Klimakterični dnevnik: Ipak je vredelo

Lagano, na prstima šunjam se do kupatila, uplašena da momke ne probudim. Već dve nedelje napetost u kući ne popušta, treba im malo sna. Ja ga ne hvatam, tek možda nekoliko sati uz ksalol i to je sve. Jednostavno mi je nepodnošljiva njihova patnja. 

Pred vratima njihove sobe uhvati me neizdrž, moram da zvirnem. Šta ako je neko budan, sekira se, brine, možda mu treba moja uteha. Lagano pritiskam kvaku i molim boga da je muž napokon podmazao šarke. Uh, jeste. Valjda je i njega trema naterala da sve odložene poslove pozavršava. Rad nam je spas ovih dana, kuvam kao sumanuta, mogu vojsku da nahranim, a niko nema apetit. I tako, bacam i opet kuvam. Stan mi blista, napokon su i najzabačeniji ćoškovi zasijali. Ali ne vredi, neka grudva u stomaku, tu, odmah ispod grudi, ne popušta.

Samo jednim okom provirujem u sobu, ali dovoljno da uhvatim sina kako gleda u plafon. Na moj najnežniji brižan pogled odgovara besnim okretanjem na drugu stranu. Lagano zatvaram vrata i pokunjeno se vraćam u spavaću sobu. Bespomoćna sam, slaba, osećam se strašno krivom. Naporna sam, znam da sam stravično naporna, a borim se kao lavica da budem sa strane. Međutim, tu sam, u svakom trenu pratim njihov i najmanji uzdah i želim, neopisivo želim da ga izbrišem. Moram nekako da im pomognem, al’ svaka moja reč samo ih još dodatno razdražuje. I tako danima. Možda bi trebalo negde da se sklonim, volela bih to, a opet, svesna sam da ne mogu. Osećam kako me istovremeno drže za ruku i odguruju. I sve je tu, potreba za mojom podrškom i želja da me uklone. Razumem. Moja spasiteljka Ivanka kaže: Izdrži! Budi tu, ali nenametljivo i skloni se čim to zatraže. I ćuti. Eventualno, samo reči podrške: Biće sve u redu. Ali, ni tu ne preteruj.

Eh, lako je to reći, ali izdržati njihovu tremu, strah, nervozu i odćutati je preteško. Želim da ih snažno privijem na grudi kao kad su bili mali i ljubim u kosu, šapućući: Sve je dobro, ovo je glupost, nije vredno tvoje sekiracije. Ali, znam da ne mogu, to su momci, koje smem tek usput da pomazim. Ruka mi je zgračena od stalnog suzdržavanja, misli totalno zbrkane, a duša gori.

Haljina: XYZ Elisabetta Franchi, Naočare: P…S… Fashion, Torba: Cortefiel

Uh, ne mogu više da slušam ovo muževljevo hrkanje tik pored uva. Užasno me nervira. Kako može da spava? Imam potrebu da ga gurnem, skotrljam sa kreveta i nasilno probudim; želim negde da izbacim ovu napetost, a on mi se danima namešta. Stalno me prekorno gleda i odmahuje glavom. Osećam se strašno usamljena. Znam da i on brine, ali je nekako staložen. Svu nervozu i negativnost su smestili kod mene i svaka moja reakcija, il’ ne daj bože, komentar, višak su. Juče sam rekla da ću da odem u banju i sve ih ostavim na miru, jer sam najgora, a sin mi je zabrinuto šapnuo: Nemoj mama, ti nam ovih dana jedina čuvaš glavu. I kupi me, za tren, mislila sam da niko ništa ne vidi. 

Nevoljno ustajem, sedam kraj mog prozora i palim cigaretu. Mnogo pušim ovih dana, znam, ali samo sa cigarom mogu da dišem. Gledam u sunce kako se lagano pomalja iznad krovova i tugaljivo zaključujem: Ja sam stvarno za sve kriva.

U našoj kući su pamet i znanje veoma važni, a novac je zlo kojim se narod truje, zaglupljuje i drži u ropstvu. I tako ih godinama zasipamo i muž i ja. Ali, ja sam bučnija u tome. Ja sam revolucionar koji hoće da spasi mladost da proda dušu za ajfon 17 i dobre patike. Stalno govorim: Moraš kritički da posmatraš svet, da razmišljaš, procenjuješ, da slušaš sebe i pratiš svoj put. Ja sam ta koja je pre dve nedelje napravila scenu na slavi kod rođaka, jer je jedna gošća nadmeno ponižavala sestrića koji želi da upiše građevinu i bratanicu jer studira elektrotehniku. Trudila sam se da odćutim, ali onda su usledile rečenice: Ne razumem koje budale upisuju teške fakultete? Zašto deca da se muče? Šta će ženi elektrotehnika; neka upiše marketing, menadžment, pa samo da se šetka i putuje.

Jebiga, tu sam eksplodirala. Nazvati budalom nekog ko teži većim vrednostima, ko radi i uči danonoćno, ko želi da nešto postigne; e, to ne može. Ne u mom prisustvu. Ne dam da nam decu omalovažavaju i lome im krila. Nek lete što više, što bolje, iz sve snage. 

A sad sedim, buljim u kolutove dima i pitam se jesam li uopšte u pravu? Moja deca ne bi prolazila ovu agoniju pakleno teškog prijemnog, mesece ozbiljnih priprema, neprospavanih noći i velike neizvesnosti: Da li ću proći? Možda je stvarno bolje upisati lagani privatni fakultet, ‘ladovina, bez stresa? Šta im ovo radim? A radim jer verujem da moraš da studiraš ono što voliš, da je u težini prava radost dobitka i uspeha. Sve ostalo je prolazno. Verujem, ali jutros se kolebam. Vredi li to u ovom društvu i ovakvom nakaradnom školskom sistemu, gde je student neprijatelj koga treba što više saplitati i otežati mu svaki korak? Ubiti entuzijazam i ideale, to je jedini cilj. A usput, nepotizam cveta.

I dok mi se duša lomi, a zaboravljena cigareta pali prste, moj sin ulete u sobu, veselo me podiže u naručje i viknu iz sveg glasa:

“Položio sam.”

Suze i smeh se mešaju i nose nas u visine. Ipak je vredelo, ovakva radost samo iz ljubavi i težine može da dođe.

Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Čudno neko vreme

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Leposava Vukoičić Jovanović