Jovana Kostić, Delhaize: "Svet brojeva je moja srećno mesto"
Njena karijera spaja ono što se retko sreće u istoj meri: ozbiljno korporativno liderstvo, strateško razmišljanje i snažan osećaj društvene odgovornosti. Kao profesionalac koji u kompaniji Delhaize, jednoj od najvećih kompanija na domaćem tržištu, vodi finansijsko planiranje, strategiju, ESG finansije PMO, a istovremeno gradi i važnu međunarodnu ulogu kroz organizaciju Mensa International, Jovana Kostić pripada onim sagovornicama koje o uspehu govore bez velikih reči, ali sa jasnim stavom. U razgovoru otkriva kako su je rano majčinstvo, disciplina, upornost i vera da gotovo svaki problem ima rešenje oblikovali kao liderku, zašto je važno da talentovana deca dobiju pravu šansu i zbog čega bi vraćanje zajednici moralo da postane nova mera lične vrednosti.
Intervju: Jovana Kostić, Delhaize
Vaša karijera spaja ozbiljno korporativno liderstvo i snažan društveni angažman. Kada pogledate svoj put, šta vas je najviše oblikovalo kao profesionalca, a šta kao osobu?
Njena karijera spaja ono što se retko sreće u istoj meri: ozbiljno korporativno liderstvo, strateško razmišljanje i snažan osećaj društvene odgovornosti. Kao profesionalac koji u kompaniji Delhaize, jednoj od najvećih kompanija na domaćem tržištu, vodi finansijsko planiranje, strategiju, ESG finansije i PMO, a istovremeno gradi i važnu međunarodnu ulogu kroz organizaciju Mensa International, Jovana Kostić pripada onim sagovornicama koje o uspehu govore bez velikih reči, ali sa jasnim stavom. U razgovoru otkriva kako su je rano majčinstvo, disciplina, upornost i vera da gotovo svaki problem ima rešenje oblikovali kao liderku, zašto je važno da talentovana deca dobiju pravu šansu i zbog čega bi vraćanje zajednici moralo da postane nova mera lične vrednosti.
Vaša karijera spaja ozbiljno korporativno liderstvo i snažan društveni angažman. Kada pogledate svoj put, šta vas je najviše oblikovalo kao profesionalca, a šta kao osobu?
Nikada nisam uspela do kraja da odgonetnem gde je granica između profesionalnog i ličnog razvoja, a nije da nisam pokušavala. Možda to nije idealno i možda bi moja porodica ponekad više volela da ima malo manje „profesionalne mene” u svakodnevnom životu, ali čini mi se da se karakter, vaspitanje i životne odluke, na kraju, ipak spoje u jednu celinu. Teško je reći šta na šta prvo utiče. Ako bih morala da izdvojim jednu stvar koja je snažno oblikovala i mene kao osobu i moj profesionalni put, to je činjenica da sam vrlo rano postala majka. U relativno mladim godinama našla sam se u svetu odraslih, za koji nisam bila potpuno spremna. Moja velika prednost bila je što to tada nisam znala. Kada se jednom izborite za svoje
mesto u takvim okolnostima, posle toga vam mnogo manje stvari deluje nedostižno. Ako sam tada mogla da se snađem i volim da verujem – budem uspešna u toj ulozi, kasnije je bilo vrlo malo situacija u koje nisam smela da se upustim.
Danas vodite finansijsko planiranje, strategiju, ESG finansije i PMO u jednoj od najvećih kompanija na domaćem tržištu. Koje liderske osobine su, po vašem iskustvu, ključne za upravljanje tako širokim spektrom odgovornosti?
Mislim da je jedan od osnovnih preduslova za liderstvo sposobnost da budete potpuno u redu sa tim da vam nije sve potaman i da mnogo toga ne znate. Posao lidera nije da ima sve odgovore, nego da obezbedi stabilnost i pravac u situacijama koje često nisu sasvim jasne. Ljudima, uglavnom, od lidera ne treba ništa spektakularno – potrebno im je, pre svega, da osete sigurnost i doslednost. Ne smatram sebe naročito neustrašivom osobom, ali verujem da za gotovo svaki problem postoji rešenje. Često mi je teže da prihvatim da nešto ne može nego da pokušam da pronađem način kako može. Možda je upravo ta vrsta upornosti deo recepta.
Često se kaže da su finansije „svet brojeva”, ali vaš primer pokazuje da su one mnogo više od toga. Koliko su danas finansije zapravo prostor za viziju, uticaj i strateško vođenje?
Svet brojeva je moje srećno mesto – tu sam potpuno na svom terenu. Sve što mogu da kvantifikujem ili, još bolje, da grafički prikažem, postaje mi odmah jasno. Finansije vas nauče disciplini: da budete precizni, da poštujete standarde, rokove i stroge forme. Rad na strategiji zahteva drugačiji način razmišljanja. Morate brzo da odvojite bitno od nebitnog i da donosite zaključke čak i kada nemate sve podatke koje biste želeli da imate. U realnom poslovnom životu gotovo nikada nemate sve informacije – imate samo dovoljno informacija da donesete odluku. Kada zaista razumete brojeve i umete da ih stavite u pravi kontekst poslovanja, dobijate kredibilitet da učestvujete u ključnim diskusijama. Brojevi sami po sebi ne donose strategiju, ali vam daju jaku osnovu da argumentovano utičete na njen pravac.
Postali ste prva osoba iz našeg regiona izabrana u Izvršni odbor organizacije Mensa International. Koliko je taj trenutak za vas bio profesionalno priznanje, a koliko lična potvrda da granice često postoje samo ako ih sami prihvatimo?
To je izabrana funkcija za koju glasaju članovi Mense iz celog sveta – organizacije koja okuplja oko sto pedeset hiljada ljudi u više od pedeset zemalja. Takve pozicije omogućavaju da se čuje perspektiva ljudi iz različitih delova sveta. Upravo zato je taj trenutak za mene imao posebnu težinu, pre svega zato što verujem da naš region treba da bude vidljiviji i aktivniji na internacionalnoj sceni. Često smo skloni da sebe posmatramo kroz ograničenja, a mnogo ređe kroz potencijal koji imamo. Ako moj izbor ima neku širu vrednost, volela bih da to bude upravo ta poruka – da ljudi iz našeg dela sveta imaju znanje, iskustvo i energiju da doprinesu međunarodnim organizacijama i da nema razloga da u tome budemo po strani.
Mensa se u javnosti često vezuje samo za visok IQ, ali iza te priče stoji mnogo šira misija. Šta biste voleli da ljudi danas bolje razumeju kada je reč o Mensi i njenoj ulozi u društvu?
Mensa ove godine obeležava osamdeset godina postojanja. Nastala je sa idejom da poveže ljude koji imaju visok intelektualni potencijal i da taj potencijal stavi u funkciju šireg društvenog dobra – kroz razmenu znanja, podsticanje istraživanja o prirodi inteligencije i stvaranje okruženja u kojem se radoznalost i kritičko razmišljanje neguju. Visok IQ je samo kriterijum za prijem u organizaciju, ali on sam po sebi nije nikakva vrednost ako se na njemu sve završi. Za mene je suština u tome da sposobnost da razumete stvari brže ili dublje od proseka nosi i određenu odgovornost. Prirodno je da takvo znanje pokušate da podelite i koristite na način koji ima širi smisao. Mensa širom sveta kroz svoje nacionalne organizacije upravo to i radi – okuplja ljude oko ideja, podstiče istraživanja u oblasti inteligencije i stvara prostor za intelektualnu razmenu, koja često vodi ka inicijativama sa širim društvenim značajem.
U okviru Mense, posebno vas zanima finansijska stabilnost organizacije i njena veća nezavisnost. Zašto je važno da jedna takva organizacija ne ostane zatvorena u svojim okvirima, već da svoj uticaj širi dalje?
