Klimakterični dnevnik: Iskrena prema sebi

Rešila sam: želim da budem iskrena prema sebi, kako god to izgledalo. Nije ta odluka došla preko noći, dugo već mislim o tome, ali je iznenađujuće teško. Želja da prihvatim sebe onakvu kakva jesam i krenem dalje sa takvom sobom, da se usput popravljam koliko mogu, bez nekih velikih ciljeva, sa idejom da je svaki pomak vredan, da sam ujedno i dobra i loša, ali je važno da idem napred, jedno je zapetljano vrzino kolo. Korak napred, dva nazad, a onda tapkanje u mestu i vraćanje na stare navike.

Teško je biti iskren i reći da te neko nervira, ljuti, da je sebičan, zavidan, iscrpljuje te; da si i ti ponekad takav; da neki tvoji odnosi prosto ne valjaju i moraš da ih pustiš; da ne želiš da radiš to što radiš i zapitaš se da li baš moraš to da radiš ili samo bežiš od sebe. Sve je to ozbiljna zavrzlama. Kao da jedno budno oko mora da prati svaki tvoj pokret i analizira ga. Ima li to smisla? Ne znam, možda nema, ali postoji ta grudva u stomaku koje želim da se rešim, a primetila sam da ona raste svaki put kad uradim nešto protiv svoje volje. Logično, odmah se tu javi i dilema: da li ja sada postajem sebičnjak koji radi samo što mu prija ili u suprotnom maltretiram sebe? I moram li da biram između tih krajnosti ili ima sredine? Ne znam. Više ništa ne znam. I to “ne znam” je mnogo naporno, kao da me tera da sedim u zapitanosti bez odgovora.

Međutim, prošle godine sam uspela da se malo više prepustim tom “ne znam”. Ne znam ko sam, šta sam, šta želim i kako dalje, ne znam, ali se ne kinjim zbog toga i ne jurim odgovore. I, neverovatno, nekako me ta odluka opustila. Počela sam slobodnije da gledam u sebe i to je donelo neke sitne, ali važne uvide. Nije bilo puno novina u samim postupcima, jer navika odrađivanja je dugogodišnja; ja radim po inerciji, bez razmišljanja, na prvu. Promena je bila to što sam postala svesna svojih osećanja, pa makar naknadno, pa makar samo u nekim situacijama. I nekako sam tačno znala šta sam radila protiv svoje volje. To me na početku, moram priznati, jako uplašilo. Ja nisam shvatala koliko mučim sebe i teram na pristojnost, moralnost, ugađanje drugima, bez ikakve selekcije i uz razna opravdanja. Stvarno sam sebe podsećala na Čarli Čaplina iz filma Moderna vremena (1936). Kao da radim na traci, zavrćem šrafove na poslu, ulici, kod kuće. Čudno pomračenje uma. Pa ipak, godinama ništa nisam preuzela da to izmenim. U stvari lažem, nebrojeno puta sam se naljutila i rešila: neću više ovako, okrećem novi list, ali to je trajalo jedva nekoliko dana; kako bi splasnula ljutnja, tako bih skliznula u staru rutinu. Rutina, navika, to je tako slatko, poznato, bezbedno, koliko god bilo naporno i van mene. 

Haljina: Mona, Sako: P…S…Fashion, Nakit i sat: Swarovski

Dugo, veoma dugo je bilo prisutno samo primećivanje grudve u stomaku kad radim nešto na silu. Mrzim glupu floskulu: promena je teška, ali je bolno istinita. Jer, promenom vi ne menjate samo sebe, već i odnose sa drugima, a to ne ide baš lako. Ja sam čudo vremena potrošila ljuteći se na druge. Zašto me ne podrže i poguraju, zašto me teraju da se ovako osećam, zar ne vide moju patnju? I opet je neko tamo bio kriv. Razne se odbrambene zablude razvijaju: očekivanje da vas neko voli više nego vi sebe same, da vidi vašu neizgovorenu muku i olakša vam; želja da vi što manje radite na svojoj promeni, da se ona sama desi, bez težine, loma i odgovornosti. Nerealan ideal i čista utopija. Ratujemo sa drugima umesto sa sobom, jer je sa njima lakše i bezbolnije. A zar nije očekivano da nikome ne odgovara vaša promena? Ljudi su navikli na sigurne odnose, da dobijaju očekivano, pa zašto onda to menjati, osim ako ti nisi postao sebičnjak? Etiketu ti odmah zalepe i kritika sledi: ne filozofiraj, svi nešto trpe, tako mora. A ja sam slaba na sebičluk, na pomen egoizma, odmah se vraćam nazad. Efikasan rez i stop.

Mogu da zamislim kako sve ovo zamršeno zvuči, ali važno mi je da zabeležim, jer taj put izrastanja iz učmalosti i inertnosti, mnogo je bolan i spor. Veći deo vremena sam se vrtela u krug, ali sam ipak primećivala da sve jasnije vidim šta mi je mučno i polako pravila selekciju u glavi. Nešto što ne mora, što je višak, za početak mogu bar da smanjim. I te sitne stvari su mi mnogo značile. Neko zapostavljeno biće u meni se radovalo, polako sam počela da čujem tu osobu koju sam tako jako odgurnula u zapećak. Nije mi bilo lako da je pogledam, ali sam sve češće mislila o njoj i puštala je da da sebi glas, da se snažnije buni, skloni i zaštiti. No, i dalje mi je bila velika nelagoda da je pomazim i udovoljim joj.

Udovoljiti sebi. Mnogo se govori o tome, svuda se rabi taj izraz i ja se divim svima koji vide problem i odmah zagrle sebe. Nikada mi nisu prijala motivaciona predavanja gde izvrte te poznate prejake rečenice, bez svesti koliko je to nekom bolno. Nego, pomazi sebe i hajde sad kući. Ha. Divna floskula, za mene preteška. Kinjila sam se zbog njihove lakoće, moje zaglavljenosti, a onda sam pustila. Sada jednostavno znam, oni samo zavaravaju sebe. Mora da bude teško, mi nismo vaspitani i naučeni da pridržimo sebe, a onda stignu posao, muž, deca i brige nas progutaju; moramo da izdržimo, preživimo, utešimo i nema tu mesta za slabost i mekoću. Jer, ako samo na trenutak stanem i kažem: ne mogu, umorna sam, ko zna da li ću imati snage da ustanem i nastavim dalje.

I tako, dok sam ja sve to shvatila, prošlo je mnogo vremena. Ali, neka, sad znam, trajaće još, mora polako. Moram da osetim želju da pomazim sebe, da vidim to dete koje pati, ne mogu to napamet, jer mi je neko rekao. A to je proces koji je mučan i traje i to se mora znati i prihvati. Ali verujte mi, vredi. Primećujem kako snaga oživljava u meni, manje sam ljuta, nezadovljna i grudva se lagano topi. Važno je da se osećam bolje, da vidim dalje, da polako prihvatam i sebe besnu, destruktivnu, agresivnu, jer zajedno sa njom živi i ona dobra, prijatna, darežljiva koja voli druge i želi da im ugodi. I pomalo voli sebe. I to je to, čovek, iskren i pomiren sa sobom.

Pročitajte i ovo: Načini na koje se jake žene suočavaju sa izazovima 

Naslovna fotografija: WANNABE Media

Leposava Vukoičić Jovanović