Underdressed: wearing clothes that are not attractive enough or formal enough for a particular occasion.
Evo gledam fitcheck videe na Instagramu i pomišljam da napravim neki, kad već imam toliku gomilu lepe odeće u ormaru, ali onda se javi onaj smarački glas ograničavajuće racionalnosti u meni koji kaže: Sestro, zašto bi to iko gledao?! A činjenica je da sve te divne stvari nikada i ne izađu iz ormara jer nosim isključivo one “druge”, koje se ne gužvaju, nekoliko su mi brojeva veće, da slučajno ne bi ograničavale moje novostečene majčinske pokrete i mogu da ih flekam do iznemoglosti, a da mi ne bude žao.
Kažem: Jao, kako mi se ide na neku svadbu, da se sredim i zablistam! Ima da obujem one crne sandale i da obučem očaravajući zlatni kombinezon, a kod frizera da odem da mi frizuru napravi. Možda čak i da me neko našminka. I onda dođe svadba, al’ napolju bude 12 stepeni niže nego što sam mislila, pa moram i neke čarape i neke jakne, frizeri ne rade nedeljom, a kad se sve raspada, što bih se uopšte i šminkala. Na kraju izgledam kao da sam pošla na zasedanje AVNOJ-a i jedina osoba koja mi kaže da sam lepa je moj dvoipogodišnji sin (ljubi ga majka, bukvalno jedva čekam da vidim njegov izbor životne saputnice). I posle dok sedim na svadbi i napadam predjelo, pitam se kako su sve te prelepe devojke i žene našle frizere šminkere u nedelju (i kad će već jednom na slavlja da prestanu da se nose maturske haljine). I onda pročitam tweet nekog lika u kome piše da mu je žena otišla na šminkanje za svadbu u pola pet ujutru i shvatim da nisam tome dorasla.
Preveliki sam konformista da bih bila lepa. Najvažnije mi je da mi ne bude hladno i da odspavam dovoljno da mogu da funkcionišem kao normalno ljudsko biće. Otvorenu obuću stoga nosim 3 dana godišnje, u najtoplijem delu leta. A kosa? S kosom sam užasna, ne znam da pravim frizure, ne znam ni da se očešljam kao svet. Znam da postoje žene koje kosu peru jednom nedeljno i to isključivo kod frizera koji ih tom prilikom i isfenira i tako budu kul čitave nedelje. Meni već drugog dana nakon pranja kosa izgleda kao da sam odigrala pet setova odbojkaške utakmice, sve u prvoj postavi.
Pred poslednju svadbu na koju smo išli, ustala sam dva sata ranije da bih pokušala sama da sredim kosu (i posle toga sredim i dete i doručak i kuhinju) i dok samo po treći put vraćala na početak YouTube tutorial o tome kako peglom za kosu napraviti talase, slušala sam kako moj muž bezbrižno hrče u spavaćoj sobi i prosto nisam uspevala da ostanem zen.
Zašto muškarci ne ustaju u praskozorje pred važnu proslavu, da bi na vreme stigli kod frizera, manikira, pedikira? Zašto se njima oprašta kada se na tuđoj svadbi pojave u kariranoj košulji i bež farmerkama, a ja se osećam glupavo jer mi je hladno bez čarapa? Kako oni mogu da idu nenašminkani, a meni se gospođa u toaletu podsmeva jer ne umem da stavim ajlajner?
Razumite me, želela bih, zaista bih želela da naglasim svoju ženstvenost detaljima poput nakita i svakodnevnim praksama poput šminkanja, ali me to neviđeno smara. Smara me i održavanje lepote – popravljanje šminke, peglanje nabora na odeći, obraćanje pažnje na to kako i gde sedim, kuda se krećem, da ne stanem slučajno u blato, da ne zakačim bluzu na bodljikavu žicu… Konvencionalna ženska lepota zahteva ozbiljan trud i posvećenost. Zato, kada bih mogla da biram, pre bih bila lep muškarac nego lepa žena. Ali biti srećna žena je sasvim okej za početak, čak i ako to znači da ću biti forever underdressed.
Pročitajte i ovo: Kolumna 35+: Empatija ili ništa
Naslovna fotografija: WANNABE Media
Milica Mitić je diplomirala holandski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na Univerzitetu umetnosti završila je master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Bavi se tekstovima, muzikom i fotografijom. Ne zna da vozi, ali veoma dobro vesla. Voli da nosi muške košulje. Kad je bila mala mislila je da su vrapci deca golubova.
