Klimakterični dnevnik: Naklon do poda
Sedim zaleđena u bolničkom holu “Dragiše Mišović” i usplahireno gledam pometnju u hodnicima. Došla sam sa mužem na njegov rutinski pregled potpuno opuštena, ali me u trenu usisao vrtlog straha, neizvesnosti i bola. Šćućurila sam se u najudaljenijem uglu i unezvereno posmatrala uređeni haos koji je kao tornado besneo oko mene.
Bože, koliko sam godinama bila nepravedna prema medicinskim sestrama. Nekako sam lako prisvojila opšte prihvaćenu predrasudu da su grube, bahate i neempatične. U strahu za život mnogo nam je lakše da se ljutimo na njih nego na velike, važne doktore. A one neprekidno trče, uvode pacijente na pokretnim stolovima iz kola hitne pomoći, traže i oslobađaju kolica na drugom kraju bolnice (imaju ih samo par), pridržavaju pacijente, daju infuziju, zovu doktore i uslužno im se osmehuju, a u pauzi se osmehuju i onemoćaloj i uplašenoj baki dok joj pripremaju terapiju. A oko njih je sve teško, hitno, bolno, minuti i životi su u pitanju; kako izabrati koji je pacijent ugroženiji, kome pre pritrčati; pa opet, nekako sve to ide kao po loju. Na licima im je izmešana briga i osmeh, a telo samo treperi od velike užurbanosti. Malo ih je, njih dve rade posao za petoro, a plate su im sramotno bedne. I iste kao sestrama u domu zdravlja koje izdaju kartone i mnogo češće su nervozne i ljute.
Zvuk sirene mi para uši i kod trećeg urgentnog slučaja kojeg dovoze, ja osećam mučninu. Zaboravila sam i naš pregled i koliko je sati i kad smo na redu. Osećam pomalo i stid što nepotrebno pravimo gužvu, naša kontrola je potpuno nebitna u ovom haosu. A onda nam prilazi sestra i izvinjava se što čekamo. Ona se nama izvinjava! Osmeh joj je blag, nežan, uslužan, a ja je gledam kao svetsko čudo. Pa, mi njoj treba da se izvinimo!
U atmosferi borbe za život i smrt, u biranju prioriteta zbog smanjenih resursa, u klinču pritiska između pacijenta, doktora i porodice, u materijalnoj teskobi, odakle im snaga za osmeh i izvinjenje? Kako se ove lavice bore sa svojom anksioznošću, strahom, brigom, usput još preplavljene preživljavanjem? Za mene su one postale heroji. Ja sam jedva pogodila vrata da izađem, a ona mi kaže: Danas nam je malo frka. Kakva li je tek velika frka?!
Nekako mi se na ova osećanja nadovezala i slika sestara na ortopediji u Niškoj banji. Čujemo se skoro svakog dana, mama mi je operisala kuk, i to strpljenje, ljubaznost, predusretljivost prema sestri i meni, a sigurno i prema ostalim ćerkama, je neverovatna. Ni jednom nisam čula nervozu u glasu, a telefon im zvoni bez prekida. Ubrzavam razgovor, a ona staloženo iznosi detalje operacije, osećam da želi da me umiri. I uspeva. A potom trči do mame da joj prenese poruku. Želi da je okuraži, umiri i da snage za dalju borbu. Čak je i moja stroga mama fascinirana sestrama. Kaže da lete od operacione sale, do pacijenata, koji su svi veoma teški. Sa brigom nameštaju krevet, uzglavlje, pridižu ih, daju terapiju, previjaju rane, menjaju krvave čaršave, katetere. I javljaju se nama na telefon. Mama kaže da zaslužuju orden, a ona ga ne deli tako lako.
Danima razmišljam o medicinskim sestrama. Šta ih drži tu, u tom paklu? Za iste pare mogle bi u nekom butiku da nirvanišu, kakva to sila vlada njima? Da li je to stvarno velika ljubav prema poslu? Prestali smo da verujemo u to, da li je moguće da ipak postoji? Sa jedne strane mi ih je mnogo žao, ali im pomalo i zavidim na tom entuzijazmu. I brinem. Pitam se ko se bavi našim medicinskim sestrama? Kako one ventiliraju svoj stres? Barabar sa doktorima prisustvuju operacijama, i dok doktori potom odmaraju, oni nastavljaju da neguju pacijente, rade najprljavije poslove, pomažu i zbrinjavaju i njih i njihovu familiju koja jedino sestre može da gnjavi. I jedino na njih da se ljuti. Koliko je to nepravedno i neosvešćeno u našem društvu.
Odjednom su mi u sećanje blesnula predavanja našeg profesora sa Tavistoka, koji nam je prezentovao svoj konsultanski rad sa medicinskim sestrama na klinici u Londonu. Tamo država brine o njima, jer smatraju da trpe ogroman stres. One su na prvoj liniji nege bolesnika, a ujedno se nalaze u sendviču između lekara, bolesnika i porodice koja samo nju sme cima. I taj strašan sendvič, hijerarhijski višeg doktora, često neosvešćenog i previše nadmenog, anksioznost izazvana samim bolestima koje svakodnevno gledaju, strah od smrti koji zrači u očima pacijenata i budi njihov strah, strah i briga porodice; sve to treba izdržati, hendlovati; kako onda tu naći mesta za empatiju? Ako nemaš ventil, razgovor sa terapeutom, konsultantom, zar nije normalno napraviti gard i biti drzak? Drugi rade na tome, mi smo naše sestre pustili niz vodu. Odakle im onda snaga za osmeh, pacijentu, doktoru, meni?
Ne znam. Ne razumem. Ali od mene, naklon do poda.
Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Ipak je vredelo
Naslovna fotografija: WANNABE Media