Klimakterični dnevnik: Zacrtan put
Neverovatno, ali eto i ja sam se odvikla od glasne muzike. Meni, koja sam samo jurila dobre žurke, diskoteke i kafane, sada smeta buka. Osećam kako glava lagano počinje da mi pulsira i već ubrzanim korakom grabim prema terasi. Otkako sam kročila u Kragujevac, nešto me guši. Lažem. Ovako se osećam već mesec dana, od trenutka kada mi je moja Olga javila da je Lenka trudna i da se, logično, udaje. Još uvek se pomalo stidim svoje bučne reakcije:
“Oh, zašto je to dozvolila? Pa, čemu žurba, tek je diplomirala. Šta će biti sa stipendijom za doktorske u Nemačkoj?”
Istog sekunda po gustoj, neprijatnoj tišini, shvatila sam da sam preterala.
“Izvini, Ogi, naravno, čestitam vam, lepa vest, samo sam mislila da je mogla malo da sačeka.”
Olgin ton je rezak, pomalo odbramben, pomalo uvređen, pomalo ironičan:
“Mi smo baš srećni. Ona ima 26 godina, vreme joj je da planira porodicu. Znaš kakva su vremena, sve je zatrovano, pa i ti si to prošla, posle treba da se sekira što ne ostaje trudna. Sve drugarice su joj se već udale, nema šta da čeka.”
Da, odmah pesnica u stomak i krivica u lice. Odakle meni pravo da bilo šta govorim? Pa, ja sam ta koja je bebu odložila za dve godine i posle imala probleme. Da li je stvarno 28 godina mnogo teže za rađanje od 26? Ljuti me što i dalje uspevaju da mi probude krivicu, pa makar na tren. Ako slučajno pomisliš da odložiš bebu, jer nisi spreman, odmah te plaše, kazna ti sigurno sledi zato što si se usudio da poželiš nešto drugo. Proveren mehanizam, star vekovima, ali pali i dan-danas i koristimo ga i mi obrazovane žene jednako kao naše bake. Mrdnule nismo ni za pedalj. U trenutku osećam strašan bes prema mojoj prijateljici, ovo je bilo nisko i to samo zato što nije htela da dozvoli ni mrvu sumnje. Ona hoće unuče i time prebrine sve brige, jer zna se red: fakultet, udaja, beba i društvena norma je ispunjena. Da li je moguće da je zaboravila sve naše dileme, strahove, buntove protiv pritisaka roditelja, protiv utabanih staza koje je tamo neko zacrtao, ne pitajući te kako se osećaš? Svi se udaju i rađaju, odakle tebi pravo da se razlikuješ? Istorija se ponavlja, a ona je rešila da zaboravi koliko je patila što nije otišla u Švajcarsku na usavršavanje. I, naravno, njena ćerka ne sme da odmakne od nje. Da li će tako i njeno odustajanje biti opravdano, jer to je ženska sudbina, tako mora, takav je život?
Strašno sam ljuta i što nije iskrena sa mnom, a nije već decenijama. Poslednji put smo zajedno plakale onog leta, tik pred njen put u Švajcarsku, kad je saznala da je trudna. Njenog Stevu sam tad mogla da zadavim, bila sam sigurna da je trudnoća njegov plan, klopka za Olgu, da ne ode, a on se osigura i veže je. Zabavljali su se šest godina, a zatrudnela je slučajno tad. Bio je pun podrške, a onda mu se nehotice omaklo. Za mene je bio obična kukavica, bez vere u ljubav, bez želje da usreći svog partnera. Bilo je vreme da se on ženi, a to je značilo kraj pregovora. Nije Steva loš čovek, nije on to izmislio, to se prenosi sa kolena na koleno: kad se žena mnogo uzdigne, opasno je, lako gubiš kontrolu. To što je zarobljavaš trudnoćom, to je legitimno, a što nije zajednička odluka, to nema veze. Gde je tu ljubav, pitam se ja? Često govore da žene hvataju muškarce na trudnoću, a ja znam pregršt muškaraca koji su uhvatili žene na slučajno zaboravljen kondom.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Kraj nije najgore mesto
Želim sve to da joj kažem, ali gutam, jer moja Olga odavno se ne jada, ona je srećna supruga, majka, student generacije na biohemiji zarobljen u privatnoj laboratoriji, no, njen život je jedna savršena spoljna slika, jer spoljna slika je sve. Ćutimo dugo, a onda shvatam da ne želim da odustanem, ne želim da igram po njenim pravilima:
“Hoće li Lenka odložiti stipendiju za godinu dana ili… znaš, ipak je Bayer primio na doktorat?”
