Klimakterični dnevnik: Borba za ostvarenje želja

Oduvek su mi bili smešni američki božićni filmovi i njihovi spiskovi želja, odluka i planova za narednu godinu, ali ovog praznika sam posustala. Krenulo je neprimetno, tek kao nekoliko minuta odmora uz šljašteću rasvetu i naivnu ljubavnu priču, ali vrlo brzo sam se primila. Bilo je opijajuće pobeći od sumornih vesti i utonuti u božičnu čaroliju. No, ujedno je počelo i da me potajno kljucka pitanjce, šta ako ti spiskovi rade? Jer, istini za volju, bez obzira što već duže vreme planiram promene u mojoj svakodnevnici, one se ne dešavaju. Ili se događaju jednom mesečno, što se više može smatrati slučajnošću nego promenom. Ne idu mi od ruke promene, ne znam zašto. Možda je problem moj horoskopski znak, bikovi ne vole turbulencije, a možda sam samo omatorila i izgubila želju, iskru, inicijativu, upornost, rešenost, disciplinu. Ruku na srce, odavno nemam ništa od toga. Inercija me vuče i gura u novi, a isti dosadan dan.

I tako, rešila sam sve da probam, pa i te zapadnjačke gluposti: napraviću spisak želja koje hoću da ostvarim u narednoj godini. Spisak je doduše ostao u mojoj glavi, jer dok god ne kačim papir na frižider, bolja sam od njih. Ali, papir je tu, sastavljen pre ravno mesec, a ja mrdnula nisam. Dok peglam muževljevu košulju za posao, shvatam da se nisam pomakla ni za pedalj i nemam pojma zašto. Jedina promena je što sam svakog dana svesna svih obaveza koje uporno preuzimam, svesna velikog NE koje mi stoji u grlu, ali nikako ne može da izađe iz usta. I svakog dana uredno nalazim sebi opravdanje: kasnićemo na put ako ih nateram da se sami spakuju, doručkovaće u tri ako ja ne spremim, raspust je, nije fer sad da ih guram u rad i red, u poseti sam roditeljima, a oni su stari, bolesni, treba li sad, posle pedeset godina da ih privikavam na novu mene, Božić je, navikli su tradicionalnu proslavu sa mnogo hrane, ko sam ja da to menjam, iako sam mrtva umorna od kuvanja i niko to ne primećuje, počinju ispiti, moram da budem podrška, muž je prehlađen, moram da mu skuvam čaj… krug se zahuktava, a ja svakog dana nađem novo opravdanje i nastavljam.

Nešto sa mnom debelo nije u redu, pitam se mogu li to uopšte da popravim? Zbog čega su mi tuđe želje važnije od sopstvenih? Zbog čega ne mogu da podnesem ljut, razočaran pogled upućen meni? A njih ima u svakom slučaju, udovoljiti svetu jednostavno je nemoguće, ali ja ne izlazim iz tog glupog koloseka. To je kao da svakoga jutra ustanem i odem na stanicu rešena da otputujem u Pariz, ali se hipnotisano ukrcavam u ćiru za Veliku planu. 

Zašto su promene tako teške? Ima jedan deo mene koji se tako lako ljuti na sve oko sebe, svi su oni krivi jer niko neće da me pogura, podrži. I ne samo to, oni se zaboga još i ljute. Pa, naravno da se ljute, navikla sam ih da sam u službi, niko se roba lako ne odriče. Doduše, ovaj rob malo uživa u toj ulozi, ali dugo već više pati, pa ipak istrajava. Istrajava i neka bezvoljnost i strah, kad god poželim da se pokrenem. Psihijatri bi rekli dobro je dok god mislim o tome, polako, to je novina, desiće se, ma važi, ali kad? Valjda su me zasule ove novogodišnje emisije pune elana i filmovi o munjevitom preporodu i uspehu, jebiga, želim i ja to. Želim da bude lako, lepo i veselo, da neko kaže: Idi, ja ću to da završim; odspavaj, umorna si; daj mi da te odmenim; spremio sam ti iznenađenje; uplatio sam ti spa.

Hm, eto, to je moj glavni problem, čekam tog nekog drugog koji, u stvari, moram da budem ja. Lupetaju ovi na TV-u i lažu narod da će se sve preko noći promeniti, samo treba veoma da se želi. Ulenjuju nas, ušuškavaju u nestvarnoj sigurnosti, sedi, čekaj i desiće se. Neće samo i neće preko noći. Moram da prestanem da kinjim sebe zbog velikog ne, ne mogu ja to, a i nije realno, niti zdravo to naglo buntovništvo. Ali, bih mogla da napravim plan za korak po korak. Ne moram sve da otkažem, ali mogu deo. Za početak, evo ne moram ovu košulju da peglam, može on sam.

“Imam nešto da uradim, završi peglanje.” Saopštavam odlučno mužu, ne bez podozrenja, a on samo nehajno odgovori:

“Važi.”

Ha, možda je stvarno do mene, delegiram li ja obaveze?

Izlazim napolje i hvatam brzi korak prema Gardošu. Ostavila sam punu kuću neobavljenih poslova. Sutra ću, danas moram da se pokrenem.

Dok mi hladan vetar bistri misli, prebiram spisak želja. Ima jedna koja me najviše žulja, čini mi se da je i pokretač ostalih: moram da se udaljim od svih na nekoliko dana bar jednom mesečno. Moram, ali sad sam malo švorc, bili su praznici, troškovi. Eto, opet izgovori, misli, misli, nešto mora da postoji. I ideja sinu, malo je neprijatno, ali mogu da probam. Odmah okrećem telefon i on već zvoni:

“Ćao Sneki, šta radiš ovog vikenda, mogle bi da nirvanišemo u tvojoj vikendici?”

“Naravno, draga, jedva čekam.”

I eto, jedan korak je već urađen.

Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Zacrtan put

Naslovna fotografija: pexels.com

Leposava Vukoičić Jovanović