Finansijska stabilnost je zapravo preduslov da organizacija može da radi ono zbog čega postoji. Ako želite da razvijate obrazovne programe ili da pokrenete inicijative koje imaju širi društveni uticaj, morate imati organizaciju koja je stabilna i dugoročno održiva. Za mene je važno da Mensa ne ostane samo zatvoren klub ljudi koji dele sličan profil, već zajednica koja ima kapacitet da doprinese društvu. To podrazumeva ovaranje prema novim projektima, saradnju sa drugim organizacijama i podršku inicijativama koje podstiču razmenu znanja i ideja i doprinose boljitku u širem smislu.
Angažovani ste i na razvoju strategije i pokretanju Fondacije Mensa International. Šta biste voleli da taj rad donese ljudima kojima je podrška najpotrebnija?
Ideja Fondacije je vrlo jednostavna: da stvori mehanizam kroz koji Mensa može sistematičnije da podrži projekte koji imaju širi društveni značaj. U svetu postoji mnogo talentovane dece koja nemaju iste mogućnosti za razvoj – zbog geografije, ekonomskih okolnosti ili, jednostavno, zato što njihov potencijal nikada nije prepoznat. Ako Fondacija uspe da makar malom broju takvih mladih ljudi otvori vrata obrazovanja, mentorskih programa ili novih prilika, to će već imati smisla. U krajnjoj liniji, društvo dobija najviše onda kada talenti imaju priliku da se razviju.
Posebno vas dotiče tema darovite dece, naročito one čiji talenat ostaje neprepoznat jer nemaju dovoljno podrške ili prilika. Zašto je baš to pitanje za vas toliko važno?
Darovitost je često mnogo komplikovanija nego što se na prvi pogled čini. Mnoga darovita deca ne uklapaju se lako u standardne obrazovne okvire i njihov potencijal može ostati neprepoznat ili nedovoljno razvijen. Često je darovitost povezana i sa određenim oblicima neurodivergentnosti – način razmišljanja može biti drugačiji, ponekad i teško uklopiv u sisteme koji su pravljeni za prosečne obrasce učenja i ponašanja. Ako se takvom detetu u pravom trenutku ne pruži podrška, društvo zapravo gubi deo svog budućeg potencijala. Svaki neprepoznat dar može značiti i odloženu ideju koja je mogla da pomeri granice. U načelu, mislim da razvoj ne treba meriti samo ekonomskim pokazateljima, već i time koliko prostora dajemo ljudima da razviju ono najbolje u sebi.
Pored svega što radite, često govorite i o vrednosti volontiranja, deljenja znanja i davanja zajednici. U vremenu koje je često usmereno samo na lični uspeh, zašto je važno podsećati na tu drugu stranu liderstva?
Volontiranje je za mene jedan od najjednostavnijih načina da se podsetimo da profesionalni uspeh nije jedina mera vrednosti. Danas često imamo tendenciju da uspeh merimo gotovo isključivo kroz karijeru ili materijalna dostignuća. Kada radite u internacionalnim organizacijama poput Mense, vrlo brzo shvatite da su mnogi važni projekti mogući samo zato što ljudi ulažu svoje vreme i znanje bez neposredne koristi za sebe. U mnogim razvijenim društvima takav doprinos zajednici već dugo predstavlja važan deo kulture. Volela bih da i kod nas davanje svog vremena, znanja i iskustva zajednici postane stvar prestiža i demonstracije lične vrednosti. Bilo bi dobro da dođemo do tačke u kojoj se takmičimo ne samo u poslovnom uspehu već i u tome ko može više da vrati zajednici u kojoj živi.
Kada vas jednog dana budu opisivali kroz sve vaše uloge – kao liderku, majku, edukatorku i osobu koja je otvorila vrata i sebi i drugima – po čemu biste najviše voleli da vas pamte?
Po osmehu. Ako to bude prva asocijacija, onda mogu da kažem da sam živela i radila onako kako mislim da treba. Sve drugo – i funkcije, i projekti, pa čak i rezultati zaboravi se, ali način na koji se odnosite prema ljudima ostaje.
Razgovarala: Ivana Filipović
Foto: Ange Bos Portrait