“Mislim da neće ići, ne znam. Kako to uopšte da izvede, da nosi bebu tamo? Gluposti, ovde ćemo joj svi pomoći. Njen Janko vodi sa ocem lanac pekara, ne treba joj ta muka.”
“A, kako je Lenče?”
“Ah, ona je tvoja ćerka. Večiti buntovnik. Nije srećna što se sve ovo sada dešava, nije planirala, želela je da ide. Ali, vreme je da nauči, život nije lak, ne može biti sve po njenom.”
Iako čujem tihi uzdah, njen glas je sve tvrđi, a ja sve ljuća. Besna sam na sve majke kojima je toliko teško da budu podrška, da pogledaju svoje dete i požele da ono bude srećno, ma koliko različito. Pa, eto i moja Olga misli da je zet sa lancem pekara i kućom na dva sprata, vrhunac životnog ostvarenja.
Palim cigaretu i gledam u tamnu Lepenicu. Otkad je Lenka rekla da, meni se plače. Pekar je pozvao ceo Kragujevac sa okolinom, gledam u zamišljeno mlado lice koje se sa usiljenim osmehom ljubi sa šeststo ljudi i plačem. Briga me za sve ostale, Lenku volim kao svoje dete, veoma smo se zbližile na njenim studijama. Grlim je snažno, a krpelja Janka samo okrnjim pogledom. Od početka mi se nije dopadalo to što joj nije dao da udahne vazduh bez njega. Smetalo joj je, ali nije umela da se brani. Nije imala gde da vidi, mi to naše ćerke ne učimo. Prezirem takvo pritiskanje i ucenjivanje ljubavlju. Prezirem otimanje slobode, a prezirem i žensko povlačenje i pristajanje na kompromis. I strašno mi je žao što nikako ne shvatamo da je koncept prave ljubavi – sloboda, a ne simbioza. A brakovi nam sve više pucaju. No, što bi se išta menjalo, kad prisila i ucena i dalje ferceraju. Još udeneš tu besparicu i bruku, i eto ti braka za ceo život. Mnogo sam ljuta, mislila sam da ćemo mi biti drugačije mame, ali taj pritisak sredine i stapanje u kolotečinu, nosi sve pred sobom, baš kao ova nabujala reka.
U trenu me neko prenu i zagrli s leđa. Ljubim je u plavo oko, a Lenka se samo šćućuri uz mene, zagleda u vrtlog talasa i tiho prošaputa:
“Daj, mi jednu cigaru.” Gledam u milo lice i žao mi je što je ovoliko zabrinuta. Moram da je utešim, mora da zna nije kraj.
“Slušaj Lenče, nemoj mnogo da brineš. Ovo su ipak divne stvari, udaješ se za čoveka koga voliš, dobićeš bebu, sve je to mnogo lepo i uživaj u tome. Moram samo jedno da te zamolim: sada kada planirate zajednički život, ne pristaj na sve zahteve i kompromise. Pritisak će biti sa svih strana, ali tebi treba da bude lepo u tom novom životu i ugađaj sebi. Prati svoje želje i bori se za njih. Nemoj da se osećaš primorano da pristaješ na sve jer si trudna, a nikako ne pristaj na ucenu. Sada se postavljaju važna pravila, to gde i kako ćete živeti ne sme da bude tuđa odluka. Moraš da voliš i prostor, i grad i posao. Samo prati sebe i biće sve u redu. Veruj mi.”
Gledala me je razneženo, a licem joj se širio sve veći i veći osmeh. Zagrlila me je snažno i rekla:
“Hvala ti mnogo. Ovo, samo tebi smem da kažem, odložila sam stipendiju na godinu dana, Janko je pristao da krene sa mnom i bebom. Moram da probam.” Cmoknu me u obraz i otrča u salu.
Zapalih novu cigaru, milina mi ispuni dušu. Možda nismo baš sve upropastile.
Pročitajte i ovo: Klimakterični dnevnik: Odlazak dece
Naslovna fotografija: unsplash.com
