Klimakterični dnevnik: Gde sam ja

 “Mama, gde mi je crna majica?”

“Treba mi hiljadu dinara.”

 “Molim te, pozovi mi taksi.”

Glasovi se smenjuju, a ja čvrsto držim oči zatvorene. Nazirem da naizmenično ulaze u moju sobu i osećam njihove zbunjeno-zapanjeno-uvređene poglede, ali ne reagujem. 

“Izdrži, ne može više ovako, krajnje je vreme da nešto promeniš!” Rečenica koju ponavljam već nekoliko godina, traži da se napokon realizuje. Teško mi je, ali moram da se nateram. Jer, iako ih često kritikujem, odavno sam svesna da nisu samo oni krivi. Trenutno se kao lavica borim sa snažnom potrebom da poskočim i poslušam moje momke.

Čudno je to. I pomalo strašno. Već godinama osećam veliki umor od neprekidne jurnjave po začaranom krugu porodičnih obaveza, i fizički i psihički, ali uporno istrajavam. Svako veče iznova se pitam gde mi je iscureo dan i svako veče odlučno rešim: “Sutra okrećem drugi list! To što radim od kuće, ne znači da sam njihov rob. Ustajem rano i odmah izlazim iz stana. Prvo idem u brzu šetnju, zatim na kafu i u devet sati počinjem sa radom u čitaonici.”

No, jutro menja sve. Dovoljna je rečenica: “Gde mi je crna majica?” i ja sam već na nogama. Među desetine istih tražim baš onu sa reperom na slici. Pa, kad sam je već našla daj da je časkom opeglam, bolje ja to radim; pa kad već peglam nju, mogla bih i muževljevu košulju i farmerke drugog sina. Spuštam peglu i shvatam  da doručak nikome nije pao na pamet. U razvoju su, mogla bih jaja da im ispržim, moj recept najviše vole. Naravno, tiganj moram odmah da oribam, jer kad se zalepi mogu samo da ga bacim, a dok ga trljam, mahinalno uzimam i čaše od sinoć. E, sad je dosta. Demonstrativno bacam sunđer i ulećem u kupatilo da se našminkam, ali pre nego što stignem do umivaonika, pogled mi se lepi za korpu koja se volšebno preko noći prepunila duksevima. I dok otvaram mašinu da je časkom napunim, shvatam da sinoć nisam izvadila veš i krug se zahuktava. Samo je tren prošao, ali kad bacim pogled na sat: podne je. Sad je već kasno za realizaciju plana, a i nekako nemam volje, izbačena sam iz koloseka i usisana u svakodnevnicu. Radiću od kuće.

Kuvam kafu, sedam kraj prozora i palim cigaretu. Čujem momke kako tutnje kroz stan, ali se trudim da ih ignorišem. Kad je prošlo jutro? U čemu? Gledam u krovove kuća i pogled mi privuče baka u susednom dvorištu; sedi u bašti zavaljena u naslonjači, pijucka kafu i upija jutarnje zrake sunca. Strašno joj zavidim, ali ujedno znam da isto tako ona zavidi meni. I griža savesti je već tu. Sve ovo će da traje još samo par godina, a onda će tišina biti zaglušujuća. Da li mi ta činjenica ne dozvoljava da zastanem? Jer, iako se stalno žalim na silne zahteve, jedan veliki deo mene uživa u tome što sam potrebna i imam svrhu. Da li ću je imati i kad oni odu? Korona je potpuno poremetila naše odnose, ja sam sada velika, neophodna majka koja sve završava; i ja bežim ali i ostajem, kukam ali i uživam. Mogu li se iz ovih krajnosti vratiti u normalan tempo i predati im deo obaveza? Davno sam shvatila da moram da ih pustim i malo pogledam u sebe. Gde sam ja? Gde su moje želje? Ta pitanja godinama vrtim, ali ne mrdam sa mesta. I tako iz dana u dan.

No, jutros sam izdržala. Posle mnogo vremena, stan je prazan. Čak je i muž, koji već tri godine radi od kuće, otišao na sastanak. Ustajem lagano i na prstima hodam po stanu. Ne želim da bilo šta poremeti ovu tišinu. Divna je, ali i pomalo neobična. Odzvanja. Sedam u fotelju, pijuckam kafu i lutam pogledom po stanu. Na polici gomila papira koje sam odavno planirala da sredim. Mahinalno krećem da sortiram razbacane račune, a onda naglo prekidam. Ne, neću to danas. 

Imam tri sata samoće i moram da ih iskoristim. Moram polako da učim da osluškujem sebe. Zatvaram oči i spuštam glavu na naslon fotelje. Mogla bih malo da pišem. Ne, nema obaveza, bićeš sama sa svojim mislima i osećanjima i tačka. Diši duboko. Dišem, polako, duboko, no, osećam kako mi trepere grudi i nemir raste. Zašto ne mogu da se opustim? Čega se to plašim? Šta može tako jezivo i grozno da izleti u tišini? Pa to sam ja, nema nikakvih aždaja. Ili možda ima? Ko zna, odavno se nisam družila sa ovom gospođom. Drugi su sada centar moga sveta. Da li su i njihove želje postale moje? Šta će biti kad odu, hoću li ih juriti, zivkati i živeti njihove živote?

Ne, ne želim to. Deca treba da grade svoj put, bez brige i obaveza prema meni. Oni moraju da znaju da mogu da budem srećna i sama. I zato uporno sedim u fotelji i držim oči zatvorene. Nemir raste, ali ja ostajem u njemu. Dišem i puštam misli da plutaju. Imam li ja želja? Kako bih mogla sebi da ugodim? Praznina, velika, teška, zaglušujuća… Bože mili, pa ja ne znam ništa o sebi. Kako je to tužno. A možda i nije, jer šta ja uopšte hoću, da se u pedesetim provodim, družim, putujem i skitam? 

“Daaa, naravno!” Neka mlada žena radosno poskoči u meni, ali je malodušna starica momentalno tresnu po glavi: “Ne lupetaj, matora si, sedi kući i leči reumu.” Da stvarno, boli me svaka koščica, šta se palim bezveze. “Pa dobro boluckaju te kosti, ali nisi nepokretna. Ustani, uradi vežbe, popij diklofen i kreni u život.” Neka čudna rešenost je u glasu ove živahne žene, ali nazirem i neku pritajenu ljutnju. Razumem je, već dugo ćuti ugušena u zapećku i sada, kada je napokon dobila glas, ne odustaje. Malo me plaši ta poletna žena, ko zna na kakve ludorije je spremna. No, tada se umeša i glas razuma: “Ne mlati. A šta može da uradi, majke ti? To si ti, a ti ni kao tinejdžerka nisi divljala.”  

U trenu pometnje, oglasi se telefon i ja srećno zgrabih slušalicu. Spas.

“Halo, sine, mama ovde. Izvini, greškom sam te nazvala, htela sam teta Miru. Ćao.”

Gledam u slušalicu i ne verujem. Ovo je Božje delo, moja mama koja obožava da razgovara, sad mi spušta slušalicu. Mlada žena se srećno smeje i šapuće mi:

“Nema ti spasa, vrati se meni, ja sam ti jedini izlaz. Pusti me malo da dišem, biće nam divno, videćeš. Samo se seti mene od pre dvadeset godina. Zar se nismo sjajno zabavljale?”

Vraćam se u fotelju, telo se opušta i ja se sa osmehom prepuštam veselim idejama moje nove drugarice. Prija mi njen glas, zasmejava me. 

I napokon znam, ne smem da je sputavam, ona je moj život.

Naslovna fotografija: 

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik