Kolumna 35+: Deal with God (jesu li ljudi poput pesama?)
Prethodne nedelje odgledala sam prvi deo četvrte sezone omiljene coming-of-age serije Stranger Things – tako što sam tri noći u nizu s nestrpljenjem čekala da mali zaspi, pa da uključim komp. Kada je o knjigama i filmu reč, slaba sam na priče o prijateljstvima i porodičnim odnosima, a još ako u svemu postoje čudovišta i BMX-ovi, kupljena sam zauvek.
Moju potpunu zaljubljenost u ovaj horor za klince pojačala je i vest koja se poslednjih dana provlačila kroz online medije, a tu ne mislim na hvalospeve domaćih portala o zaista sjajnom performansu Nikole Đurička u ovoj sezoni. Ako mene pitate, najbolje što je ova serija donela svom auditorijumu ovog leta jeste fokus na 37 godina staru pesmu legendarne britanske muzičarke Kate Bush Running Up That Hill (Deal with God) i vest da se nakon toliko godina ista vrtoglavo penje ka vrhovima svetskih top listi, kao i da ima najveći broj Spotify strimova u Britaniji i Americi. I sama Kate je očigledno zatečena ovakvim stanjem stvari, pa je (iako je poznato da se retko oglašava u javnosti) na svom sajtu objavila poruku u kojoj se zahvaljuje armiji svojih novih fanova i kaže da jedva čeka nastavak serije.
Running Up That Hill ima ključnu ulogu u ovoj sezoni jer je omiljena pesma devojčice Maksin (koju glumi Sadie Sink) i doslovno joj spasava život, a kasnije se kroz seriju provlači kao lajtmotiv. To je bilo sasvim dovoljno da generacija Z preplavi TikTok ovom pesmom i sad je praktično postala njihova, kao što su to postale i široke pantalone i uske, kratke majice. Ali, to je sasvim u redu, to je dobra stvar, klinci su prepoznali umetnost i emociju koju prethodne generacije nisu mogle u potpunosti da razumeju. To mi je samo potvrdilo tezu koju zastupam već neko vreme – klinci su okej, a to što mi i oni stariji od nas ne razumemo uvek sredstva koja koriste za komunikaciju i izražavanje, naš je problem.
Kod nas, nešto starijih, epizoda u kojoj je Maksin na ivici da je zauvek proguta tama, trigerovala je snažne emocije koje se jave svaki put kad krene:
It doesn’t hurt me
Do you want to feel how it feels?
Sećam se jasno svakog vraćanja iz noćnih klubova kroz prazan grad dok mi je kroz slušalice nadolazila ova epska melodija. Svitanje, prvi jutarnji autobusi, stezanje u grudima jer stvari ne idu onako kako bih volela, pijani momci koji bauljaju po ulicama nakon noćnog provoda i radnici iz prve smene koji se još uvek nisu sasvim probudili – savršeno su se uklapali uz zvuke Fairlight sintisajzera i vanzemaljski vokal koji je pevao o sporazumu koju želi da postigne sa Bogom.
A kada sam je prvi put čula? Zaista ne znam, objavljena je godinu dana pre mog rođenja, pa je tako bila sveprisutna u mom životu. Dok smo bili deca, muziku smo najčešće konzumirali preko televizije, pa mi se čini da se oduvek sećam tog magičnog videa koji je uveo savremeni ples u spotove popularne muzike (mnogo pre Pink i Sie), u kome Kate Bush i plesač Michael Hervieu nose sive japanske hakame i izvode savršenu koreografiju koja sve vreme imitira natezanje luka i strele i savršeno dočarava odnos žene i muškarca, upravo onako kako o njemu Kejt govori u tekstu pesme. Zanimljivo je da je MTV odbio da emituje ovaj spot i umesto njega je koristio video snimak jednog izvođenja ove pesme uživo, a sve zato što Kejt u spotu nijednog trenutka ne peva, tj. ne otvara usta sinhronizovano sa pesmom.
Takođe, razumevanje teksta menja se sa godinama. Dok sam bila mala, mislila sam da ona želi da zameni mesta sa samim Bogom, tj. da nakratko postane Bog i tako reši sve svoje probleme. Kasnije sam shvatila da u Bogu traži saveznika koji će joj pomoći da zameni uloge sa čovekom koga voli, ali se međusobno teško razumeju, što se preslikava na odnos između polova generalno. Danas u tekst učitavam nerešive konflikte dvoje najbliskijih ljudi koji bi mogli da se prevaziđu jedino zamenom njhovih životnih uloga, što bi suštinski bilo izvodljivo jedino intervencijom sile jače i veće od samog čovečanstva. Na kraju, često se dešava da najsnažniji izlivi mržnje idu ka onima koje najviše volimo:
Unaware I’m tearing you asunder
Oh, there is thunder in our hearts
Is there so much hate for the ones we love?
Well tell me, we both matter, don′t we?
Uostalom, potrebno je da prođe određeno vreme da bi se do bliskosti došlo, kao što je bilo potrebno da prođe određeno vreme da iznova postanemo bliski sa ovom pesmom. Što me dovodi do sledećeg pitanja: jesu li ljudi poput pesama? Možemo li da iznova osmislimo sami sebe sa 37 godina i popnemo se do vrhova top-lista relevantnih za sopstvene vrednosne sisteme? Da li je potrebno da nas neko otkrije, minimalni upliv sreće, ili možemo sve sami?
Da mi neko kaže da više ne mogu da budem ljudsko biće i da moram da se pretvorim u pesmu, izabrala bih da budem upravo ova – mračna poput nordijske narodne bajke i monumentalna kao Trijumfalna kapija, a opet surovo obična i svima bliska. I da me, kad budem dovoljno stara, neki novi klinci ponovo otkriju i iskoriste kao oružje u borbi protiv sopstvenih demona.
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
