Klimakterični dnevnik: Čudno neko vreme
Čudno neko vreme. I teško. I nikako da se primiri. Strepnja zapaljena pre tri godine neprekidno tinja u meni. Živim u nadi da će nemir sutra da nestane, a on se sa svakim novim danom samo još više razbuktava.
Već ko zna koje jutro u zoru sam budna. Ležim i uporno prizivam san, ali to mi samo izaziva drhtavicu u stomaku, koja se nezaustavljivo širi prema grudima i hoće da me uguši. Nema vajde, moram da ustanem. Stavljam džezvu na šporet i nestrpljivo cupkam iznad nje, voda nikako da provri. Brzinski zakuvavam kafu, puštam tek jedan ključ da priviri i već je sipam u šolju. Sedam kraj mog prozora, ustreptalo palim cigaretu, srkućem kafu i tek me bolno opečen jezik budi iz transa. Šta mi je? Čemu ovolika žurba u pet ujutru? Nekako sam svuda ukinula uživanje, sve je postalo ubrzano, nestrpljivo, nemirno pa i u cik zore, kad nema nikakve prisile. Nemir i dalje drhturi, misli ga samo pobuđuju, ni cigareta mu ne može ništa. Ta dosadna, uporna teskoba postala je neraskidivi deo mene, kao da je srasla sa mojom dušom i to me strašno plaši. Kad se ona ovako zalepila za mene? Možda za vreme korone? Hoću li se ikada više opustiti?
Nemam pojma, ali primećujem da poslednjih dana uporno prelistavam slike iz detnjstva. I to iz onog najranijeg, ja na mojoj ljuljšci pod starim dudom, na biciklu u Makinom dvorištu, na tavanu tatine garaže. Možda me je strašna tragedija toliko izbacila iz ove realnosti, toliko uplašila budućnosti i napunila brigom za decu, da sam morala da prizovem taj nekadašnji divan, bezazlen svet. Svet koji je postojao pre samo četrdeset godina. Kako smo uspeli sve da upropastimo? Jesmo li mi za sve krivi? Mnogi kritikuju današnju omladinu, a ja ih gledam svakog dana i vidim mnogo dobrote i lepote u njima bez obzira što rastu u ovako iskvarenom svetu, punom ružnih izazova, primera i pokvarenih merila. Oni su sjajni, mnogo bolji od nas, jer se i u ovakvim vremenima dobrotom bore protiv zla. Šta se desilo sa nama? Mi, koji smo rasli sa Makom, čika Rocom, nana Darom, sa ljudima koji su pomagali, čija je empatija bila iznad pohlepe, mi smo postali opterećeni novcem, sticanjem, grabljenjem, gomilanjem. Nikad dosta, postao je cilj. Gde smo pogubili te uzore, gde smo se pogubili?
Haljina: Lindex, Šešir: P…S…Fashion
Da, malo smo sjebana generacija. Možda zato što su nam u detinjstvu obećavali čisto blagostanje, a dobili smo totalni haos. Možda je prekid, pad bio nagao? Ne znam za druge, ali meni jeste. Živo se sećam sa koliko entuzijazma sam verovala da samo treba da završim fakultet, budem vredna i sve će biti dobro. A onda je nastao džumbus. Za vreme studenskih dana meni se u trenu razorio ceo svet, srušila se sigurnost i nestala bespovratno. Kažu da je to bila iluzija sigurnosti, da, ali to mi ne pomaže, jer ona je meni bila stvarna. Ja nisam mogla preko noći da pređem u mržnju, rat, demonstracije. Demonstracije… Da li sam mogla da zamislim i poverujem da će i moja deca za isto demonstrirati trideset godina posle? Trideset godina sranja, neprekidnog, dobri smo mi, stvarno jesmo.
Eto, tada se uselio taj nemir i ne odlazi. Ne pre tri, nego pre trideset godina. Nekad se malo pritaji, ali u poslednje vreme ga toliko izazivaju razni događaji da preti da pređe u paniku. Sve češće prekorevam sebe: Zašto nisi otišla kao i svi tvoji prijatelji? Ne znam, ali nisam. Možda sam bila kukavica, možda sam izabrala privid sigurnosti doma, svoje zemlje. A možda sam samo beskrajno verovala u nas i bolje sutra. A sve mi se više čini da smo izdali i sebe i decu.
Kako se staje na put ovom ludilu? Da se sklonim, ne mogu. I ne želim. A kako da živim sa njim, u njemu i preživim? Nemam pojma. Znam samo da je teško i da razumem sve nas. Pali smo i ne umemo da se dignemo. Preživljavamo uporno, a usput smo negde zaboravili da živimo. Možda je vreme buđenja, ne samo zbog dece. Vreme je za nas.
Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Borba za ostvarenje želja
Naslovna fotografija: WANNABE Media
