ima li zainteresovanih da vašu ideju prošire, da bude više ovakvih škola u zemlji?
Većina mojih kolega pokazuje zainteresovanost za ovakav vid rada. Vremenom i sami uviđaju sve veću potrebu roditelja za individualnim savetovalištem posvećenim isključivo roditeljstvu. Postojeće škole roditeljstva se nalaze u okviru Domova zdravlja (mada ni to nije obavezno pravilo). Njihov rad se odnosi na pripremi budućih mama za što lakši porođaj i pomoć u danima neposredno nakon porođaja. Škole namenjenih roditeljima koje prate razvoj dece i u starijim uzrastima i kasnijim razvojnim fazama, po mojim saznanjima, još uvek ne postoje.
Kako vidite samohrano roditeljstvo, koje su njegove prednosti i mane u odnosu na roditeljstvo u paru?
Jednoroditeljske porodice su česta pojava u savremenom društvu. Ovakve porodice se sreću sa drugačijim izazovima nego u kompletnim porodicama. Najveća mana ovakvog roditeljstva je velika opterećenost majki (po našem zakonu deca nakon razvoda uglavnom pripadaju mamama koje imaju kompletno starateljstvo nad detetom, a razvod jeste najčešći razlog zbog koga porodica postaje jednoroditeljska). Ove majke nemaju partnera sa kojim bi podelile odgovornosti roditeljstva niti obaveze u svakodnevnom životu. Njihova opterećenost decom, lako rezultira prevelikim očekivanjima u odnosu na dete što može dovesti do poremećaja odnosa između njih i dece. Sa druge strane, ako su roditelji u braku bili pod stalnim tenzijama, svađama, sukobima… situacija jednoroditeljske porodice postaje bolje rešenje i za dete. U našem narodu postoji predrasuda da su deca razvedenih roditelja uvek u nekoj vrsti problema (da popuste sa ocenama u školi ili da imaju neprihvatljiva ponašanja sa vršnjacima…) U praksi, međutim, neretko se dešava upravo suprotno. Dete koje je do nedavno živelo u atmosferi stalnih sukoba, sada, kada živi sa jednim roditeljem koji je stabilan i posvećen a drugog viđa povremeno, bez nepetosti u skoba – postanu otvoreniji, veseliji, sa većim samopouzdanjem. Istraživanja takođe pokazuju da deca iz ovakvih porodica imaju podjednak uspeh u ostvarivanju bliskih socijalnih odnosa kao i deca iz kompletnih porodica, da postižu ista akademska postignuća i uspehe u profesionalnom životu.
Kako i kada razgovarati sa decom o „osetljivim temama“, recimo o tome da su usvojena, ili začeta u laboratorijskim uslovima, o razvodu, seksu, smrti?
Verujem u izreku:“Ko je zreo za pitanje, zreo je i za odgovor“. Zašto? Dete koje pita a ne dobije odgovor od roditelja, nema mnogo izbora šta sa svojom radoznalošću da uradi. U nedostatku odgovora, ono može da potraži mišljenje nekog svog vršnjaka (a to može biti i neko sa manje informacija nego što je ono), ili da potraži pomoć interneta ili da odgovore koje nije dobilo domaštava samostalno. Zašto bi vaše dete ostajalo uskraćeno za odgovor ako ima vas? Naravno, poželjno je da vaši odgovori budu primereni njegovom uzrastu, da budu sa dozom poštovanja, da izbegnete rečenice koje će dete odbiti od dalje komunikacije sa vama (na primer: „mali si ti za to“). Ukoliko neki odgovor ne znate ili vam je neprijatno da odgovorite, recite da ne znate i da ćete se potruditi da taj odgovor što pre pronađete i zatim o tome razgovarati sa detetom. Ovo svoje obećanje je važno i da ispunite jer time održavate odnos poverenja u komunikaciji sa detetom.
Šta mislite o konceptu nagrade i kazne, odnosno o odgajanju dece bez nagrađivanja i kažnjavanja?
Koncept nagrade i kazne se smatra prevaziđenim. Samo u izolovanim slučajevima kada je nagrada podsticaj ili pokretač za ličnu motivaciju deteta može imati svoje pedagoško opravdanje. Umesto ovog koncepta sistem koji daje dugoročne rezultate i koji nikada ne povređuje niti ponižava dete (kao što je to čest slučaj sa kaznama) jeste : uzrok-posledica model. Na primer, ako se vaše dete igra loptom po stanu a u vašoj porodici je to nedozvoljeno ponašanje, kako ćete to ponašanje promeniti? Kazna bi podrazumevala opominjanje, vikanje, i ako dete i dalje ne posluša, primenili bi ste nešto što bi zaustavilo njegovo dalje igranje loptom po stanu. U takvom razmišljanju, možda se dosetite da mu ne dozvolite da ide kod druga na rođendan, ili mu oduzmete privilegiju gledanja crtanih filmova ili… Postigli ste da ste dete kaznili, verovatno rastužili, ostavili na njega utisak da niste fer, ali ipak zaustavili ga u njegovom igranju loptom. Ipak, i dalje, nemate nikakvu garanciju da već koliko sutra dete ne ponovi istu svoju grešku. Zašto? Zato što nije bilo u prilici da memoriše vašu kaznu sa onim što je ono uradilo. Umesto toga, kada biste ga opomenuli da prestane da se igra sa loptom u stanu, objasnili zašto to branite a ono, ipak, nastavi da to radi odgovarajuća posledica bi bila da, jednostavno, oduzmete loptu. U ovakvom slučaju, dete lako memoriše vašu posledicu sa njegovim postupkom (uzrokom) što mu pruža jasnu poruku šta treba da radi sledeći put.
Koji su najveći izazovi svesnog roditeljstva, a koje su najveće nagrade? Takođe, koji su najveći izazovi u vašem poslu, a šta su najveće nagrade?
U svesnom roditeljstvu vi menjate sebe, a ne dete. Kada osvestite obrasce po kojima ste vi bili odgajani, kada razumete svoje roditelje iz perspektive vas kao odraslih osoba, kada prepoznate koje delove svojih roditelja nosite i danas (a posebno je važno da osvestite one delove koje niste kod njih voleli)… sve to doprinosi da svom roditeljstvu pristupate drugačije. Velika prednost ovakvog pristupa jeste priznanje i sebi i vašem detetu da se svom roditeljstvu tek učite i da je u pitanju doživotan proces. Jer, svesnost nije cilj koji ćemo jednom postići već put kojim ćemo doživotno putovati. Možemo se samo razlikovati po tome ko je koliko daleko stigao na tom putu, ali konačno odredište, kao nekakva dostignuta vrhunska svesnost u svakom trenutku i u svakoj situaciji i sa svakom osobom… nije dostižno.
Lično, u mom poslu, najveći izazovi je upravo pomoć roditeljima da budu na putu svesnog roditeljstva. Istovremeno, najveća nagrada je njihovo zadovoljstvo. Možda je to jedan tata najbolje objasnio: „Kada sam prvi put došao kod vas, znam da ste mi pričali zašto je važno da pustim svoje dete da se penje na drvo i da ako padne pa hoće ponovo da se popne, da ga pustim… Tada sam mislio: šta li nije u redu sa vama. Danas, o tome mislim drugačije, i razmišljam: Kako to ja sam nisam video tada, i šta tada nije bilo u redu sa mnom?“
Aleksina Đorđević
Naslovna fotografija: wannabemedia.rs
